|
Srebrna zmija Kundalinija se rasklupčala..
Sunce Sahasrare čeka da milost spoji njih. U pozadini ciklama-purpurno-krvavog svemira, zvezde zlatno-srebrnog odsjaja. Da li su i one izbliza razdvojene ili su spojene, ako su još nezgasle? Jednom će pulsacije njih dovesti do crvotočine crnih rupa i.. odvesti iza horizonta događaja i kvantne gravitacije. Tada je sve moguće, kao kada mi, deca zvezda na Zemlji, trčimo prema dugi posle kiče da bi nam se ispunile želje, ako prođemo ispod nje. A sve želje imaju izvor. Taj izvor je impresija u duši koja se sluti kao žudnja za večitošću u kojoj se sve rane mogu zalečiti, svaka greška popraviti, sva kajanja otkloniti, sve radosti ostvariti, sa svima se pomiriti, sve drage duše ponovo videti. Aleksandar Mrđen
0 Comments
Šaptati poeziju
Vriskati tišinom Dahtati naporom Siktati preispitivanjem Urlati izdaju Ćućoriti razbibrigu Romoriti vapaje Zboriti smirenje Derati laž Vikati lopovluk Arlaukati klevete Sakadirati bol Dovikivati pomoć Govoriti zvukom-arlaukom Epigonstvo – progonstvo Apologetika – erotika Udičarenje – svaštarenje Talentijada – egostrada Dilber sreća – kurata vreća Pasija mater – ničija dovek Dogoreli nokti – sveća pred zoru Na umoru – ka odmoru Bistrina olakšanja – zanos nadanja Sve u lepu – ulicu slepu Afektiranje – snebivanje Prevara – odskora Kurvanje – oduvek Sreća – sumnjiva Kocka(sreća) – prokockana Lobanja – probanja Šaka – prosi Život – nosi Firma – propala Sreća – ukradena Mladost – pokošena Hrana – nesvarena Voda – izvoda Rod – izroda Aleksandar Mrđen Obol tajni, ponorni iz grotla demonske magme, što u duši ti se zapati
I skrivaše se, dok ti želeše da ga razotkrivaš, izraziš, i izbaciš, Na suđenju ti dospe, dade ti listove, ne smokvine, već lovorove, I krunisa te kao još jednog kralja, granamа trnovim i ponekim trnom, I sad’, dal’ je to preduslov mačkopesniče, da se prašina digne i kurva-život suknju podigne? Erotizmi zamamni u Nakitu, Leti, Preveseloj - davala je kaminske odsjaje vatre Po puti jatrogenog jantara – žena je tu u očima muškarskog, a on si ti i mi – Ljubavnik, sin, bludnik, edipalac, čulnoznalac, radoznalac, sladoslasni predavalac; Lezbos i Prokletnice, zatočenice ostrva ženskog u ženskom – Delfina, Hipolita, Sapfo, nositeljke grudi i sapi, nad kojim im suze strasti damaraju ko’ kapi; Na česmi i u pesmi, muzikalnoj orgiji podatnosti, u kojoj Sapfo izda zaorana ostrvo samopohotnosti. A Preobražaji vampira, nisu li samoerotičnosti kralja tog jadnog svog ljudskog klira? Susret sa demonskim, u sebi biće dakako da jeste kroz zavodni odnošaj i bludni himerični snošaj; I tu bih rekao sad – Markiz de Sad, i pitanje postavio i tebi i sebi – Nije li on bio Napoleon Otkrivanja demonskog skrivanja i razotkrivanja i smelog kazivanja? Nije li to jedan revolucionar istinski, pravi, što spoznaju ludila živi smelo nehajući i u svojoj glavi? I tako pomerio granice, dalje nego iko, pa ni ti zemljače ubrzo stupivši pod pariske snovite slike, Markiz pade s padom Bastilje, ironija je afrodizijak istorije, tek osta u zidinama 120 dana sodomije