|
Odakle crpe snagu te žene
Od života izudarane I povijene Iznurene i zatočene Odakle crpe snagu te žene Boginje majke Ratnice hrabre Što tiho svoju bitku vode Odakle crpe snagu te žene Neshvaćene U svokoj borbi usamljene Samci u braku, u mrklom mraku Odakle crpe snagu te žene Od Meseca ili Sunca Iz vazduha ili vode Gde im sav taj teret ode Na licu im blagost sija U očima iskra vere Te njihovo društvo prija I tvoj se bol u trenu spere Dragana Lisić
0 Comments
Dok si me šutao nogom u krsta
Ja sam sedela na podu toaleta S molitvom i tri prsta Samo da sve prođe Dok sam ispod oka imala masnice Ja sam spremala stilske figure Za takmičenje učila pesmice Samo da dobro nekad dođe Dok si me ostavljao u šumi usred noći Ja sam znala da je Jedini put – pravo Da se samo ka vrhu može poći Dok si mi psovao majku Ja sam znala da jedino sama Mogu izgraditi svoju bajku Da je u okovima samo drama Dok si mi prislanjao nož pod šiju Ja sam konačno uvidela Da ruke ruku ne miju Da čovek je čoveku vuk A kad je već vuk Mora biti i samotnjak Dragana Lisić Kao puž, da ne bih bila golać
Tamo gde odlazim Tovarim u ranac i što treba i što ne treba (Ako niko kifozu nije rešio teretom Biću pionir u toj kineziterapiji) Na sav taj tovar Tata tura i svoje krastavce Punu kesu, da mi se nađe Domaći su, kaže Ali, tata, ja ni ne volim krastavce Ovde mi svekrva sadi papriku i krompir Od toga mogu da živim Ovde bolje razumeju moje potrebe Nikad to nisi umeo Mrzela sam te zbog toga Sada gulim onaj krastavac Obazrivo, kao da ću raseći I tvoje prste Koji su ga vredno zalivali Čupkali travu da ga ne ometa u rastu Eh, da si bar mene negovao tako Meni je uvek bila suša Ljubav – ko kapi za oči A čupalo se žito mesto kukolja Potkresao se svaki komad Talenta i samopouzdanja Nema veze, tata, Konačno sam otpustila Koliko se da (Komad traume uvek ostaje negde duboko) Žvaćem onaj krastavac I znam da je značio: Volim te, sine, možeš ti to Dragana Lisić Imam mnogo mana
Al` nijedna nije snažna Ko Nebeska Mana Padala sam do najnižih dubina Al` Otac se uvek raduje Da dočeka Bludnog sina Živela sam grešan život Al` svaki korak vodio me Da kleknem pred kivot Nanizalo se svakakvog blata Al` sve se to ispovednom suzom spere I ostane boja plava i boja zlata Posvuda tražih kap topline oca i majke Al` to čovek ne nadoknadi Sem Bogooca i Bogomajke I sada kad napokon Ljubav udišem Više ne moram ni da pišem Da bih vam se dopala, Da bih sav kal sprala Tu sam da budem putokaz nekom vredan A Put i Istina i Život – samo je Jedan Dragana Lisić Zamišljam smrt pesnika
