|
U taksiju smo se setili da smo zaboravili rezance kod bake koja prodaje mandarine voleli smo da ostajemo gladni zeleni hodnici bili su sastajalište za one koji se kriju od sebe pronašli smo se među njima stvari pamte zato nikad nisam promenio tvoj raspored nameštaja kapi iz slavine tope talog kafe u prazninu neoprani tanjiri znače odsustvo grubih dodira žicom za posuđe potrebna nam je drugačije vrsta nežnosti Nenad Kostić
0 Comments
U pokušajima da noću zaspim
fokusiram sećanje u totalnom raskursu: letnje popodne mirisnih nota ribizla i malina ja i ti skupljamo noge ispod majice branimo se od komaraca slažem rascepkane komadiće fotografije tebe umazanog nosa i obraza šlagom od torte nosiš džemper boje zlatnih karamela koje sam ti krao iz školskog ranca preslažem kadrove naših trka niz put plastičnim motorima na pedale svaka naša rečenica podsećala me je na izgladnelog kojota u pustinji onda ponovo u pokušajima ćutim kada me na ručkovima pitaju za tvoje ime setim se da nemam tvoj broj ako poželim da ti kažem hajde da odemo na poljanu i gledamo svet van svetlosnog zagađenja. Nenad Kostić Presijavanje oluka
na suncu remeti mrežu senki u granama oraha gušter drema na stolici u dvorištu otac obrezuje ostatke zimske grubosti majka tankim nožem ljušti krompire nežno da ih ne povredi iz kuće odnosim miris paljevine u kosi udaljeni bat očevog čekića psa i saksiju sa cvećem u gradu me čeka metalni kentaur koji jede nesnađene brzinom pucanja nara. Nenad Kostić Otac me nije učio kako se brije
stavlja prezervativ ni kako da ne ličim na njega učio me je kako da pijem a dugo ostanem trezan kako da pušim a doživim šezdesete kako se seče stara hrastovina kao kada odrubljuješ čoveku glavu tako sam pisao pesme išao je u vojsku ali mu noga nije ranjena u ratu i nema čime da se ponosi mačke već dugo nema odlazi kada je vreme da ugine. Nenad Kostić Hiljadu osećaja u tren jedan ,
Ispod majčinog srca još jedno raste , Strpljivo čekan kao čitav vek jedan , Kao malo dugme u stomaku raste , Strahovi i oluje umom noću kruže , Šta ako sva sreća za dan se sruši , I pored vere opet me muči , Ono u prošlosti ostalo , Ispod majčinog srca , Kao cvetić raste , Dan po dan , Mama se boji i da izgovori da je srećna , Boji se da sve to nije san , Sada ti pišem i nadam se , Kad svi izazovi prodju , Ti i ja kao duša jedna , I sunce ima lepšu boju , Dok slušam otkucaje tvog srca Ana Milivojević Čujes li škripu kostiju i molitvu mrtvih lica
obješenih u ramove, na zidovima dnevih soba? Čuješ li zov predaka iznad borova usamljene crkve? Čuješ li, Lara kako lete u nebo vrtne garniture nenaseljene proljećem u predgrađu, I osmijeh sa usnama muškarca kojeg si sama izmislila.. Mrtva sam, Lara. Toliko mrtva da čujem kako pucaju nosivi zidovi ispod ove tijesne kože Mrtva sam kao pregaženo štene, izbačeno na ulicu iz okota plodne kučke. Nacrtam te još ponekad na stropu, pred snove. Jutrom nalikuješ na osmrtnicu sa slikom koju prepoznajem u ogledalu. Život je Lara okrutni čin bježanja od slobode, Život je posao koji mrziš s osmijehom, Život je trula predstava na bini s mjestima označenim za korake, u kojoj igraš ulogu koju su za tebe drugi osmislili. Život je potraga za rukama koje će te roditi iz vlastitih dlanova, isčupati iz ove čelične ljuske.. Kakva je to divna obmana bila Lara, Ruke nikada nisu izrasle. Ti imaš slobodu u venama, I lice žene kakva sam ponekad voljela biti. Čuješ li lomljavinu kostiju Hladno mi je. Brada mi drhti od straha, Tijesno je ispod ove kože, Lara.. Ljiljana Leona Zovko (majci)