Savremenik je on danas, više nego ti, jer bludi nisu bludi, taj prorok shvatio je; A nas to može da čudi; bludi su zverske ćudi, zatomljene, pa ih treba pogledati, kad već Došunjaše se, kao pali dusi sikćući niz sapi sline splele, a oči im vrele; ludilo je dodir – Fantazma ljudskog, tu, kojim se okliznuto dospeva u ovaj svet, u čijem dnu zveri gamižu, Ljigavo, rojno; a dresura tu treba, ničim preostalim doli ljudskim lukavstvom iz očaja, Mada ima i drugi put – askeza kao otstup i predaja; da ih se sredi, time što će se Domišljati fantazije-ludila-perverzije, da bi se tako zgadile i razgradile, hipokriziju nemoćnu raskrinkale i ogadile, a od njih se odustalo, jer ih se tek tada zrelo spoznalo. Tu na kraju stoji novi početak i sa Vašim zadnjim rečima preostalim Charles Baudelaire – Crénom, i naš je početak novi; i svršetak. Aleksandar Mrđen Stojah sam među nekolicinom drugih,
Pod Kamenim Cvetom, kao pod mostom; Podamnom drveno-zemljani pokrov, Nadamnom cementno-vazdušni obol. Stojah i ćutah u tišini, dok strujaše vazduh u svome toku, Nenametljiv kao i zrak, kad naizgled niotkud suze navreše same, ostavši u oku; Skamenih se u stavu mirno, i kao da slušah slutni neki zvuk, A krozame zatitra došaptavan neki glas, potom odasvud ostade muk. Neke reči, ritmične, kao stihovi da su; Nemadoh načina da tad to razaberem i zabeležim, Pa sada od toga ne bežim, već prizivam ovako taj tren, Koji je bio tako dirljiv, potresan, i tako neboznano dragocen. Putirni monument kamenotvrdog spomenika, Na livadi što je dolina smrti bila kao bogomoljka, Stoji nemo, ali šapće nešto pod njim, Kao kad se prisloni na uho morska školjka. Šta je poručivalo, time što je govorilo? Kada bih to doznao, mogao bih da prenesem, Poruku svima, a i onim ljudima što se na Kameni Cvet popeše, Na njegovom otvaranju, kad stihijno spontano, uz jecaje, suze im navreše. Preko tog Kamenog Cveta – Mosta se ne prelazi, On ne natkriljuje mutnu neku vodu plavne materije; Tu je ljudsko biće ubijalo čoveka – to sažima urlikne tragove humki u Vrč Nebeski, Osveštano patnom suznom krvlju izdahle martirije. Ovo piše ubogi jedan čovek, nakon što dođe po drugi put Na ovo mesto, gde je kao dečak još bio, sa ekskurzijom za osmake, Gledajući kako jedan drug mu, posle filma o stradanju na ovom mestu, Zelenog lica pade na zemlju, povraćajući zanesvešćen od muke. I dalje ne zna on one podmostovne šapate, ali se još seća opekotnog bola, Kada dotače vrh Kamenog Cvetnog Mosta, svojim vrhom kažiprsta leve ruke dečaka, Na modro-metalnoj maketi, spomen-obeležja logora Jasenovac, koji je dotakao, Nakon što je dan taj dovoljno odmakao, da se napije metal sunčevog zraka. Aleksandar Mrđen Te hladne i kobne zime,
