|
Upravo se javi tren, srcu reč da dam
budan a ljubavlju snen, upravo sad ostadoh sam, bićem mi ushićeno treperi lik Tvoj, osmeh čaroban, Jedino tad sam svm svoj, živim željeni san! Uzdahom svakim srećom ključam, srcem ubiram reči najlepše da ti ih dam, u tebi zbijene nosim efemerne svetove, zalud upitan, vidiš li koliko mi značiš i da si najvrednije što nemam?! Mihajlo Jašić, iz knjige "Istina je ljubav"
0 Comments
Svaki treptaj oka Tvog
Nagoni osmeh biću mom, Nestvarno lepa život ponosno slaviš, Dok sa svakim uzdahom postaješ sve veći deo srca mog. Najlepši cilj misli mojih je. Da idem u susret sreći toj, I da nas obostrana dobrota, Osmeh i želja oblagodare Da ljubavnim smislom zauvek zračiš. Mihajlo Jašić, iz knjige "Istina je ljubav" Stazama greha krenuo sam rano
tražio sreću u drugima, ljubavi željan čekao sam samo, iskren bio pred lažima. Sudio sebi sam za greške mnoge budan Te sanjao samotan, igrao pogrešne uloge stroge i čekao samo da prođe mi dan. Suzama, ja sam molio Boga da dođem do pogleda Tvoga, samo Ti, Ti si jedina iskra u plamenu moje ljubavi. Mihajlo Jašić, iz knjige "Istina je ljubav" Drobna prašina čovečanstva škripi pogledom trajanja,
posvud rasuta nepažnjom sitih goluždravaca, salve naroda valjaju zablude prošlosti, ispijajući poraz hladne površine eona. Okrunjena istorija halapljivo sopstvo žvaće, otkrivajući kako zaudaraju promašaji inih, vedrom laži pretaču se promašene iluzije, željama se žudno kreči grob prolaznosti sreće. Glupost pretiče grehom sopstvenu ispraznost, sennzacije besmisla bubre kao aneurizme duha, izveštačenost u skrivanju čemera izliva očaj, iskrivljena ogledala sujete vešto ispijaju senke Narcisa. Uglovi vremena skupljaju posunovraćene gordeljivce, opravdavanja sopstvene palosti naduvavaju cefalitise oportunizma, asertivnost krvari sa koca socijalne propulzivnosti, streljana empatija izdiše privezana za stub sebičluka. Obagrena smutnja izliva nasumično svoju oholost, bezobzirnost nedela nadjačava svaku reč smisla, ime, izvor svih naših zala je bogumilstvo; prezime, uvir svih propasti, primitivizam. Mihajlo Jašić, iz knjige "Istina je ljubav" U tami sobe, gde vreme stane,
čovek stoji, bez maske, sam. Bez smisla sveta, bez vodiča, traži glas što šapuće: „Znam.“ Postoji li svrha u ovoj tišini? Je li sloboda dar ili teret? Biti ili ne biti , pitanje bez kraja, put bez karte, put bez kraja . U svakom izboru, bez pravila, stvara se smisao iz praznine. Sumnja gori kao večni plamen, i sloboda je i prokletstvo mine. Smrt je kraj ili novi početak? Samoća prati svaki korak. Ali u tom pustom beskraju, čovek sam sebi daje znak. Da nije ni bog ni zakon, ni sud, već čovek sam što život kroji. I u toj slobodi gorućoj, svaki dah je smisao koji gori. Gordana Jović Jeste l' čuli, ljudi moji, priča se po našem kraju da viđaju dva heroja Lazomena i Super Paju? Da ti vidiš tog junaštva! Po gradu se priča širi... čim se neki zločin desi, iza ćoška nosić viri. Pa kad stave maske svoje i pojure loše momke... Krv se ledi u žilama kad prolome krike gromke. Savladaše čak T-Rexa, četr' lava i dva tigra... Borba protiv strašnog džina bješe za njih samo igra. A jednoga vuka strašnog što po šumi širi strah, samo pogledaše