Ona me gleda. Ona mi čupa korjenje, Otresa crvenu zemlju sa žila. S juga miriše kiša. I opet će te čudne kapi razvodniti crvena korita, u aleji pokraj mjesne crkve, izbrisati tragove prstiju s lista mandarine ispod prozora. Maslina šuti. Masline uvijek šute kada ljudi odlaze. Nestajem, Ja nestajem dok rastem. Tako naglo rastem u njenim očima. Poprimam bore žene, Boli me. Boli me. Gdje je skrila ljubičastu haljinu iz očiju. Ovaj dan miriše na egzikuciju djetinjstva, Ruše se utočišta. Koliko sam stranica ove knjige poderala odlascima, Korice su sve bliže. Ona me gleda. Ona me čupa iz očiju, Ona me ostavlja. A maslina šuti. Ljiljana Leona Zovko Na usnama tužnih žena
proljeće izgleda kao zalutali snjegovi u pupoljcima tvrdoglavih magnolija. Dok se april poigrava s neposlušnim uvojcima zime vlakovi se približe ljudima, pripitome daljinu, zarobe je u tračnice. U aprilu otope se zadnji snjegovi s vrhova prstiju U aprilu zablude se nejasno vide. Tužne žene sliče na vagone aprilskih vlakova, na crno bijele fotografije iz zaboravljenog albuma na dnu prašnjave škrinje. S ruba maja poprime oblik pocjepanih vaza umotanih u novine. Podsjećaju na pokidane glave prezrelih ljubičica. Tužne žene nisu inspiracija za ljubavne pjesme, tek za poneki isprekidani stih zalutao izmedju dvije obale. Tužne žene boluju od amnezije srušenih mostova, obale su spojene armaturom paučinastih iluzija. Tužne žene poznaju algoritme prolaznosti. Kada prođu svi aprili, I vlakovi presjeku ravnicu, Kada sjeverac otpuhne iluziju spojenih obala, Tužne žene znaju, mostovi se ionako poruše sami. Ljiljana Leona Zovko Žeg žeg... žega i vrućina. Daj litar kisele i dva kapućina, jedan đus, jedan Sprajt. Vrelina poput Paćina, Robert Denira iz istoimenog filma - Vrelina. U slowmotion-u, ona na rolšuama, nešto u meni budi Don Žuana, budi požudan - reci:"Bonjour madame." 'de si pošla mala... a 'de si pošla mala? Prošetam kraj košuta k'o najveći jelen u krdu, kao - 'de si ti mala, odakle si mala, a? Na Petlovom brdu? (Ček ne seri jebo te, znaš Djokića? Iš'o u hemijsku tu dole...) U sebi vrištim hvala ti Djokiću, jer nisam baš imao teme šta da prićam s njom, al' idem na piće s njom, dodam joj piće bicepsom, pivce, Somersby, špricer, il' od brusnice sok, a sad nazad na vrelinu, jer je jebeno vruće, ovi što imaju klimu, uglavnom bleje kod kuće. Ne silaze s kaučeva, skuplja im se paučina, drugi skaču s bandžija, Sunce zrači jače od Pančeva... Na slike s Fejsa mi stiže brdo palčeva, u meni 300 stepeni, ja k'o da sam Bekvalčeva. K'o pomračenje, gledam je kroz staklo naočara. Mrda to dupe uz ritam i ima najjači rad. Uvek nađe načina da bude sa jebačima, a ja sam ta seljačina, plaćam račun pa vodim te u hlad! --- Kao Akapulko žega i vrelina treba mi bre klima hoću da mi bude zima jer ovde leto pretoplo