Potresen smrću svoga sina, Čiji smradni dah mu za vratom diše, Idiot i Kockar zakuca na teška vrata Jednog od manastira Optine Pustinje I ugleda starca po imenu Amvrosije. Krotki pogled baćuškin Prodire u njegove oči Koje svoje patnje iskazuju veštije Nego antijunak iz Podzemlja: Boluje od Herkulove bolesti. Tanani glas izmorenog baćuške Zapita onog koji poznaje ljudsku dušu: „Ostali ste bez sina?“ „Ja sam proklet čovek!“ „Nemojte mrzeti čoveka!“ Vrata zaškripaše; sami su u keliji. Već tada u briljantnom umu Raskoljnjikovog tvorca Niklo je seme nove uzvišene ideje O mladiću Aljoši Kome je potreban putevoditelj. Sneg nečujno pokriva već promrzlu zemlju, Glas baćuške je nešto jači, Al' dovoljno snažan da umiri Ustreptali duh Poniženog i Uvređenog, Tihon Zadonski ga posmatra sa zida I kao da mu šapće nešto Samo njima poznato. Sneg jednako škripi, Baćuška jednako teši, A u umu Večnoga muža Jednako niče misao O Aljoši i starcu Zosimi. Marija Krsmanović Beograd – divni grad koji na dve reke leži
Pripade Visokom Stefanu, Vazalu ugarskog kralja, Da od njega načini prestonicu Namučene zemlje Srbske. Političke nevolje i ratne nedaće Sprijateljiše jednoga kralja sa vazalom Koji je rano ostao bez oca. U znak poštovanja i odanosti, Na tvrđavi ravnoga Budima, Kralj darova vazalu jedno zdanje, Da u njemu prebiva pri posetama Oporavljenoj Ugarskoj. Vazal postade jedan od vitezova Obnovljenog reda Zmaja Da sa kraljem brani Evropu Od bezbožnih Osmanlija, Koji se razmileše po svetu Kao muve na lešinu naroda, Otpalog od Boga. Beograd – čudni grad koji na dve reke leži Dožive preporod zahvaljujući Stefanu, Žigmundovom vazalu. Sijahu dugo krstovi sa crkava, Tvrđave se izdizahu nad zidinama, Sve do dolaska bezbožnog Sulejmana, Koji sve crkve spali I tvrđave poruši Čudnog grada koji na dve reke leži Marija Krsmanović Zrna peska beže iz gornje kugle
Starog peščanika, hitajući donjoj. Podsećaju kralja da je vremena sve manje. Ali kralj ne sluša rominjanje peska Jer će mu kao morski vali uloviti dušu. Skrušeno gleda lik svetog Georgija, Koji je pripitomio ljutu aždaju, Na fresci zadužbine njegovog oca. Skrušeno gleda u jedinu fresku Na kojoj svetac ne ubija ljutu neman, Već je pitomi, kao što je mnogobošce. Šišman je blizu; oseća mu korake, Ali i dalje gleda u lik sveca, Zaštitnika Nemanjićke loze. Spasio je njegovog čukundedu. Hoće li imati milosti i za njega I odbraniti njegovu zemlju Od vojske Šišmana Bugarina? Zrna peska jednako beže, A kralj uporno stoji pred freskom Crkve u kumanovskom selu, Provodeći vreme u molitvi Pred odlučujuću bitku. Marija Krsmanović Kada duša moja stane pred Presto Božji,
A telo pred crve i grobnu trulež, Ja, potomak slavnog Petra Cetinjskog, Kome posvetih crkvu na najvišemu mestu Napaćene Gore Crne, Želim da počivam baš tamo Odakle se vidi sinje more, Kome sam se oduvek divio; Odakle se vidi Srbska zemlja, Koju sam oduvek voleo. Napaćeni narode moj, ispuni mi želju! Neustrašivi Crnogorci, ne oglušite se o molbu! Sa'ranite me na vrh Lovćena, Da pred mrtvim sobom imam Ono što sam kao živ ljubio. Prokletstvo neka bude večno na vas I žalost moja na duše vaše Ako me ne sa'ranite na vrh Lovćena, Da pred mrtvim sobom imam Ono što sam kao živ ljubio, Ja, potomak slavnog Petra Cetinjskog! Marija Krsmanović Da je Brod ispunio želju jednog Jevrejina