mrko i od vuka osta prah. Spasili su mladu djevu od jednoga strašnog zmaja. Pomogli su Spajdermenu pa su sada sa njim raja. A kad dan privedu kraju za rane im treba lijeka, tad zagrle majku svoju i popiju toplog mlijeka. Ali čuda tek da vidiš kad junaka ljubi majka, u tenu se superheroj transformiše u dječaka! Od miline sav se topi umor tjera ga u san... Mora heroj da odmori dok ne svane novi dan! Pa će opet u akciju, čim otvori oke svoje, Lazomen i Super Pajo protiv strašnog da se bore! Jovana Ćuić Stjepanović  Postoji li, majko, šareni mrav
pita me moja malena kći. Postojaće, sine, na ovom papiru ako ga sada nacrtaš ti. Pa, kako ću to? Pomozi mi, mama! Pa, ne misliš valjda da nacrtam sama? Stavi pred sebe sve svoje boje i pusti neka te vodi mašta. Otkrićeš mnoge svijetove nove a ručica tvoja će crtati svašta. Unesi boje u život tog mrava! Nek se zasija zelena trava! Spusti sa neba sunčev zrak! Polje nek ukrasi crveni mak! Nacrtaj cvijeće raznoga sjaja, oboji paletom veselih boja... Dok preko polja pčelice zuje, sa grana se pjesma ptičica čuje. Docrtaj mravu violinu! Što da je samo cvrčak svira?! Dosta je radio cijelog života! Podari njegovoj dušici mira. Razvuci mu osmijeh preko lica. U očima nek mu se radost vidi, tako veseo i nasmijan mrav ima svakome da se svidi. Obuci ga u neku modernu odjeću. Stajling mu možeš osmislit' sama. Pored jednog tako šarenog mrava, nedostaje samo... mravica dama! A kad se završi veseo dan i na okice umorne padne mu san, iz nebeske slavine pusti mu mraka. Pjevaj mu pjesmice ko tebi baka. Pokrij ga nebom na kom su zvjezdice. Nek mu mlad mjesec obasja lice. Poželi mu da usni najljepši san, pa da srećan započne novi radni dan! Jovana Ćuić Stjepanovć Dišem!
Bože, kako je lijepo disati! Kako je lijepo cvijeće mirisati! Gledam! Bože, kako je lijepo vidjeti i svoj tvojoj ljepoti se diviti, savršenstvu svuda oko nas. Govorim! Kako je samo lijepo imati glas, pa pretočiti svoju misao u pjesmu, Bože, hvala ti za zdrave noge što me svuda gdje želim nose! Bože, hvala ti za zdrave ruke kojima stvaram, pišem, češljam Đurđine kose, kojima grlim svoju djecu, ljude drage, drveće, cvijeće... Hvala ti za topli sunčev zrak koji na moje lice slijeće! Bože dragi, hvala ti i za mrak što sa sobom donosi smiraj i snove! Hvala ti za prelijepu prirodu koja me umilnim glasom zove i poklanja mi duševni mir! Jovana Ćuić Stjepanović kao rata za kredit
protegnut do pola četiri smišljam u sekvencama dremljivim život ozraka ako još ima toploti neka me vrati rebra nek bole tako bih drugačije sebe umarao čujnije - još bi to činili Darko Habazin na svadbe
bez pratilja ne odlazi se odavno nekoj nisam prisustvovao čekam ćerkinu kolo ne igram za folklorni preplet ruku dobrovoljno zakinut sam ipak gledanje u šolju i poznavanje repertoara vadilo me je tamo gde živim prvi petlovi jezerske ribe bude valjalo bi ih upecati te izmigoljiti ne mogu iz čuvarke Darko Habazin godine svoje
podeli na dva na te pridodaj još sedam formula matematička dokazuje da to je ta narodska pokazuje drugačije mladja da bude do sedam ili starija do tri kanonska blagoslovi četrnaest nagandžije prolaze možda I najbolje zato što za dob ni ne pitaju Darko Habazin veliki vikend