je leto pre to toplo jeee leto je u glavnom gradu vrelo je uglavnom juni, juli,avgust juni, juli, avgust juli, juni, juli kao juni, juli, avgust juni, juli, avgust septembar tu i tamo malo manje maj uglavnom juni, juli avgust. --- Aaa... što nije vanredno stanje? meterološki zavod daje 9 stepeni manje. A b'e... pa ko me ovde laže? neću bre na pos'o, već sam poš'o do plaže. Nas tri bildea, ja i dva bildera s ribama igramo volejbol, odmah biram libera. Gengbeng! Lupamo im trojni blok, servis joj skratim kao da je vojni rok. Ri... ribe avangardne, lepe ko Ava Gardner, lepe ko Grejs Keli, život je grey scale, ja sam crn vi ste beli... 255, 255, 255, rgb beli, (brate), RGB beli. Visoka temperatura stalno je sparno. Hvata me fatamorgana, da li je stvarno - stvarno? Preti mi toplotni udar, sunčanicaaaa jee plivam poput Čavića, ćao ćao će! Malu vodim kući, iako je prevruće, po krevetu je prevrćem dok u sve rupe ne uđem, sex neviđen, tražim ice bucket challenge-e, sipam kofu leda po jajima da se čeliče- Klimu namestim na 17ti stepen. Namaknemo zavese i spustimo roletne. Nogom o pod lupim jeeer, moraću da odlepim jaja od butineee! --- Kao Akapulko žega i vrelina treba mi bre klima hoću da mi bude zima jer ovde leto pretoplo je leto pre to toplo jeee leto je u glavnom gradu vrelo je uglavnom juni, juli,avgust juni, juli, avgust juli, juni, juli kao juni, juli, avgust juni, juli, avgust septembar tu i tamo malo manje maj uglavnom juni, juli avgust. uglavnom juni, juli avgust --- Svibanj, lipanj, srpanj... Svibanj, lipanj, srpanj... I kolovoz... Milan Sisojević - Kendi, Pablo Kenedi Video spot. Pablo Kendi repuje gornje reči na muziku Denz-a: [Strofa 1] Ja ne znam šta sam Bogu skrivio Da me smarate sa tim, da me smarate Ja dao bih svoj kruzer, krzno i suze Samo da vi ne slušate Nemce i Francuze (Ne) Malo manje Ruse, uglavnom Nemce i Francuze Ništa se ne kuže, druže, druže, moj Bez veze, ne razumeš im jezik Aj' Amere i Engleze, al' ovo mi je bezveze (Mrš) Mamu ti jebem bre pacovsku Nešto se dereš na francuskom Ako ti je to kul, slušaj trap i na mađarskom Smara ta muzika me smara, svi hrapavih vokala Smara, smara sve osim vizuala Sećam se Lizerazua i Zinedina Zidana A danas, svi crni, crni sine Nema belaca u igri, svi albino su van bine Moraš imati large sausage ili au revoir Cya mige bon voyage Lupim ti šamar, bićeš purpur plav Isprazniću šaržer, biće boom-boom paf Mc Solaarni, c'est la vie mon ami Sve bi' da sjebem i polomim, ja - beo ko medved Severni polarni niko me nikad u snegu ne provali [Refren] Ne razumem ni reč (Ne, ne, ne), ne razumem šta mi pričate Francuski i nemački trap (Ne, ne, ne), ne znam je li to trend Ne znam, ako je to trend Daj da slušamo taj litvanski trap Taj hipster-portorikanski i libanski trap Taj republičko-dominikanski trap Taj litvanski trap Da taj litvanski trep mala [Strofa 2] Alle habe heuzetage eine... ček' ne razumem ništ' Ich spreche nicht, ne te razbiram ič Lele b'e lele b'e čekaj, stani kakav je to jezik? Spotovi ludilo, matre ubiše, al' ti ne razumem reči Nikad nisam sluš'o Sida, ne, (Ne, ne) niti Flera niti Bushida (Ne, ne) Ne, nikoga iz Agroberlina, a tek ove danas, boli