Nikada se ne bismo zagubili U lavirintu besmisla poput Jozefa K Ne bismo osetili još mnoge krike Ratnog vremena što cvile u svakoj reči Tadašnje književnosti Ne bismo ostali željni saznanja Da li će K pobediti u borbi sa Zamkom Ne bismo se iščuđavali i istraživali Zašto se trgovački putnik preobrazio Baš u insekta Nikada nam ne bi bila otključana Vrata čudesnog sveta beznađa Čiji je tvorac ključeve želeo da spali A zašto nastavićemo da pitamo A nećemo se ni zamisliti Da odgovor možda leži Upravo u čudesnom svetu beznađa Čiji je tvorac ključeve želeo da spali Marija Krsmanović Kao mali, divio se Andersenovim bajkama,
Psihologiji Dostojevskog i odvažnosti Hemingveja. Svake studene večeri, mladić je snevao Kako predstavlja svetu svoje delo O devojci crvene kose Ili ono o razmišljanjima Nurudinovim. Snevao je književne nagrade, Mnogobrojne čitaoce, Sve dok Milićević nije odbio Njegove radove, nedostojne jednih Uglednih novina kao što je „Politika“. Tada su svi snovi nestali kao rosa Pod ogromnim suncem. Spržene kapljice dečačkih nada Dugo se nisu mogle oporaviti. Iako su se nakon mnogo godina Različiti narodi divili Šabi I Ahmetu Nurudinu, Ovaj mladić je u svojim delima Uvek ostavljao mrlju-dve na stranicama Svoje nesigurnosti i bojazni. Marija Krsmanović Ne tako toplog martovskog dana
Prolomi se nebo nad prestonicom muzike I kao snažni olujni vetar, Ugasi bednu svećicu zvanu život Ljudskoga stvora koji imaše bol u grudima. Duh zvani smrt ne osvrnu se za bocama Dobrog vina donetim na poklon, Niti za hartijama punih nekih čudnih mrlja, Što ih notama zovu, Nastalih iz dubine srca Ljudskoga stvora koji imaše bol u grudima. Duh zvani smrt ne posluša nikad Kompozicije u taktu otkucaja srca; Nikada neće znati da su sinkope Baš na mestima gde bi ostajao bez daha, Da su dugi prsti na dirkama Slepo slušali unutrašnjost svoga tela, Klizili belom površi, Sledeći taj neobičan glas. Neke čudne mrlje na hartiji, Što ih notama zovu, Ostale su kao spomen postojanja Onoga kog znamo kao Betovena, A kog Duh smrti poznaje kao Ljudskoga stvora koji imaše bol u grudima. Marija Krsmanović Tanana pesma o zabranjenoj ljubavi ,
Tanani stih za dvoje izgubljenih , Tanano slovo za april , Ono što mesec gleda , Nju i njega poješće tama , Ali ona slatka , Nikakva gorčina vina , Ne bi mogla tu sreću da ubije , Vidiš li gde stanuje pravo vreme ? Čuješ li njegov zov ? Kad je pravo mesec zove .. Ana Milivojević Erik je radio na Severnom polu, u džepu je uvek nosio seme maslačka za sreću. Jednog se dana otvorila rupa u ledu, na brzinu je bacio seme daleko i lagano potonuo, sahranjen osmehom. *** Koliko je tvojih suza U sjaju obližnje zvezde, Koliko svetla stane u list ruže, Koliko uzdaha treba Za crvenu cvast Kad jednom procveta Pred tvojim očima? *** Marko je živeo na đubrištu, pravio je skulpture od odbačenih stvari, noću je sanjao da leti. Jednog je dana skulptura poletela sama od sebe. Pitao se da li snovi žive na đubrištima ili đubre živi u snovima, ipak, tog su dana na Severnom polu procvetala dva maslačka: “Čudo!”, rekoše. *** Koliko stvari pogubljenih, Kao stari kišobrani, Još čeka u snovima. Misli putuju brzo Paučinastim tkanjem kosmosa, Oči