s dosadom rvemo se opet jer ne volimo neciljano trošiti sate otkud pomisao o zakočenju kada izvan četiri zida mnogo toga pokušajno dosegljivo je mada i bezvolje sve češće statira u duodrami Darko Habazin ne znam
koliko vrtim obrtaja i kakve me to sile zemljouzno drže da mogu sebe bih ponovo u leto dve hiljade šesnaesto teleportovao po kiši lasom uhvatih baladnu misao da li sam I nadalje ono što jesam bio znam da makar I sa štapom ka narajami pešice ću a čak ni tada osamu onosvetnu otrpeti neću Darko Habazin I
Gle tamo, iza onog grma; Tamo iza žbuna, Kraj humke povelike zarasle neke, Senka se nazire turobnog nekog jaruna, A od podalje dospeva mukli romor neke reke. II Vrana jedna graknu tad, Fijukne tik kraj glave, Zebnja me prenu ko' mukli jad, I prostruja krozame slutnja strave. III Sladunjavo blag lahor ispunjen isparenjima trave suve i sena, Sustiče opor i jetko svež vonj što raskriva zemlja njena, Zagazih preko humke, između grma i žbuna, Prohod me izmesti u zabran pun strva i trna. IV Razgrnuh uz borbu gazeć kroz hidre talasa bodljikave trave Izboden krvarih dlanove i obraze ko' prikaza oniričke strave, I tad kročih na čistinu mukle širine, Nebo bejaše modro i sivo, uz sazvučje mukle tišine. V Uprizorenje koje sagledah tad, Kao zavodljiva morbidna mora, Prominira kroz zaraslu šikaru ko' jad, Grobišta kamena ko razbacana kora. VI Koraknuh ka najbližoj nadgrobnoj ploči, Da protumačim ko je, zašto i od kada tu bi, Al' razabrah znamenje da taj vinovnik života ovde kroči, A da vek provede s nekim ko stran mu bi. VII Stresoh se, pa krenuh dalje, Do sledećeg belega da doznam šta, Tu otac jedan leži bez svoje volje, Što ne dočeka unuče od dece svoje ni za šta. VIII Osvrnuh se na sledeće ploče, Razočaran, neiskorišćenih talenata htenjem predat, Ostade da bez volje plače, Kao da za ništa je i bud-zašto prodat. IX Na onoj eno ploči dete još beba, Što bez majke osta i ni samo ne zna gde bi, Neko je ut to smatrao da je tako i bolje, da je beda Kroz život ko' siroče pratila ne bi. X Tu i tamo proplamsava sveća neka, I romor se čuje ponovo, Huk i svežina neka - to blizu je reka, Iduć k' tome, osmatram grobište nanovo. XI Koso položena ploča tu je, Na njoj napuklina ko mačem rasporena, Tu prebiva - revolucionar kanda je(?) Što, nedočekavši, boreći se sanjao da pravda bude ostvarena. XII Huk vode jasno već se čuje, I dalje nailazim na ploče grobne, Na jednoj jedan što htede da putuje, Al' po svojoj volji, a ne da ga progone. XIII Sad gavran graknu ko' smrtni zov, Proletno, zloslutno još potom nasrnu, S jezom trnećom, presekoh se i padoh ko' u rov, Pa ležeć' tako i drhteć', pomno se osvrnu. XIV Prestravljen, zadihan, krenuh da puzim, Priljubljen uz zemlju, kao uz skute blage, Šakama i stopalima telo krećem, dok pazim, I uzbuđeno, bez molitve, pomislih na dečije igre drage. XV Pomerih utom desnicu svoju, Kad utom ona u reku propade, Prenuh se, al' nastavih kretnju moju, Tek potom celo mi telo u vodu dopade. XVI Dograbi i ščepa me rečna matica, Stresoh se pri svem, al' ne potonuh, Naplavnom stihijom nošen ko' latica, Osvrnuh se na tren k' grobištu i nebištu, a potom isčeznuh. 28.6.2025. Aleksandar Mrđen Darku Habazinu