sa knjigom poezije u rukama. Recimo kako sedi pozadi u kolima, sa pomenutom knjigom u rukama, mirno čita dok vozač gubi kontrolu nad vozilom i zakucava se u betonsku banderu. U tom prasku osigurač bi pao sa knjige i ona bi eksplodirala, a slova i stihovi kao magnetom navođeni zarivali bi se po celom telu pesnika kao geleri. Reči koje je zloupotrebljavao same sebe bi napale. Oči bi mu oči izbušile, osmeh usta iskasapio, žene lice izmasakrirale, a lepota srce zasekla. I tako, sve dok mu svih pet litara krvi ne bi iscurilo na beton i sa tih pet litara krvi još nekoliko hiljada reči. Na uviđaju bi, naravno, naivno zaključili da je uzrok smrti čeoni sudar sa betonskom banderom, niko ni pomislio ne bi da pesniku bandera ne može ništa i da ga je pesma ubila. Jer pesnik, sem pesme, ništa ne može ubiti i ne sme. Đorđe Jovanović Popunjavajući upitnik
za dobrovoljne davaoce krvi, naišao sam na pitanje: Da li se bavite opasnim zanimanjem ili hobijem? Pročitavši to, zaduženo lice sam upozorio da verovatno nisam podoban davalac i ukazao mu na to pitanje. Pogledao je papir i pitao: Dobro, kojim se bavite zanimanjem? Sanjarenjem! Rekoh. Zbunjeno me pogledao. U redu, a hobijem? Pitao je ponovo. Lepote lobijem! Kažem. Znači vi ste... Pesnik, tako je! Ponosno ga predupredih. On se na to stade smejati... A, pa neće biti nikakvih problema onda...! reče, nastavljajući sa smehom i uputi me dalje doktoru da mi izmeri pritisak. Nije mi bilo pravo što mi se u lice nasmejao, mada se nisam preterano iznenadio. Sa tim da pesnike retko ko shvata za ozbiljno odavno sam se pomirio. A on nesrećnik i ne sluti kakvu je odgovornost preuzeo i šta sve može da se dogodi sa čovekom kada se moja krv u njega ulije i kada je srce snažno upumpa u sebe, iz njega ko zna šta će da se prolije, možda zapeva, a možda zacvili i zagrebe. Đorđe Jovanović Od kada sam tebe upoznao, Ana,
pesnik koga najčešće čitam je Petrović Brana. Sa setom se sećam one noći nakon svadbenog veselja, u Trebinju kod naših zajedničkih prijatelja. Ostali smo sami ispred smeštaja nas dvoje, Ana, spontano, bez ikakve namere i plana. Jesi li zaista bila iskrena kada si rekla, Ana, da nisi razumela sveštenikove reči sa venčanja, ili si sve znala o Kani Galilejskoj, samo si htela mene da slušaš kako ti govorim o njoj? Sedeli smo do jutra, Ana, bila si bosa, golih tabana. Zagrlio sam ti noge, grejao ih sa dva dlana i dva plućna krila – tvoja dva stopala meka kao svila. Rekla si mi da pričam mnogo, ali lepo...! A ja ti odvratio da bih se u tebe zaljubio i na slepo samo glas da sam ti čuo preko telefona ili u prolazu ispod nekog balkona. Sećaš li se, Ana, kako su mi pred zoru drhtale kosti dok sam ti čitao svoje dve pesme, za koje si konstatovala da su obične gluposti? Sutradan smo bili na Dučićevom grobu, Ana, u crkvi na vrhu Trebinja – Hercegovačkoj Gračanici. U njoj ti govorio o Bogorodici Trojeručici, Jovanu Damaskinu i Svetom Savi. Ćutala si sve vreme, samo si rekla, Ana: Kako je lepa Majka sa tri dlana. Rastali smo se potom tiho bez reči, Ana, volevši se čitava dva dana. I sada se bar tri puta dnevno setim jedne Ane i uporno nastavljam da čitam poeziju Petrović Brane. Đorđe Jovanović Meni se sanja
a ti se ne budiš da me uspavaš. Dok spajam trepavice od tvoje brade da mi se čini kako bježim kroz trnje kako mi trava diše na bedrima od tvojih prstiju dok izmišljaš vjetar iza moga uha da se grčevito savijam i spasavam ti se među rukama. Meni se sanja. Vječno jednom i tužno nikad više. Marija Š Vučković okreni se sine
