|
U vrh stare, suve krošnje
na kraj jedne grane sasvim neugledne, udvara se stari svrak u beloj paradnoj košulji. Ogrn'o crni od perja frak pa svračicu svoju ubeđuje ni zlokobno oko munje, ni urlik vetra u mrak nema silu da nameru mu pokori. Krilom k'o lepezom grli sreću svečano zavetuje, da ne brine on je bodri što stra' nosi maloverje sanjao je smeli san ka oltaru njenom hrli... mangup jedan stari svrak. Tatjana Očovaj Radovanović
0 Comments
Ljubav je kao oblak,
nikada ne znaš kada će se pojaviti, u kom će obliku doći i koliko će trajati. Nekada je baršunasta, laka, kao najfiniji nebeski broš a ponekad siva i teška, puna suza. Po pravilu se ne najavi već naiđe onako iznenada; Da l' tmuran dan il 'možda oluja ili kao jedini oblačić na vedrom nebu onaj mali, beli što liči na pero krila anđela. I uvek iznova dolazi preko planina i okeana prolazi, šunja se nad krovovima grada vreba je li neka duša sama. Traži srce čisto, duboko u koje može da se nastani ceo jedan svet, srce koje može da primi zvezda sazvežđe il' jata ptica let, miris proleća, pesmu kiše, orkanski vetar, udar groma stih za drugog i ništa više. Tatjana Očovaj Radovanović Nekada davno u zemlji jednoj
hiljadama životnih vekova dalekoj devojčica i dečak živeše, gradovima mnogim behu udaljeni al' svakim danom se voleše. Sreći takvoj ravne nije bilo da je srce srcu tako milo... Reči od lica anđela slađe u kovčegu tajni oni su pokopali da ih nikada niko ne nađe pa plove morem ljubavi dve nebeske lađe. Od očiju zavida krili ih snovi bosonogi pevaše odu mladosti, kad to vide vrag obuze ga bes pa posla na njih gospodara pakosti Mefistofeles, Mefistofeles! Polete koplje glupošću nošeno neverom zatrovan vrh, padoše duše k'o poljsko cveće pokošeno i ohladi im srca na suvi les Mefistofeles, Mefistofeles! Do vrele srži zemlja se rascepa k'o čudovišna neman osmehe proguta, nad usnama nemim kamene oči i veštičjih kopita podmukli ples Mefistofeles, Mefistofeles! Bez lica hodaju sad njih dvoje žive bez života i bez boje, nebo od tada tužno rominja i sudbine dijamant više ne sija što porazi im veru tužni jeres Mefistofeles, Mefistofeles! Tatjana Očovaj Radovanović Griva šiba preko vetra
Udara jakim vlasima Ispod kojih Lepo oko vranca Gleda u srce kao molitva Snažno telo Na brzinu naviklo Preskače neobuzdano prepone Samo još ovaj put Da otpusti dizgine Mišićavim nogama Da izlomi blizine U daljini peva gromovlje Čeka divljeg njega Da kopitama zariba Po niskom nebu skupi sve što leti U rzanje i njištanje. U propinjanju Bljesnuše oba oka I u njima ratovi,oružje,krv I disanje. Vranac nikad neće stati, Ne može Ispod njega zemlja Sebi vuče Iznad njega anđeo Krila mu dodaje. Ljiljana Gajović ,, A ti se ne menjaš
Mlada , lepa Željna ljubavi ( mi znamo šta je pisalo pored ovog ljubavi ) " Tragovi na usnama Modrice na duši Crna vrana U svom gnezdu Dok se sve ruši Neće to sprečiti jednu Vranu da poleti Srećo znamo da je ovo metafora Jedna crna ptica Lepog lica Piše u gluvo doba Znaš ja verujem u život posle ovog Kad smo kod toga Možda se i posreći Jednoj crnoj vrani Godine i dani kao da stoje Jesi razumeo svoju vranu Ko zna Čudni smo mi svetovi Vrana može da čeka Svoju ljubav Bar tri veka Ana Milivojević Očistiti klub