Bridi rashodovanje; Novi ciklusi u snovima punim buba, žaba i antičkih mermernih, belih skulptura devojaka, od kojih jedna nosi preko desnog ramena čedo, a obe jedna za drugom izranjaju iz zemlje. Juli sunčevog klimaksa, od koje vri egzistencijalni damar, u vapaju promašenosti kome kao da kraja nema. Kuda ide zadatost, koja će morati da se ispolji poput probridele ustreptalosti što porađa nedonoščad po smetlištima? Juli mora doći kao susret, kao smrt, poput zahvalnosti za šaktipat koji je inicijalno pobudio kundalini. Zaroniti u crno mleko ranije, samoniklim sopstvom istočeno, naknadno otkriveno u "Fugi smrti" Paula Celana, tragajući za lirizmom što arteški izranja, noseći pulsar po tragu svetih sonara teskoba, što izviru iz rasplodnih retorti supe postanja. Juli nasušni, prekretnički, zaverenički, razmaženo gori u dokolici dok u škrgama drži uzicu ospoljavajućeg protoka osujećenja, koje vapi u vriscima, poput bebe koja svakodnevno kriči kao da je kolju iz nekog nedefinisanog stana susedne zgrade. Igra se odvija, dok devojka, ni lepa ni ružna, raščešljava kosu i stavlja karmin; Putenost se ukazuje kroz menažeriju prolaznosti u poletnom titraju trajućeg grča, negde između simfizei umbilikusa, upravo kraj hara centra odakle jednom duša izlazi. Juli jedan, ovaj, neki, mnogi - Ti daruješ antiklimaks što isijava kao jara užeglog isparenja; Horizont ne obećava ništa što već ravnodušnost postojanja ne daruje, dok čekaš tumačenje natalne karte; A igra volje, da li će sabotirati htenje poput slabića u tebi? Inercija poklekla u perpetumobilu, između nadahnuća i čežnje leta. Aleksandar Mrđen Ne presvlači oči u rime,
neredu se daj, drugi su ti dali ime, glas zauzdaj. Dok ti je Petrarka plesao sonete po koži, Ti bila si sluga nasleđa"žena si, ti se razmnoži", i bez treptaja žala, bez Balzakovog promašaja, sricala si Nerudinu ljubav, shvatajući da je svet kafkijanski gubav. Dok je Crnjanski brao kineske trešnje, a tebi cipele bile sve tešnje, šetala si podzemljem Dostojevskog, tražeći samo jednog jedinog svesnog. Ne našavši više ni pomisao, ni prst, pobuna u tebi uze Krst, i duboko, žalno Ti upozna zlog, i vrisnu Ničeu "živ je Bog"! Sad ti kroz zenice šiju defile slova velikana, dok ti u daljini blizinu mrviš krilima večno gladnog pelikana. Nada Kukolić meditacijskoastrološki
ovaj je dan rođen u znaku trga s podznakom u letaču bilo (je) da je moskovskocrveni na koji se jednom spustio tinejdžer Matijas Rust nemačkom Cesnom uletevši u moje pamćenje i kolekciju (ne)potrebnih znanja zbog čega mi je drugarica godinama kasnije ne znajući odgovor na pitanje o tome na testu opšte kulture prijemnog za istoriju umetnosti rekla da nisam normalna bilo (je) da je novosadskogolubarski na koji sestru i mene deda vodi u šetnju s kesama punim mrvica (ali ne da bismo njima obeležavale put do kuće) na koji kasnije mnogo puta vodimo sebe same da bismo u pamćenje urezale putanju slobodnog pada do kuće bilo (je) da je venecijanski na čiju četvrtastu ploču u stakatu ateriraju štikle gospe s buketom cveća i na unutrašnju stranu kapaka tetoviraju mi izjavu o spokojstvu običnine koji god tr(a)g da pratim uvek taj prošireni krak priče uvek trgovina pogledima uvek zaletanje pažnje iz više rukavaca i sletanje u jednu fokusnu tačku uvek to lice u lice (s)lepo lice ulice Katarina Savkov previše mi se sviđalo