me briga Svi se nešto mršte, da li si bre kršten? Mitraljezi pršte, sve nešto drž- ne daj mrš bre! Nemoj da me smaraš, puca mi kurac za njihov trap Natežem se da ih čujem, Aal' ih ne razumijem Jer pričaju na njemačkom, a njemački ja ne pričam Zato me se ne tiče, jebala vas Njemačka [Strofa 3] Ne razumete ni reč, zašto onda ne slušate litvanski trap? Kad vas ionako vozi samo bit, slušajte litvanski trap Litvanski trap je lit, mige Litvanski trap je vatra Litvanske ribe i fensi matra Trepuje litvanski Frank Sinatra Litvanski Sex i Grad, Carrie i Samantha Litvanski vam je njesra, a? Nemački je šatro ekstra, a? Sve je to ista pesma, o čemu trepuju ne znam Jer me smara, ta muzika me smara U glavi mi galama, mama Sva ta vaša mumlajuća sranja sanjam Milan Sisojević - Kendi, Pablo Kenedi Pablo Kenedi trepuje svoje gornje reči: Sve je cakum-pakum spakuj stvari, spakuj kofere auto ću da operem da cakli staklo šoferke od BG-a pobegnem...Monte Karlo i Montpellier Kopenhagen i Skopje, Prag i skoknem i u ..ahhh sve vrm vrm...gorivo mi doli mnoga kola i motori su spori zato ih pretičem samo chil chil...slobodno uspori krov otvori i stani ovde da pokupimo sendviče poneli smo grickalice tvixove i čipseve uključi GPS, i vadi di-di-diskove, kli-klikni disconnect u roamingu van dometa u kolima rolam volan ko kormilo mornar pre-prema obali mora na CD-u nije Hali Gali Halid nego stari Talib Kweli posle Oochie wally wally ....u retovizoru Beograd sve manji i manji ...imamo money money prelep dan i adrenalin REF: Ne treba nam buka ni galama / sva ta drama Mogli bi da napustimo grad / na par dana Odemo od gužve na par dana Samo autoput bez mape i plana Bez skupih restorana i apartmana Van grada / na par dana Ne prosipajte vodu za mnom nisam sujeveran ne vezuj mi crvene konce na točak na putu nema nikog, ni mačaka crnih nema samo znak za stop je jedini loš znak Ne postoji loš znak, isključi mozak uključi duga svetla, sada vozimo kroz mrak žutim putem farova..ćuti ne budi ove što spavaju samo šššš...ko u tramvaju kad se vrata otvaraju budne oči vozača brinu za put spori pokreti brisača koji idu na loop a put je dug, suva cesta, suv trotoar čuje se poneko......i zvuk motora Pusti glasno bas, jer je svanuo dan Stisni gas do daske samo ga daj Sipaj gas, aj pa se kroz grad zaebaj zaebaj jer život je Sci-Fi REF Prošli smo granice i silne carine, putarine stali smo u planine i sad....šta? Idemo tamo vamo tamo vamo seku se krivine i sve te serpentine do dna Autoput - u šleperima šoferi u čoporima čoperi sa koferima stoperi, al ne stajem nikom jer nemam vremena za rampe, sve sam redje u leru ništa zaustavne trake, samo predjem u levu samo zalepim vinjetu, onda predjem u EU mogu do babe na selu, mogu da banem u Seul Vozovi...prolaze prugom otvoreni prozori pravim talase rukom u fazonu huuu volim ovakav život ukucam destinaciju, ostavim autopilot Mostovi, tuneli, reke, podvožnjaci i na volan su mi naslonjeni podočnjaci Brda, vijadukti, akvadukti, podvožnjaci sve to smo prošli kao konačno smo došli na cilj REF Milan Sisojević - Kendi, Pablo Kenedi Kendi repuje ove svoje reči na muzičku podlogu Mystee-a: Bol koji osećam samo je iluzija.