očistiti zvuk očistiti telo sve ostalo je deo kulisa Džima ovde niko neće prepoznati sada je na sigurnom tek pijana skitnica što sanja grimiznu legiju Pem je riđa vestalka sa licem petogodišnjeg deteta ključaonica njene zenice postojano je šira od ključa svetlosti ona želi Volkswagen bundu i 30 grama čistog sna zapitana kako se otcepiti od trajno fiksirane slike kako samo reči ostaviti da hodaju preko vode Zorica Bajin Đukanović Za Dženis Džoplin
O Lord ovoga puta zaboravi na Mercedes-Benz ionako ti je zastao u grlu podari mi novu kožu umeš ti to onu englesku put bez akni i viška sebuma i malo užu da može čvrsto da obgrli moje skriveno telo pa kad najzad odem na onu godišnjicu da shvate koliko su omašili Kada me ona dodirne svojom tamnom rukom da uspe da ostavi trag na sedefu pora jer posle svirke svi odu nekako upareni a ja iznova koračam ka sebi sama i ta samačka rutina tako je obeshrabrujuća zato molim za tu novu kožu da me ogrne toplinom u kojoj neću izgoreti Zorica Bajin Đukanović Za Dženi Džozef
Kada ostarim nosiću farmerke spuštenog struka iako struk neću moći lako da odredim čitaću spamove one o milionima ostavljenim nepoznatom obnovivši veru da se čuda događaju uzimaću uzorke iz luksuznih parfimerija i njima mazati čukljevita stopala Kada ostarim nosiću sećanja na reciklažu i polagati ih nežno pod oznakom lomljivo zaborav staklo neću spuštati slušalicu smaračima koji nude nepotrebne stvari Kada ostarim ići ću na sastanke sa onima koji žele da odustanu od disanja i pregovarati šta da mi ostave od organa koji im više neće trebati Kada ostarim pričaću svima kako mi je pročitavši moju pesmu rekao – e sada još samo da ostariš Kada ostarim žudeću za sećanjima bar onoliko koliko sada žudim za zaboravom Zorica Bajin Đukanović Šta da ti kažem?
Ne volim septembar i njegovu mokru kaldrmu, smrt koja se šunja ko lisica oko svake grane. Ne volim tu napetu, lažnu radost, kojom, kažu, vide zlatne boje jeseni na ćoškovoma mokrih nebeskih trepavica, i listu koji umire. Meni zlato ne prija. Ledeno je i sjajno, primamljivo demonima koji tihuju u kutku srca, da bi zaurlali u noći kad je čaršaf krut ko poljubac mraza. U meni cvokoće čekanje, i prođem pored vodoskoka blata, gađajući psovkom svoju bol. Ne volim septembar, kliktavu uvertiru duge, zimske elegije, kojoj takt daje jecaj vetra podivljalog u mojoj utrobi, davno ugašenoj prazninom darovanom od sopstvenog greha. Nada Kukolić Ne presvlači oči u rime,
neredu se daj, drugi su ti dali ime, glas zauzdaj. Dok ti je Petrarka plesao sonete po koži, Ti bila si sluga nasleđa"žena si, ti se razmnoži", i bez treptaja žala, bez Balzakovog promašaja, sricala si Nerudinu ljubav, shvatajući da je svet kafkijanski gubav. Dok je Crnjanski brao kineske trešnje, a tebi cipele bile sve tešnje, šetala si podzemljem Dostojevskog, tražeći samo jednog jedinog svesnog. Ne našavši više ni pomisao, ni prst, pobuna u tebi uze Krst, i duboko, žalno Ti upozna zlog, i vrisnu Ničeu "živ je Bog"! Sad ti kroz zenice šiju defile slova velikana, dok ti u daljini blizinu mrviš krilima večno gladnog pelikana. Nada Kukolić Miriše poneki dan nekom svežinom. Osetiš li, katkad, pesniče kako tuga zapne u grudima, i ne da rečima da izađu na papir? A bilo bi lakše, bilo bi lepše, da negde u petu teret padne, pa bi šepajući prehodala dan, i namignula pužu koji kišom klizi. Osećaš li katkad, pesniče, čežnju i glad koja traži odlazeće oblake, neku okeansku tišinu, i rastanke? Mirišem na sveži dan. Dobro sam. Ono "dobro" u kojem se sakrije srce. Nada Kukolić I odakle uopšte ideja ljudima da sam ja pesnik?