mnogo je prašine u našoj divljoj zemlji nebo je isparano odlascima a ti dok procvjetaš i vozovi će se usijati okreni se kćeri vani su samo zvijeri i barut im za zubima škripi za sve što ne treba da čuješ staviću metke u uši i sve što te guši iskašljaću dok ne dohvatiš se kopna ja sam tvoja opna a kad nas opasnosti odbace preko ako padnemo nek je na meko: svak u svojoj zastavi dok nas smrt ne rastavi! Marija Š Vučković riječ berićetno me podsjeća na prvog momka
tako mi je čestitao neki praznik bila mi je nepoznata ali sam i ja njemu poželjela isto sastali smo se tek nekoliko puta to se u osnovnoj zvala veza izlazila sam s časa biologije da se nađemo kod veceova koji su zaudarali nije bilo važno nije bio važan ni mrtvi miš koji se sasuo sa vodom u korito bože, svi smo pili sa te česme godinama neki su možda i oboljeli samo je on umro sam u studentskom stanu u napadu epilepsije u svojoj vodi udavljen kasnije su svi šaputali zar je bio bolestan hude naše boli zar je on bio a imao je pune džepove žvaka i ledeni zadah preskočili smo ogradu i na betonu iza vrtića pitao me jesam se ljubila prije ja sam se pravila važna i lagala da jesam i to više puta njegove oči od treme padale su po podu više u životu ne vidjeh takvu zbunjenost u čovjeku da nije mrtav sad bih mu priznala da me on ljubio prvi berićetno mu bilo Marija Š Vučković među nama nerečeno
čitavo popodne trošili smo usta u govoru laskavom i glupom doveli se do onoga što smo udesili spontanim nalagali se do poljubaca odomaćili dodir iako osjetivši se tuđim a ničiji smo mi nismo bitni za mjesta kojima tumaramo mi smo usput stvarima koje nas zatiču ja se ne sjećam kako izgleda ljubav pa svako nazor dođe prirodno Marija Š Vučković Budim se s ranama
Jutra otkrivaju nove greške Utrkujem se sa svojim manama A one voze, ja idem pješke Miriše bolesnička postelja Valja se po mom umu od bola Prljavo klupko želja Večeram s dvanaest apostola Žvaćem prezrelo lišće Po našoj trpezi tragovi pljuvačke U mojoj glavi nimalo čišće Od apostola sad vidim kučke A one reže na moju hranu I one laju nad mojim tijelom Kad počnem vrištati, one nestanu I tu sam opet, u sobi bijeloj Onda me stisnu dodiri hladni Pa se umirim da mi ne naude Grubi su, precizni i napadni Ja ne znam ko su, liče na ljude Marija Š Vučković svira u autu
djeca pozadi su klonula od vrištanja gledam odjavnu špicu ljeta: otekle zglobove lučkog radnika galami kao da uvijek doziva nekog na drugoj obali ruka mi je u torbi na hladnom grlu flaše ko na obaraču spremna da povučem kad nešto krene po zlu zato ćutimo sve dok vodene pejzaže ne zamijeni drveće u kosinama brda tada ćeš mi reći da potražim ključ od kuće gdje se spajamo ko floskule ko čast i zadovoljstvo u formalnom govoru Marija Š Vučković Reći će, fali ti definicije i rezbari racionalno, ureži ga, kao kapala u umetničko.