Biti neosporno asimetričan. Piti sa reke Lete. Nisam lopov, ali volim da pozajmljujem tuđe reči. Zovem se zaborav. Nemam prošlost. Vidovit sam, živim u svojim anticipacijama. Predviđam konstantu degradaciju jezika. Evolucijski se spuštamo stepen niže. Gmižemo po frazama, recikliramo ih iznova i iznova. A ja? Sapleo se od suglasnika i pao u svoju pesničku sujetu koja nagriza poput kiseline sve što napišem. Nema smrti, ima samo straha. Boris Mandić Kameno dno slobode,
vetar koji seče kao mač izduženu depresiju usporenosti. Sve je mulj i potreba za lažju, lažni pesnici lažni proroci, vreme se uvilo kao šal. Krvavi tragovi u snegu čine razdvojen trenutak svetlosti opijene illuzijom sveta otrgnutog od sebe. Koračaju snovi mostovima pustim, potreba da se bude heroj raščlanjen na rapsoda i ludu. Vidi se prošlost u saksiji vremena, neka naša otpornost na zlo bude spremna. Brišite suze s lica, dolazi dan istine. Boris Mandić Nisam dugo napisao pesmu,
što je dobro za sve koji ne vole moju poeziju. Ne volim je ni ja nešto ali pišem da bih došao do istine, da se tu kraj nje parkiram i ne idem nigde. Patetično, zar ne? Grešim dosta, recimo napišem "krvavi mesec" da bih naznačio sukob između boga i čoveka i ne znam šta dalje. Sukobe posmatram formalistički, tuđim pesmama zavidim, ali kada je u pitanju bol, delim ga sa svima bratski i sestrinski. Još samo da napišem da sam otkidao od beskraja i delio delove sa svima bez zadnjih namera. Zaglavio sam se u nekom metalnom smislu, plutam po nedogledima. Boris Mandić Prodajem zelenu salatu
na Bajlonijevoj pijaci. Živim kao polu-klošar što znači da imam super moći i želju da savijem vreme kao nepročitane novine. Jedem u narodnoj kuhinji sa ostalim belim anđelima kockaste glave, šmršem spid i gutam lekove sa ostalim cnim anđelima na železničkoj stanici u kišovitom Beogradu, slepom za budućnost koja dolazi ubrzanim korakom zmaja. Valjam se po travi , pevam indijske narodne pesme recitujem haiku jebem po napuštenim fabrikama gađam u glavu policajce koji lešinare po prljavim ulicama slušam nestrpljivi bruklinški džez četrdesetih godina dvadesetog veka gde se povremeno sakrivam da glasno svima kažem da sam ja Isus, da sam ja Muhamed, da sam ja Buda, da sam ja smrt, da sam ja narkoman ušuškan u vremenu, da sam ja rajska ptica u oporom paklu, da sam ja Kinez u fabrici plastike, da sam ja beda koja se vuče kao presahli crv ulicama Beograda i Los Anđelesa, da sam ja bog na odmoru u Mauricijusu, da sam sveti sufi na ulicama Tangera, da sam propalica što sanja svake noći da je trudan, da sam "izgubljen u prevodu" na ulicama Tokija, da sam bahati znojavi šef u fabrici igračaka za decu koja žive na ulicama. Ubijte me isecite na pola, osudite me, ignorišite me, izbacite me iz društva u mesečevu šumu, pojedite me, tucite me jer ja sam samo još jedan promašeni život iz avenije prokletih. Boris Mandić Uzmi žvaku
Jer to sigurno nosiš u torbici I to je jedini razlog zašto zastaneš na trafici Onoj trafici koju prezireš i kažeš Da ti se iz nje gade limenke Bravo za tebe Koji si pre mene uspela da se uklopiš I mene dočekaš kao autohtona rasa Ovog grada Medalja za baku koja se udala Za nekog deku komunističkog smrada, Koji je radio tu. Bravo za deku Koji je oženio baku, kakvu takvu Koja je pročitala vest u Politici Da može otplatiti stan Da bi danas ti mogla kupiti žvaku Na obližnjoj trafici. Ili trafiki??? Kako se kaže!? Ti bi to morala da znaš... Sad samouvereno koračaš Bulevarom širokim Smeješ se našim oduševljenim pogledima Ka nekim mostovima, ka nekim sjajnim limovima I čekaš na moju grešku U tačkama, razmacima, zarezima... Ili zapetama??? Kako se pravilno kaže? Ti to sigurno znaš... Teši me što kad si tužna Postaješ čovek I patiš kao i svi mi obični došljaci Isto plačeš, na isti način si budna, Isto uzdahneš, kad ne znaš šta dalje, Kuda dalje, kad ti se utišaju koraci I kad ih kiša spere Pa i prdneš kad ti se kenja. Ili se kaže sere? I to ti sigurno znaš. Željko Vukašinović Pričao sam sa drugom o ženama