zasijaju pred nevidljivim kapijama. *** Jan je svirao orgulje u katedrali kraj trga. Ispod krova su živeli golubovi, hranili su se tužnim tonovima molskih lestvica bogougodnih pesmica. Jedne su se noći orgulje raštimovale, sve su pesme postale vesele, golubovi su prhnuli u nebo i nisu se više vratili. *** Tuđe nežnosti žvaćemo U crvotočnim zubima U porti crkve zaboravljenog boga, U ispovedaonicama limba, U plavoj ptici što se spušta Niz oštru liticu sutona. *** Ana je stajala na mostu, razmišljala je da skoči. Bilo joj je dosta svega, promašenih ljubavi, oholosti, ljudskog besa. Život se držao čvrsto za ogradu mosta, jedan joj je golub sleteo na rame. Život je izgubio koncentraciju i pao. *** Jutro se skupilo kao zmija, U grlima uličnih prodavaca. Reči su počasni plotuni, Velike i oble, Kao loptaste munje nežnosti i psovki Putuju svetom u rasparenim čarapama. *** Postoji jedna Ajnštajnova teorija po kojoj svaka čestica ovog univerzuma utiče na neku drugu ma koliko bliska ili daleka bila. Postoje i jednačine za to, koje niko ne razume. Velika zapetljancija. Ipak, ja više ne mislim na tebe, ko zna kakvo zlo mogu učiniti nekome ko ništa nije zaslužio Goran Matić Stigao je cirkus,
pomešao miris kiše sa rikom lavova i povicima radnika, povici su narezivali veče na kriške hleba a ja sam mislio na nju. Slučajno se zvala Marija, bavila se najstarijim zanatom po haustorima i na svojoj mansardi, gde je krov što prokišnjava stalno docrtavao freske na plafonu. Radila je od devet do tri po ponoći, tačna kao sat, ljudi su je voleli, ljudi su strpljivo čekali svoj red, ponekad i nisu stizali. Tada bi odlazili tužnih lica kao da im je neko upravo rekao da boluju od neke neizlečive bolesti. Ustajala bi u osam, otvarala prozor da nahrani ptice, nije govorila mnogo, osim sa pticama. Nedeljom bi odlazila u crkvu, naslanjala ruku na oltar i nešto šaputala. Pokušavao sam da čitam sa usana, nisam uspevao da pročitam išta što bi ličilo na molitvu. Bog je voleo Mariju, pokazivao to na čudne načine. Jednog je dana nestala, za njom je ubrzo nestao i Bog. Valjda nije više mogao da prepisuje nebo iz njenih očiju, ostalo je samo rezervno nebo, što šapuće po ćoškovima i nesigurno se tetura po ulicama. Šapat u onoj crkvi je utihnuo, uvukao se u fitilje sveća i lagano goreo. Ako negde vidite Mariju, recite joj da mi nedostaje svaki dan, osim od devet do tri, tada sam samo usamljen. Stvarnost me žvaće u koncentričnim krugovima. Goran Matić Ponekad ih vidim pred velike događaje:
Ratove, zemljotrese, vodene stihije, Kako pijani hodaju ulicom I u bescenje prodaju perje. Ponekada se preobuku u ljude koje volim, Tada dugo sedimo kraj vode I pravimo one nestvarne dvorce u mokrom pesku. Ponekada, kad suze izgube svoj slani ukus, Barutom oboje obrve I topovima jutra naprave rupe u mom sećanju. Ponekada ih čujem kako govore u žitu, Tada skinem cipele i tabanima pritisnem zemlju Da bih bolje čuo i konačno naučio kako se postaje hleb. Ali brzo odu dalje. Ponekada, kada pomislim da su me zaboravili, Utrče sa vetrom u moju kosu, Naprave mi još jedan krvotok, Stave u njega sivu krv koja prenosi uspomene. Čujem ih ponekada kako pevaju u meni Dok se sve lomi I jedva sastavljam kraj sa početkom svog života. Samo se nasmejem tim čudnim hodočasnicima Koji su se prejeli putovanja. Onda, taman kad pomislim da su mi prijatelji, Oni izaberu najgori dan Da prenesu vest o mojoj smrti… Goran Matić Na kraju dugačkog leta,