da (kaleidosko)pišem našim elementarnim česticama menjajući sliku sveta sa svakim okretom ringišpila da varam čula mažući telo kokosovim mlekom i teleportujući se u tinejdžerska letovanja uvozila sam maglu naveliko s najg(l)asovitijih plantaža mešala je s kafama i zelenim čajevima zalivala izdanke u letnjoj bašti jesenjim sonatama na deklaraciji je pisalo pogonsko gorivo naročito pogoduje (ne)izvesnim generacijskim sklopovima i oklopima zašto onda ne probati inje i dinje mrazeve prve i vulkanske mrve sviđalo mi se da u miksu radijskih nota i dupliranih brojeva na satu namirišem lepet anđeoskih krila i kroz oblak tog parfema prokoračam bar jednom dnevno osvajala me je muzikalnost te (s)lepe notne sveske kliktavocvrkutave lavirintske zavodila me vijugavost violinskih ključeva u pravim bravama na početnim st(r)anicama interkontinentalnih putovanja ono što ipak nije bilo je pustinjska gluvoća za disonance za izostanak tonova za proklizavanja u komadu pisanom za četiri ruke a sviranom samo sa dve Katarina Savkov sanjam obožavanog dedu
pomažem mu da kroz teški noćni pljusak stigne do velikih kola slab je i hod mu je klecav ali znam da još nije na samrti iako svet odavno o tome šapuće slepi gluvi svet se pita jer je moj deda iz sna papa šta (ne) valja u ovoj slici nepomerivo se (ne) pitam dok petljam po telefonu u pokušaju da pozovem vozača u imeniku pronalazim sebe u minijaturi iz vremena kada sam verovala da ću umre li deda i sama svisnuti znam da bi tako i bilo progutala bi me stežuća otrovna kugla u grlu tipkam dedi poruku zahvaljujem se što je sačekao da razvijem mehanizme utehe tihe sklopove o(t)puštanja iz jedne ravni u drugu deda odgovara smeškom iz leve pretkomore sna iz desne moždane hemisfere iz mesečeve mene iz mene (o)sunčane vetrovite i golubije dok slećem na terasu 17-og sprata izlazeće kule ljubav nije javno vlasništvo ljubav nije nikakvo vlasništvo ali sam trajno u njenoj vlasti i cela joj se (po)klanjam neko mi je juče rekao da nemam granice neću ih imati ni sutra dovikujem mu sa dedinog krila moj deda je papa i u toj ulozi pripada svetu sa mnom je iznad svih uloga uložen u direktnu vezu s nebom svet i ja u pogledu mog dede obitavamo u različitim ravnima i otkud sad ljubav u vezi s tim odasvud Katarina Savkov sanjam se kao zvanicu
na glamuroznom venčanju događaj se snima i direktno prenosi uz egzaltirane komentatorske povike s razglasa gosti u sali svrstani su u redove sedimo kao u bioskopu kao na dodeli Oskara pitam osobu do sebe u kojoj smo kategoriji pre odgovora zaključim za specijalne efekte imam jednu ličnu efektnu specijalnost kad dugo gledam u kule preko puta pa zažmurim pod kapcima nakratko sve vidim u negativu nisam to nažalost koristila kad sam se udavala prvom budućem mužu pre venčanja napisala sam pesmu u kojoj mi je od svih ceremonija jedino poljubac važan i on je pisao i divno se ljubio ali su mu bile važnije druge stvari preturao je po našim stvarima a ja po važnostima sve dok mi sami nismo postali nevažni pre drugog venčanja pevala sam drugu pesmu i verovala u naš melodičan savršeni dvoglas taj muž je bio čista lepota i umeo je da (se) igra no ubrzo je ubrzao korak i za ples sve češće birao moje mračne zamene sve dok za mene nije ostalo nimalo mesta oskarovski reflektori upereni mi u oči iznuđuju priznanje da mi ljubav mnogo bolje uspeva razvezana kad sam već na bini pomenem i da nemam ništa protiv dobrog filmovanja i neka Edvard Norton igra Čehova na našem nevenčanju Katarina Savkov upaljena su zelena svetla