I umalo da se potučemo Trudeći se jedan drugom objasniti Koji od nas je više bio u zabludi Pivo je podgrevalo situaciju Svako je svačiju žrtvu video umanjeno Da li zato što smo jedan drugog tešili Ili smo želeli da tema traje što duže Srećom dobri smo ortaci Nismo jedan na drugog uticali I nametali mišljenja Nakon što smo platili račun I on i ja smo i dalje ostali ogorčeni Pravi prijatelji ti ne mogu rešiti problem Ali pravi prijatelji će te ostaviti da u njemu uživaš Jer malo je problema uz koje može Mnogo piva da se popije i ostane trezan Željko Vukašinović Imam tridesetdevet godina
Ništa ne shvatam Daje mi se sve na kašičicu A plaćam i stvari koje nemaju veze sa mnom Ako me pita neko kad sam bio najsretniji Nemam odgovor ili bacim neku floskulu Nemam državu pa nemam kome ni da verujem Samo se nerviram posmatrajući spodobe Koje nam predstavljaju kao institucije Zajebem se ponekad pa uletim Da ispravljam krive Drine, Radim to iskreno i tako dam povod budalama Da mi kažu da sam naivan Sramota me da samo posmatram Ali sve češće poželim da sve ode u pizdu materinu Jedva pronađem muziku koja mi se sviđa Pa slušam sve ili ne slušam ništa Što su me naučili u školi ili sam zaboravio Ili mi ne služi ničemu Pamtim samo pešačenje i rano ustajanje I da nisam išao nikakva šteta A može se na predizborni plakat biti kandidat Bez nekakvih posebnih uslova Ko ima zube smeje se, ko nema glumi zabrinutost Sve češće me pitaju za savet to znači da je Sve propalo Savete ne dajem otkad se ljudi lažno predstavljaju Ponekad pomislim da se neko šegači sa mnom. Na ljubavnom planu je sve idealno Jer svi uče voleti na društvenim mrežama Svima svaki citat legne kao budali šamar Tako da mi se čini da bi svako sa svakim Mogao biti u vezi i savršeno funkcionisati Dok se dopisuju u raznoraznim aplikacijama Ko nije isfrustriran ostaje samac Jer ne zna kako započeti muvanje Što se tiče ostalih stvari nema nekakvih iznenađenja Telefoni novi razlikuju se od prethodnih Po tome što su skuplji Internet je sve sporiji Automobili su zbunjeni a korisnici nadrkani Semafori prave smetnju Biciklisti se kurče skupom opremom Pešaka nema, pešače samo oni što prose Seljaci se drogiraju, gradska elita plaća avokado Po nerealnim cenama pa je teško reći ko je gluplji, ali narod ko narod, zamene se mesta brzo Informacije su najbitnije u eri informacionih nauka i sistema Pa imamo čast da u realnom vremenu budemo Obavešteni koja raspala pevačica je podržala Političara, a znamo sve i o Zmaju od Šipova Napredak je evidentan u odnosu na naše pretke Ko hoće da kocka kockarnica ima Ko hoće antidepresive ima apoteka Ko je malo gladan ima restoran A ko je puno gladan ima i kifla u pekari preko puta U kafani je patnja, svi podjebavaju a niko nema muda da se potuče Na finim mestima bleje raspadi da bi bili fini Na finim mestima muškarci postaju žene A žene se pitaju zašto su uopšte tu Žao mi je što nemam samo devet godina Jer tad bi moje pisanje umesto ovolikih redova Stalo u samo jednu rečenicu koja bi glasila Jedva čekam da porastem da me ne teraju da doručkujem. Željko Vukašinović Trčim.