popale se vatreni obruči i čekaju svoje cirkuske lavove, pevaju ispod ogromne šatre i dugo gledaju u nebo očiju punih crnih suza zemlje i mrgode žute obrve. U sumrak nakratko život klone, pognutih glava zarone u veče, kao puk pobeđene vojske. Pogledaju na dole, svoje zakržljale noge, autoputeve puževa i krtičije beskrajne katakombe. Kao da kažu: „Ja ne mogu nigde al’ tlo, poda mnom, daleko putuje, ima li razlike?” Onda pod svetlošću kandila, čitaju svete knjige. Malo ulja iz sopstvene utrobe, malo vode i parče kanapa, za goruću omču stvarnosti, dokaz konačne smrti svetla. Goran Matić Čitam poruku,
reči su teške onoliko koliko ptica može da ponese. Moja su deca rođena sa mutnoplavim očima, kao odsjaj nafte, učili su ih da puze u poljima koprive. Moju su decu učili da hodaju sa strelom u peti, otimali su im suze pre nego što zaplaču, davili ih u bari kad im se u korenu šake pojave stigme i ujutru kupili mrtve pijavice sa oreolima na glavi! Moja su deca putovala dugo kroz staklene cevi do žvala tuđih istina. Terali ih da pevaju u horu... Dirigenti nisu imali ruke. Moju su decu držali kao zamorce u vašarskom kavezu pohlepe, sa rešetkama od šećerne vune, sanjali su na dve šake zapišane slame. Slali ih sa mokrim mecima na prave neprijatelje, govorili im da postoji bolji svet od ovog ovde. Po toj logici i na ovaj su odnekud došla, kao za nagradu. Više i ne znam ko su moja deca – maskirali su ih u prosjake. U nekom paralelnom svetu red je da svetina utihne kad se sa giljotine otkotrljaju glave, ne i ovde. *** ADRESA: nepoznato. POŠILJALAC: nepoznato. Ptica je letela u krug oko planete u nedoumici, jedino što joj je ostalo bilo je da padne. Goran Matić Sedeo sam na ćošku,
sa skitnicama, psima i njihovim vaškama, dan je mirisao na ogromnu baru. Neko je ukrao svu struju iz tramvaja u ovom jebenom predgrađu, gde moje reči ne vrede ništa. Tu gde su sve pesme spljoštene pod sopstvenom težinom, gde ptice padaju sa neba, kao da neko lomi pečate, kao da su žicama vezane jedna za drugu. Vreo dosadni dan, svi čekamo noć, da bandere iz džepova izvuku svetlo. Ovaj kraj zaobilaze noćni leptiri, ovaj kraj zaobilaze priče o sreći, ovaj kraj miriše na nemi znoj smrtno bolesnih ljubavi. Duša mu izlazi iz auspuha mrtvačkih kola koja nas dostojanstveno odvoze. Potrošili smo dane, bez dozvole za nošenje oružja, bez dozvole za disanje. Koliko ima smisla precrtavati table sa nazivima ulica onim… VOLIM TE. Goran Matić Auto, na parkingu,
iza sebe je ostavljao tragove klizačice: hipnotičke šifre koje ne treba odgonetati. Još jedna šara na leđima neznanog vodozemca, crtani anđeli u snegu, novi otrov koji obogaćuje planetu. Jelena Žugić Momci pevuše zmijastu melodiju.