Nisam. Ja sam plagijator života. Prepišem što mi on šapne. Ako napišem pesmu o tebi, ti si umetnost. Ako napišem pesmu o kiši, Nebo je umetnost. A ja... ja sam samo mali, obični lopov, ukradem sa oblaka po neki stih, izvadim tvoje lice iz misli svojih, i prepišem te na papir. Eto,priznajem, ja sam samo džeparoš koji trapavo ponekad izvadi reči iz dubokih džepova postojanja. Nada Kukolić Samo ovaj mjesec,
Iz državne kase, Nestalo je mnogo, Koliko? Ne znam, Danas je ipak sunčan dan Mladić poginuo, U teškoj nesreći, Djevojci se bore za život, Ne brine me mnogo, Danas je ipak još jedan sunčan dan, Pošto je danas sunčan dan, Otiću u omiljeni lokal, Na sok, kafu, pivo, svejedno je Danas ipak nisam toliko gladan Nikola Turković Ne mogu druge voljeti
dok tebi pišem pjesme, onda kad sam trebao, sitno sam ih pisao, ravnodušno izgledam, dok drugima plaćam piće, i zapalim cigaretu ali iznutra cvilim, jer nikad nisam tebi, sjedi mi se na obali s tobom, čitaju mi se omiljeni stihovi, tebi, ne njima, samo tebi i nikad vise njima, kriv sam do kraja života, krivlji sam ubica i palikuća, krivlji sam od careva i generala, Kriv sam što sam bio tako glup, imam toliko toga, da ti ispričam, da ti pokažem, ali ne mogu, sada je kasno, isuviše kasno, jer nikad nisam, a sada vidim, nakon toliko, da sam stvarno trebao. Nikola Turković Plavi ćilim,
sa žutim linijama, i narandžastim cvjetovima, leži u hodniku, od kad sam bio djete, tu sam se igrao, ujutru razgibavao, sve to na plavom ćilimu, kad dođe čišćenje, mučno ga je usisati, i uvjek moju mamu iznervira, taj plavi glupi ćilim, uvjek kaže da ce, ga baciti i, kupiti neki novi, ljepši I moderniji, ali prođe to nju, za nekih pet minuta, bude joj žao, voli ona, taj njen plavi ćilim Nikola Turković Trajanje je trajalo
potrajalo istrajavanjem produžilo veru ka dobroti trajanje je beskonačno trajalo da bi potrajalo zastalo bi pa bi produžilo da traje i traje do večnosti trajanja ulepšanih misli istrajnih razumevanja trajanje je misao dobroćudnog prikazivanja i nastaviće da traje do potpunosti istrajnog istrajavanja Ivan Egredžić Svestrana svest daleko me vodila
oslobodila mi dušu misli mi vodila iz beskraja ka nazad vratih se ka ćutnji zaboravljeno vreme da bi sati bili dugi zapitano neodređen upitano-zapitan posramljeno uvažen mašratiju ne zamišljam dalek samom sebi ponovo sam približen odmaknuto gledište udaljio sam sve više Ivan Egredžić Strpljenje spasenosti nemir stiša
u zaboravu se izgubim ne podsećam sebe dovoljno možda i ne moram ispričane priče se vrte u krug sve je statično - sve se kreće nedogled beskrajnog trajanja oduvek je postojao odupirem se nemiru a slutnja mi je nepoznanik večiti ometač istaknute intuicije optimističkog rasvetljavanja vedro raspoloženje spasenost podržava Ivan Egredžić Vrt u kojem ne postoji vreme
pleni pruža očaravajuće muškatle što raspiruju purpur. Duše se otvaraju kao latice. Emocije bujaju kao krošnje bora. Jorgovani otkrivaju tajnu raskošnog sna. Sinja ptica prosipa iskrice po travi koje izgovaraju mantre zemlji. Kugla svetlosti, koja se okreće iznad vrta, daruje energiju i zdravlje svemu. Dete se smeši, shvatajući zašto je tu. Čovek u prirodi nikad nije stranac, već njeno srce koje ljubav treba da pruža vegetaciji. Znamo li da Božija Ljubav u nama večno cveta kao rajski vrt što nas čeka unutar nas samih? Nela Stojanović U korovu sakrivena,
bez glave od kamena, stojiš kao carica ravnina. Seljaci polomiše statuu, zagadiše vode i trave, ali ti ostaješ - večno u intimi, uzvišena u zaboravu. Ti si Boginja Panonije, majka ravnice, ona koja nas još uvek doji muzikom duša iz dubina. Gledam te kao jedinu Boginju, Znam da Panonija nije samo zemlja, već znanje visokih zvezda, što sija u rastinju, šumi, moru I u nama. (Pesma posvećena velelepnoj statui koja je izgrađena i stoji u Malom Staparu; kojoj su seljaci polomili glavu i koja je zarasla u korov. Doživljavam je kao skulpturu Boginje, kao Boginju!) Nela Stojanović Odlazim na daleki put.