Vazduh se kreće u najužim minijaturama našeg davanja. Na primer, mesec njene minđuše. Koliko umora treba da znači - najbolje od onog što imam da dam? Rekao je, snužden, pretopljen kao sunđer. Ako sam ti dao sva svoja stanja zašto ne mogu da budem na miru? Kada god hoće da napiše miru on piše moru. Sledeći asocijativni sled bi bio "noćnu moru". Negde je zaboravio odnos prema svom telu, ali bi rekao trpnja. Da. Ugaziće sneg tako da označi put koji uvek detinjstvo pretvara u eskapizam, u televizor. On, iz tog detinjstva, kida krastu sa kolena, pokušava da održi ranu. Ona kaže, koliko si u svoju poeziju, koju jedni vide kao bespotreban izraz, a drugi kao nedosatak tradicije, stavio sebe? Gde su ti termini? Gde je odnos prema svetu? S druge strane, on misli kako mu nedostaje ukus malina, tu u nosu. Sve dlačice su sada prekrivanje jezika. Sinesteziju si davno pretvorio u sopstevni kliše. Inje. Ko si ti i zašto ne zvučiš kao ja? Nije mu teško da skuplja hladnoću i da skače sa izraza na izraz. Znači li to manje ili više slobode? Nateraće se da se probudi ranije i sretne u suncu sve stvari koje naslućuje. Kao nedostatke. Na ulici. Smeh je najređa stvar. Zašto, ako voli sve, toliko želi da se ubije? Bez pesničkih slika ostaje samo pesničkih i to ništa ne znači. Zašto ti fali fiksacije? Treperi ti srce. Ili si toliko fiksiran da nemaš ništa sem glasa koji grca. Tvoje grlo je asfaltirano. Izloži se opuštanju. Što ne umeš. Pita ga, što, što ne umeš? On u barskoj stolici izgovara ono što mu zvuči najgluplje - ne znam. Dalibor Tomasović Ujutro, opadaju im tela.
Mogli bismo da se pribijemo, bliže. Jesen je hladna, danas, nigde nema gužve. Ni u mislima. Ako se budemo dovoljno zagledali u prozore videćemo fleke grad koji se pokušava ugurati u stan. Juče su ceo dan ležali i gledali stare filmove bolela su ih tela. Jesi nekada napušena umišljala od vatrometa da ti pucaju baloni iznad glave? Izvini, glupo pitanje. Reklame će ići i kada ne bude bilo čovečanstva. Pomera prste na nogama, zeva. Kada se bude dovoljno insistiralo na estetici opet će doći do negiranja te estetike. Koja glupost. Svi napori su uzaludni. Jednom smo na folkloru imali rupu na bini, menjali smo koreografiju na licu mesta. Izgleda da je umetnički čin u izostavljaju stvari. Kao i u pretvaranju da nema rupe. Ili da nema reklama. Napolju, nebo izgleda kao da je toplo. Razdvojili su se. Sede u turskom sedu. Volela bih kada bismo više obraćali pažnju na to kako se izražavamo. Pizda mu materina. Zašto ne mogu da se odmaram kada se odmaram? Izvadila je sve posuđe na čaršav u dnevnoj sobi. Priprema za prskanje protiv mrava. Toliko sadržaja konzumiram da proživljavam, opet, anhedoniju. Da li možeš da pomeraš samo uši? Pomera. Baca kore voća u veliku činiju. Opet mi stvarnost ubrzano preteruje, kao neki dijalozi Arona Sorkina. Hoćeš još c vitamina? I pokrivač. Osetim kako vreme prolazi, telom. Shvatim koliko godina imam tek kada se sretnem s mladim ljudima i vidim kako me gledaju. Zamisli koliko je ludilo seppuku. Moram manje da zamišljam. I sve mi se uvek završi smrću. Da li imaš temperaturu? Ne. Ti? Dalibor Tomasović I
"Sanjao sam sunce kao mrljavo žumance" rekao je jesenja krošnja; putovanje Magelana. Već je novembar. Otisnuo se. Krišku po krišku. "Ako se ne vidimo danas, pošalji mi mim" smeši se njena kosa; uvojci koji ispadaju iz punđe Već su toplo. Divlji rep ždrebice. Njena ljubav. II Naslonio se na radijator Pretežno ranjivo se otvara kad god je izložen hladnoći. "Šta je vreme?" Nikada nije doživeo Stendalovu suzu. III Šolja tople kafe, asimetrija jezika s kojim uspostavlja prve nesigurne korake. Poljubac. Ona, odlazi, u dan. On, ostaje. "Izađi malo napolje" pisala mu je oguljeno pečeno kestenje; Njen šal. Reči mu grče grlo. Umara se. Prustove madlene. Niko se ne može navići na nedostatak vazduha. IV ima žuti džemper na sebi. Njene tamne obrve. Osmeh. Veznik ljubav. Dečak govori "ti si mali žumance". EKG. "Voleo bih da mogu opet da dišem." V "Kapetan broda!" kaže dečak On pere suđe, doživljava morsku bolest Ptići himalajskih albatrosa umiru jer ih roditelji hrane plastikom iz mora. "Treba da izbacimo smeće." VI krošnje doživljavaju opstrukciju. On leži pod ćebetom. Ne može da čita. Ona mu donosi tablete. Vodu. Mekim rukama. Ona. Slatki rez objektivne stvarnosti. "Nisam pojeo žumance." Inhalira se. VII "Sanjao sam sunce kao mrljavo, mrljavo... Ne mogu da se setim." rekao je jesenja krošnja; putovanje Magelana. "Danas nema sunca." reče "Nema." Dalibor Tomasović Noću se u njih usele lovci.