Otelotvorenje kraljice od Sabe iz 2022. sedi na crvenoj stolici. Sinovi ostavljaju kornete vanile u rukama životodavaca da bi na kratko odigrali Care, care, gospodare s morem. Žudnje izniču kao kolonija mrava iz muzike, samo naizgled utihnule u stomaku bika nanišanjenog u lavirintu mora jer je previše voleo cveće. Dole, u moru: svaki plan gradnje, i đule strasti koje ga ruši. Jelena Žugić Žene koje umeju
savršeno da se šminkaju znaju kako da odmarširaju do tržnice. Kupe severne ribe, jedu severni med, izađu na kraj sa surovim, severnim karakterom pčela. One, stežući košare, pregovaraju za cenu. Kao bagdadske princeze odlaze natrag u kuhinje, uz zvuke plehanog orkestra pod čizmama. Pre no što postanem one, ja sedim na ljuljašci. Gledam u reku. U noge mi udaraju horovi predaka. Drže i podrivaju debla ljuljaške. Ovo je naša druga španska epizoda, kaže emisija za stanovanje u malim prostorima na telefonu. Pokazuje tuš tik pored teleskopa, pred vratima ka terasi. Savetuje da speremo slasti prethodnih jela. Horova dedovine. Žuđenih planeta. Okrečeno je. Režu se sastojci jela. Večernja haljina šušti s krošnjama. Pas je sad sklupčan uz kolena i tastaturu. Šolja za čaj je na obodu stola. U njoj kašika za med, kao ronilac u srce hipnoze. U dnu juga, stopala se i dalje ljuljalju ka viru reke, slovenski preci pevaju. Na krljušti ribe iz košare sa severnog početka priče, ljeska se sjaj katapultiran u davna vremena iz katrana svoda. Svetluca na telu koje poznaje more: dok nas pitomi trup životinje na tepihu čuva kad je mećava, željni razorne ljubavi, guramo ga u usta. Jelena Žugić Po ko zna koji put
čitam knjigu o životinjama zlatne dlake koje na zvuk roga pohrle kroz kapiju. Kopita kao jedna reka hitaju, ključaju mehurići, Zamišljam kako ćemo zatresti novogodišnje kugle. Kada ih zlatne noge u galopu ispoliraju, one će sijati sjajem koji kao da je došao iz njih samih. Kao sečivo noža kroz havajsku noć. Zamahujem sečivom kroz novembar, tražeći gde da probušim vorteks ka rukama koje sviraju. Još jedan čovek, plod slučaja jeseni, provlači se centrifugalno kroz ove reči. Pričam o konceptualnim albumima kao izgovor da ga upitam za bas liniju koja treba da zasvetli zeleno: prvi zemljotres EKG-a u zift crnom moru. Kao i ostali, misli da je fatalan, da samo njegovi razgovori o omiljenim romanima pokreću vrtlog. Ne zna da, u sezoni kad se suncobrani spuste, svakog neznanca uzimam za ruku i vodim ga u tekst u kojem će se raspasti sto granata u bašti noći. U njoj, umesto prazničnih lampica, limunovi sijaju kao rojevi sunaca spremnih na sve. Jelena Žugić najljepši grad postaće čudovište
kad ga upoznaš prve godine samostalnosti definisali su izbori između zdravog obroka i noćnog izlaska mamurni neobavezni dani nisu privilegija kradeš ih od svoje budućnosti postavila si sebi zamku kada si pomislila da se dobro snalaziš sa riječima jezik je zavjerenik nejasnih namjera sve što govoriš postaće stvarno obojio je rijeku tvojim očima snažna tijela su svjetluckala po površini vode tako provedeni dani bili su osveta u svakom gradu možeš da živiš prema svom računanju vremena ne plaši se ne plaši se ne plaši se ostvariće se sve što poželiš Anđela Piljagić pričaju kao da žubori potok
kamen se ispriječi pa ga voda otkotrlja u prevodu znači praskozorje ako se probudiš dovoljno rano imaš čitavo more za sebe desi se da prespavam cijeli dan tad slušam album Chimes at midnight Anđela Piljagić |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
December 2025
Categories |
RSS Feed