Moram da trčim. Bežim već dugo od onoga što me juri. Ali ne odustaje. U korak me prati. Moj korak, težak i umoran. Jer već dugo trčim. Ne smem stati! Vreme je neprijatelj. Radi za druge A ne za onoga koji trči. Trčim svaki dan I što dalje odem Umorniji sam ali i zadovoljniji. Odmakao sam mu dalje. Do sutra, kada ustanem I opet, trčim. Kunem se Tako mi nogu Neće me stići! Trčim, da bih stigao negde, Gde ću moći, smiren da trčim Ne iz navike, Već iz potrebe. Trčim. Trčim ,jer ne želim samo da hodam ili ležim do kraja! Đorđe Rabrenović *Pesma je inspirisana istoimenim romanom japanskog pisca Harukija Murakamija. Imao sam šolju iz koje sam svakodnevno pio.
Jednog dana, ispala mi je iz ruku. Pukla je na pola. Da je bacim, nisam htio! Ne, ti ne možeš više iz nje piti. Najbolje ju je baciti il' u ćošak negde skriti. Ali ona mi je draga, Zar nešto što se voli,kad savršeno nije, treba da se krije? Uzeo sam lak i zlatan prah, Četkicom umešao boje, Pukotinom razlio se trag I pustio da vreme učini svoje. Filozofija japanskih majstora starih,glasi: „Lom nije nešto što treba skriti, Već ga zlatom preliti i opet će celina biti“! Đorđe Rabrenović _________________________________________________________ Kintsugi (zlatni spoj – japanski), negde i Kintsukuroi (Zlatna popravka), je japanska veština (ponovnog) spajanja polomljenih parčića grnčarije lakom posutim ili pomešanim s zlatnim, srebrnim ili platinastim prahom. Kao životni moto, zlatni spoj predstavlja optimističan pristup, jer inspiriše da se u pogledu neminovnih životnih teškoća držimo istrajno i strpljivo, koncentrišući se uvek na ono što imamo, kako bismo svaki poraz – „lom“ – pretvorili u inspiraciju da ostvarimo ili nadoknadimo ono što želimo, što nam je potrebno ili što nam nedostaje. Osećaš li težinu ljudskih sudbina?
Dok prolaze gradom, okovanog pogleda. Moderni Atlasi, umesto neba, Neki novi teret nose! Vidiš li na stotine Sizifa? Svakog dana guraju kamen. Ujutru na istom mestu ih čeka. Pa ti zamisli da je Sizif srećan! Prometeju, donesi novu vatru! Ova odveć brzo izgori. I ne boj se orla što svake noći kljuca, Dali smo mu naše oči. Đorđe Rabrenović Od iskona s Božjeg trona
Idu gosti U pritoke ljudskog uma, Duhu kuma, Slovesnosti, I u misli miliona Zvonar siđe Carskog zvona, Od iskona. I šapuće u svanuće Blage glase Uhu onog grijeh što čini U tišini, Da ga spase Jaza ispred svoje kuće, Što svom sinu ostanuće, I šapuće. Od vajkada jedan strada, Lomi prste Da se šake mnogih bijele, U bezbrizi blaga dijele, Da se krste. Jedno jagnje za sva stada U čopora ralje pada, Od vajkada. Mrtav samo hodi tamo Gdje su kosti Od predaka sahranjene, S Božjeg trona idu sjene K slovesnosti Da prenesu sinu dano Sve što nije okajano, Mrtav samo! Milica Borovčanin Oko broda tvoga širim se ko tama,