Beli galeb mi sleće na prste kojima pišem, i slova vibriraju, kao da su pisana na sanskritu. Želim da stignemo Tamo gde život izmiče materiji, gde ću biti čista kao haljina aurore i poklanjati svest spokoja svemu što jeste. Svi smo već Tamo, na Nebu iznad Neba, kraj vodopada vedrine. Nestaju kuke sa temena naših glava, nestaje iscrtana Zemlja, nestaju odronci iluzija i usamljena veza s njima. Vidiš li Belog galeba kad stoji na tvojoj ruci? Svi smo mi eho njegovog krika. Šta znaš kad je galeb tu? Sada prizivam, u ime ljudske slobode belog galeba u let. Nela Stojanović Niti moje duše i tela
Ostale su na njegovim dlanovima Kada sam te prvi put srela Gorela sam u tvom pogledu I tog trenutka sve što nisam smela Palo je u vodu Niti moje duše i tela Ostale su na njegovim dlanovima Kosa umršena dodirima O tebi sada čitaju mnogi Ono što noć vešto skriva Ono što kilometri nerado dele Jedan pesnik stvara umetnost Dok komade sebe deli u stihove Nasmejan Obučen u vesele boje Sa čežnjom na usnama Ana Milivojević Ne mogu više da gledam
horor, i boravim u buci gde mi para um na hiljade tuđih misli. Ne mogu više da osluškujem tuđi dah dok se borim za sopstveni. Ja sam samo starica na vetru, skrivena talentom iskrenog bola, iskrenog bezbola, gizdavog pogleda kojim koketiram sa lažnom snagom. Ja sam samo starica koja flertuje kožom, rečima, i suzama, starica na vetru koji je nekada volela... dok je imala nadu. Ulicama teku crne vojske koje gase onu svetlost što se usudila. Ulicama šetaju pedikirani psi, i manikirana gospoda koja nestanu u udobnim stanovima zaključavajući um, i dok ležu u namirisanu posteljinu ja vodim rat opirući se mržnji prema vladarima mraka kroz koji bljuju laž, kroz koji golicaju tabane demonima, kroz koji plaćaju sitnim novcem krupne zalogaje svoje večite gladi. Ja sam samo starica na vetru, kojoj je dato da povrati žuč, da milo voli dok besno vodi ljubav poslednjim kapima života u njoj, u inat, u strast, u propast, dok stoji na tankom staklu sopstvenih promašaja. Pletilje vremena štrikaju iste omče oko ljudskog vrata. Koju boju biraš, čoveče u uniformi, predsedniče, komšinice, šefice, zlostavljana, zlostavljaču, siromahu, bogatašu? Ja sam samo starica na vetru, koja je uvek volela crno bele dezene, koja je ispovraćala žuč, i uspela zaplakati zbog mnogih sudbina. Samo svoju nije umela da plače. Nada Kukolić Ako sebe nadživiš pamteći
ono što je prethodilo tački preloma pristigao si znači za školu znakova. Dar je nedokučiv jer nema suvislog izraza ljudske pameti – to kada sam sebe učiš stazama bivšim stazi budućoj što je takođe usputna stanica ako te ne zadesi ona glavna. Između stajališta su pričanja. Početak, razrada, završetak, ili nastavak u novoj predaji. Jednom, kada smo prodali mamin klavir za otkup apsurda prehrane i ogreva ja sam plakala. Kupiću ti onu malu Jamahu, mama, od prve plate! vikala sam očajna. Priča nižega reda. Neuposlena. Na sahrani nisam plakala. Suzni kanali zapušeni 15 godina onda a sada već četvrt veka. Ovaj iskaz je možda efektan dok kosturi priča nedostojno liče jedni na druge, na bilo čije. Kompoziciju guši kompost bajatih očekivanja gde niču krivci, jed, sav taj narativni škart. Onda kada oživiš, međutim, zahvalnost ne traži objekat. Marija Knežević Pukovnik nema kome da piše,
čita svoje pesme dijetetičarki u plaćenim terminima na klinici za zdravu telesnu masu. Davi me, ne volim poeziju! Imam pravo da je ne volim! Izazvana veruje u konačnost dijagnoze postavljene na militantnom uzorku. Danima pada kiša, noću još jače. Pucaju glečeri, beli mečići lako klize u čeljusti nasukanih ajkula. Vatra prevodi šume u zgarišta. Lako se strada. Ona i ja brinemo o voću, hoćemo li se ovog leta makar zasititi jagodama i trešnjama kada vrelina nema meru i sve ide ovako kako ide? U proređenim danima dobrog sunca ona zbaci beli mantil i zajaše bicikl, vozimo s poverenjem u svetlokaze hrleći suncokretima neprilagođenom brzinom kao da su prva i poslednja ljubav života, a možda jesu? Ko je pozvan da dâ Konačnu kliničku sliku? On mi se nabacuje, naoblači se naglo. Svako kočenje dovodi vožnju u pitanje. Nečuveno! Nedavno je sahranio ćerku Iz prvog braka! Od tri do sada. Manijak. Ako i to ne laže kao i sve ostalo. Pesnik! Marija Knežević |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
December 2025
Categories |
RSS Feed