Recimo da se snalaze. Izmišlja Indijance i bizone za pesmu kojoj želi da sakrije puls. To su krda grla u snegu i dimu smešta ih u svoju dnevnu sobu jer ne ume drugačije da se sakrije, uplašena koliko tog nema, ili koliko je tog prošlo kroz nju da je jednako nebitno koliko i praznina. Pevanje. Budi se da pita šta je to samoća. "Nekako se volimo" kaže "zagrljeni ćebetom." Dok doručkuju drhte im ruke pod fraktalima svetlosti "Koliko je ovo sunce što svako jutro guta odmor kao kriške mandarina?" "Koliko i čekanje smrti." Voda kuva. Cveće se naginje na prozore, izgleda poput pukotina u ledu. "Kaži mi, ljubavi, koja je cena prolaznosti u trku velikih gradova, prodavnica, zagušljivog saobraćaja, pijaca i računa, izlaska napolje? Jedna strela u plućnom krilu?" "Ne čujem te" ogulila je mandarinu i poskidala sve bele dlake sa nje, rascepala je i poređala na tanjir u krug seća se svoje kutije za alat, vadi je kao da se sprema da izvede velike radove na unutrašnjosti njihovog stana, rekao bi joj - zaboravio sam koliko ima nostalgije tamo gde je nestala ljubav - ali zna da ga neće čuti. Recimo da se snalazi. Izmišlja Indijance i bizone za pesmu kojoj želi da sakrije puls. Noću se u njega neće useliti lovac. Pevanje. U nju. Dalibor Tomasović Uspela sam da izbrojim sve oblake
sad kad su ošišali sunce. Iza ćoška grmele su navike. Devojka iz trafike rekla je da su čitulje prebačene u rubriku Društvo. Ljudi su izmislili ples u kojem ne moraju da se dotiču. Odavno su prestali već da se gledaju. Nade su zbrinute u dom za decu bez roditeljskog staranja. Hladno je i ne mogu ničeg da se setim. Ni sreće zbog plišanog mede za Božić ni grobljanskog guštera u haljinici ni mirisa snega ni šuštanja Tosce 5 ni prvog poljupca ispod bagrema ni kivija pred operaciju ni slučajnih susreta koji to nisu ni zurenja u plafon ni voza u koji ulazim samo da bi ga videla ni šake žireva ni nesanice ni ožiljaka ni usana ni kože ni pesme koju ću napisati. Nekako je tiho, sasvim tiho. Čekam da mi ispadne mlečni zub da vidim hoću li se prepoznati Tatjana Venčelovski, iz zbirke "Ošišano sunce" ponekad se setim hladnih zidova sobe u suterenu
cipela bez vlasnika i psećih njuški radija bez muzike i kašnjenja na voz sebe na kolenima, zuba u jastuku i pesnica koje udaraju u prazno kao što je prazna ta soba čija vrata nikad ne otvaram ponekad sedim u ćošku i plačem ponekad samo obiđem saksije i strepim da će uskoro proleće presađivanju nikad nisam bila vična ponekad pljunem na kažiprst i zalepim mašnu na čarapi ili se kao muva popnem na plafon i pravim se blesava da ne znam gdje je izlaz ponekad utiskujem još jedan ožiljak jer možda će me baš po njemu prepoznati kad umrem sve je to ionako tombola za neiskusne brojim, ponekad, jer brojevi su egzaktni rečima odavno ne verujem poneakad se pitam ko skuplja odbačene želje i da li nalazi svoj broj meni je sve uvek bilo tesno ponekad letim s divljim patkama i pucam u svoje desno krilo tek da vidim kako perje razbija maglu ponekad sam samo gladan miš ponekad ne znam da li da pustim kosu ili krv ponekad napipam sebe iznutra i rešim da se hirurški odstranim ponekad se dodirnem spolja i bude mi žao ponekad pomislim na tebe i bacim one čarape Tatjana Venčelovski. iz zbirke "Osveta nežnih" to bi bilo u redu