I ljuljuškam valom sve od Boga što je, Dok se oni spase, ja sam s tobom sama, S tobom ali sama, sama a u dvoje. A nisam od vode ni od kišne kapi, Što o meni kažu, ne čuj jer je varka, I u mojoj srijedi duh za suncem vapi, Na grudnu mi kost se navalila barka, I pritiska puna uparenih bića Rasparena moja oba plućna krila. Ja sam samo privid ovoga prolića, Nisam uvijek pljusak kao kazna bila. Progovori sa mnom, čućeš mi u glasu Nagovijest čovjeka koji s neba lije, Dok od mene bježiš k obećanom spasu Znaj, jedini potop kiša uvijek nije. Milica Borovčanin Teku rijeke po mom dlanu,
Ušće boli u jaz krvi, Rab sam Božji, Adam, prvi, S prsta dlanu spuštam granu. Nek na ravnoj ploči bijede Kuda sudba brazde dubi I vremena grebu zubi, Posred srijede šume sijede. S palca mi se diže gora, U kažiprst tone dolja, Lome rijeke kraška polja, Praska zora, puca kora. Ovaj reljef što u dlanu Uklesan mi rukom Tvorca, Isti je na grobu borca Što niz granu u krv ka'nu. Šake onog bol ko množi Radimlja su novog doba, Žulj do žulja, grob do groba, Rab sam Božji, bar po koži. Milica Borovčanin Mene je majka umalo rodila
U kombiju na pola puta do porodilišta Dok je vozio stric Jer je bio trezniji od tate I jedini kod kuće „Je l’ muško?“ pitala je komšinica „Muško s greškom!“ rekao je tata Eh tata, da znaš da si bio vidovit Od ženstvenosti i danas imam Samo tu grešku – žensku pišu Nije se osvrtalo na oktobarsku kišu Pilo se tri dana u moje ime Iako ga tad još niko nije znao Pa četvrti nije bilo šta da se jede Al kad je bal nek je bal, beg nije cicija „Zvaće se Dragana Po mojoj babi Dragici“ Odluči tata, a mama obori pogled „Nek bar bude draga i mila“ Prozbori, al nije ni snila Da ću da radim isključivo ono Što mi je srcu drago Da ću biti drska i preka Umeti stati i ostati I pobeđivati i nemilo i nedrago Nisu imali za Pampers „Peri pelene u ledenoj vodi sa bunara Ili je grej na smedervcu, snašo Kad si se jebala bilo ti je slatko A posle jebanja zalud kajanja" Al šta zna baba s jezikom zmije Ima kajanja, ima bola, ima i depresije „Htela sam da te uzmem I da skočim u onaj bunar Da skratim muke i sebi i tebi Jer ne pada iver daleko od klade A para se na paru lepi I tebe čeka čemer i jad Za druge je mir, sreća i sklad“ Beše i majka vidovita Al’ ja za sudbinu ne marim Dajem svaki atom snage Da budem srećna kad ostarim „Ona je prva od nas koja ima fakultet Ona je jedina koja može da obiđe svet“ „Nas dvojica sami s tobom A ti plačeš, muči te tiba, Malo čaja, pa malo mleka, Opet čaja, mleka pa piva I kad se ukakiš – kô nova A bila si lepa ko anđeo, Dado“ Moj stric je znao lek za sve I umeo da prepozna lepotu Pekao mi pomfrit i vodio me na pecanje Šteta, samo četrdeset godina osta u životu Tetke su me poljubile u obraz Pa zato sad imam rupice Kažu deformitet nekog mišića na licu Al’ nauka priča koješta, to je Da sahranim suzu u tu jamicu Zato nemoj da lažeš sebe Da možeš da mi lomiš srce, Mamiš suze i skidaš krunu Ja nosim u tim plavim očima Teret poslednjeg izdanka loze U njima svi moji preci trunu I svi oni sa mnom svetu prkose I štagod kogod kaže, ja oca čujem „Ti si ćerko tatin sin, sa tobom se ponosim“ Dragana Lisić |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
December 2025
Categories |
RSS Feed