|
Ne osećam više karirane košulje zime,
ni u snu me taj svileni dodir ne poseti. Rasplela sam kosu nad uzdahom zanosne plime. Sve bih dala samo da ga ponovo osetim. Nedostaje mi taj miris sirovog bora, dok magla prekriva srčano klasje. Osmehom se penjem uz melodiju anđeoskog hora. Živim u sobi jesenje laste. Tamara Vasić
0 Comments
Otvaram koštana vrata i ulazim u talase snova.
Zatrpava me kišni svet koji cvili. Tužan je, zagrliću to napušteno dete, zaključano u krošnji jabuka. Zajedno ćemo čitati bajke, ležeći na kamenoj travi. Smejaćemo se četvoronožnim ljudima, koji hodajući unazad padaju u jame. Plesaćemo sa žirevima, dok mesec zevajući ne uđe u svoj stan. Zaspaćemo na krovu troglavih planeta, sa kojih teče sirova zemlja. Pokriću ga zaleđenim laticama da se ugreje. Osetiće da negde pripada, da je nečije. Moje. Tamara Vasić Uvek sam volela taj tvoj piratski osmeh,
na palubi neposlušne posade. Činio mi se tako prozračan i pitak. Igra njegovih nerava kao dodole, priziva kišu u Egipatskoj pustinji moga srca. Uvek sam volela pokušaj, da ga sakriješ iza šume kupusa. On je kao biser pokidane ogrlice, sa radoznalošću, mrzvoljno izviri. Uvek sam ga volela bezuslovno, u ćorsokaku jednosmerne ulice, koju osvetljavaju fenjeri svitaca. Točak bola okreće se u ovom gradu sova. Gde si moj šareni ringišpilu sada? Tamara Vasić Kako si moj čemerni suncokrete?
Već odavno tvoja bela lobanja postala je kip, ne okreće glavu u pravcu moga sunca. Zar te oslepele boje? Znam, sigurno nova dioptrija treba. Mutan vid halucinacije peščane stvara. Listovi su ti odavno pali, a majčica zemlja još ti korene ljubi. Nema više mojih suza da ti žilice grle, ni glasa rumenog da zaječi u pećini tvog uha. Nema više senke moje da ti pravi hlad, ni kremen iz srca đurđevka da te zagreje. Šator sam na srebrnom nebu razapela. Tebe ostavljam, nek te trava čuva, nek ti ljiljani pevaju. Moja zvezda je tamo gore. Večnim sjajem živi. Tamara Vasić Pišem poeziju po tvom telu
U ogledalu vidim jednu srećnu ženu I nesrećnu ljubav Ono što nas godinama spaja Vrag mi je šapnuo uništiće me Nije da ne verujem Samo biram da volim Onako kako jedino umem Vodjen divljinom tvojih grudi Odrasli ljudi , a tvoja ljubav jednom dečija bila Jesam li vredan svega sa tobom Znamo da nisam Ali biraš da me voliš Imaš isti san O nama Zar ne Nisam rodjen da volim onako Kako ti zaslužuješ I opet biraš nož kojim te sečem Jesam prokleti pesnik Ana Milivojević |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
December 2025
Categories |
RSS Feed