znati koliko dana te nešto boli zglobovi recimo sedam a glava na primer tri taj bih kalendar okačila na prozor umesto zavese da se njiše na iznuđenoj pesmi dok pada mala zvezda a ja onda kažem kako je praktično što je srce u toj godini prestupno to bi bilo u redu utišati mašine zabraniti damin gambit učiniti da devojčica prestane da igra po crno belim pločicama noseći vetrenjaču od papira a ja onda ispred nje skupljam staklo jer se u njemu uveličava strah bilo bi sasvim lepo obradovati se psu koji u zubima nosi mrtvu pticu jer pas zna šta je ljubav a čovek i dalje nema rep i meni to ima neki smisao kao što ga imaju kvasac, pička ili truba u sumrak bilo bi kul ne biti samo prost broj već biti kao zmija sa ušima unutra sjajno bi bilo zapravo kada bismo ućutali i počeli da crtamo po pesku ili vetru svejedno prstom ili jezikom još manje ionako je vid lažljiv a savest je sačma bilo bi nam tad dovoljno loše da možemo slobodno biti dobro onda kad volimo Tatjana Venčelovski, iz zbirke "Osveta nežnih" Moram danas da operem kosu
Jer ovako se više ne može živeti. Skuvaću čaj od rastavića i izbaciti Iz sebe pogrešne odluke Do samog kraja prateći kako se Kotrljaju u slivnik. Namazaću paštetu na poslednje parče Hleba I podeliti ga među demonima, Parče sarkazma ionako ne želi niko. Sva sreća što je Mesec mlad. Moram da obujem dvanaestice Jer nema puno toga u šta još verujem. Zamotaću štrudlu od jabuka i progutati je Zajedno s obzirima Do poslednjeg uzdaha množeći se veličanstveno u glatka svitanja. Obnažiću svoje namere u starom škripavom liftu I dozvoliti im da se zaglave, Penjanje je ionako greška u sistemu. Sva sreća što će uskoro leto, Moram da liznem onu ploču Jer sam zaboravila kako miriše fuzija. Oribaću podne pločice i ostaviti na njima svoje ožiljke na kolenima Do same ivice guleći s njih zlobu i razočaranja. Okačiću postojanje na satensku vešalicu i pustiti da izvetri na košavi. Ljubav se ionako nalazi u neodgovarajućim brojevima. Sva sreća ima dobar marketing. Sva sreća pa su mačke mirne. Sva sreća pa vino miriše na hrast. Sva sreća danas nisu pucali. Sva sreća vodostaj je viši. Sva sreća karte su jeftine. Sva sreća ribica je živa. Sva sreća imam cimeta. Sva sreća obeležila sam stranicu. Sva sreća kupila sam čipkani veš. Sva sreća nema padavina. Sva sreća šalju slobodno vozilo. Sva sreća je negde drugde. Moram da te vidim. Tatjana Venčelovski, iz zbirke "Osveta Nežnih" |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
June 2026
Categories |
RSS Feed