g(l)asna (is)parenja talasa što udaraju o stenje zapljusnuta je zemlja pod zastavom s grbom jabuke ponuđene Snežani to je zelena s mirisom gvozdenih opiljaka smežurava prste ko dugo plivanje bujičnozelena brišućeletačka marševska isledničkozelena istinolikozelena šta lisnato danas da obučem? naporni treninzi ostavili su zeleni potpis u mišićima razminirana sam zelenim manirima ova boja nema slabih tačaka i pete su u nju zamočene kao beba sam upala u kazan sa zelenom ne treba mi čarobni napitak da svakog jutra olistam napijam se na zelenim izvorima otrovnorasplesana kao zelena vila napaljena na zelene (buk)markere u bašti zla po(d)vlačim se pod kožu u talasima ulećem u zelenu sobu kao u Majlsovu trubu i iz nje se ispilim uglazbljena razglobljena razlivena u emulziju kapljičasto-vitičasta z(a)grada iza čije kapije stanuju izvedeni dokazi (ne)matematičkih istina antene su mi uperene u vis u sva neba sveta odakle zeleno kiši u razbijenim atomima minijaturnim ogledalima u kojima sve vidim naopačke iz kojih sve posmatram naglavačke živim u sopstvenom grlu kao pulsirajuća zelena zapovest Katarina Savkov moja baka Matilda
nije trpela nalodušnost podviknula bi kuraaaž smejući se strahu u lice (i) od nje sam naučila da će sve(t) biti u redu ako dam sve od sebe ako se ne odreknem duše Katarina Savkov počeću da ističem
ličnu zastavu kad sam kod kuće imaću mnoštvo razn(obojn)ih pa ih menjati po raspoloženju po padežima radosti po padu (p)letačkih afiniteta tablici m(n)oženja sabranosti i oduzetosti po broju nepoznatih u jednini po činu zvučnosti plan(inar)skim projekcijama kartografiji tuga vanrednim p(r)opisima bezrezervih (primo)predaja po mesečarenju i solarnosti zamuckivanju nad tekstom po gustini cvrkuta koncentraciji lavande u (pre)dahu po intertekstualnosti interkontinentalnosti internim š(n)alama po raspuštenoj kosi kad mi dolaziš izdaleka ćeš znati dočekuje li te lepa kata ili neukroćena goropad pričam ti o tome na ušću večeri u san s mozgom na rezervi razrađujem detalje stigla sam do pratećih himni i razglasa kad se ti nasmeješ i kažeš ljubavi ti to već radiš Katarina Savkov Ništa me ne boli, a sve me boli
wash wash wash your brain Spusti ruke da ti zadaju završni udarac brain wash error Da li mrtvi hodamo ili se pravimo mrtvi? permanent brain damage Visoki napon Opasno po Život! Čekaju da spustiš ruke, da prekineš da se keziš. Čekaju autonokaut, ne žele da isprljaju svoje ruke žele da uprljaju tvoje, pranje savesti, ispiranje u toku. Da li se "ipak okreće"? Ili pluta vasionom, koja odjekuje, ali je niko ne čuje. Crna rupa tajnu krije, ali je niko video nije. Odbrojavanje počinje! Ništa me ne boli, sve me boli ... Svetlana Stanković Avakumović |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed