|
moji su koraci
vezala sam sedam godina u sedam crnih vreća s bijelim vrpcama izgledale su svečano na stepenicama kao gosti koji očekuju slavljenika tvoji su pragovi vezala sam sedam godina u sedam crnih vreća s bijelim vrpcama izgledale su začuđeno pored vrata kao pingvini kojima treba lekcija iz letenja moje je nebo vezala sam sedam godina u sedam crnih vreća s bijelim vrpcama izgledale su kao konobari na kraju dana umorni od pitanja keš ili kartica i odletjela tvoj je grad Sanja Radulović
0 Comments
i ti ćeš biti morski pas
sačekaj me ne voli izlizane fore ali voli da pričam tim tonom zato ostaje da motri kroz izlog između dvije visoke lutke more je pijesak koji nanosim na trepavice maskara za osunčane dane od koje sporije trepćem da mi ljepota duže traje tri kugle staćatele i hladan nes na balkonu ručak koji sam mu spremila mmmm kako je ovo dobro koje je izgovorio probala sam kupaći u kabini i sjećala se kako ližemo prste gura tanjir nasred stola sjedam mu u krilo i nestajem u plavo obećaj mi kasnije ću mu napisati obećaj mi da ćemo i nakon hiljadu godina od prvog susreta čitati poeziju u krevetu napola obučeni ima li ovdje nešto za žene koje jedu viknula je s vrata i ukrala more obećaj mi da ćeš me grliti mokru i slanu isto kao one noći tačno tristo devedeset i osam kilometara od najbliže obale udaljenu pjenušavu i ustalasanu obećaj mi kasnije ću mu napisati Sanja Radulović Lepota u rečima
Reči u očima Govor bez jezika Razgovor bez povoda Ljubav bez dodira Sreća i sloboda Glas i daljina Pitanje je Šta je suština Da li se laž Prožima Kroz naše vene? Da li istina Dolazi kada je vreme? Božica Vezmar Tišina duše
Govore A da se ne čuje Nebo posmatraju Ne izgovaraju Samo očima Govore Samo rukama Osete Nežnost Jer U srcima Se krije toplina U duši tišina Božica Vezmar Zamoliću vreme
Da se vrati unazad Da izbriše loša sećanja Vrati tebe i mene I naša osećanja Zamoliću mesec Da me opet gledaš Najlepšim očima Jer u njima stanuju Lepota i sreća postojanja Zatražiću rame koje tajnu krije Otkucaje koji se bore – Želja i sreća Tišina, prestaje Topline u duši da se ne ugase Umesto sna Neka teče pesma venama Božica Vezmar Suton se sprema
Na obali Rasut pesak zlatnog sjaja Biser mu se krije od očiju Jedino maleni prsti i Malo oko ga može spaziti Nije to obično oko Već oko neobične Sutonove Zvezde Sa rasutom kosom kao vila Stopalima malim, nečujnim Ispruženih ruku radovala se Smiraju dana Trčala bi po zlatu I kada bi je biser zadivio Raširenih ruku tu lepotu Uze sebi A Sutonu od tuge ostade tmina Zvezda prestade da sija Jer je lepota Bisera uzela njen Sjaj I ona Postade zauvek njegova Školjka Božica Vezmar Oslušni mi srce ,
Dodirni slobodu mojih vlasi , Divi se mom oku , I brzini , Ali ne zaboravi da i ja želim , Da me neko voli , Sva lepota livada , Me tako priziva , Oslušni moje srce , Veliki sam kažu , Ali i ja imam strahove , Bio miš ili div , Život tugu nekad prosto servira Pa jednako patimo , Sve dok imam slobodu , Imam i krila .. Ana Milivojević Šta će jednoj staroj škrinji
Tužni spomenari , Izborane ruke što po noći pišu Tajnu joj govore , Nema te zore , Što bi zamenila sjaj njegovih očiju , Korača po kamenju , Sa istim žarom mladih godina , ,, Ja sam sebi dozvolila da bez duše živim " ,, Da te budna sanjam " Osta zapisano negde Na poslednjoj strani spomenara . Ana Milivojević Na korak do vode
Ali nemam volju da je dotaknem List slobode pred očima odlete Skriveno mi srce grudi razdire Latice odumiru , Dozivajući vetar , Njemu se prepuštam ... Ana Milivojević Ne pišem ti često
Ali ti često dolazim Verujem da postojiš Ali ne verujem da će ovaj teret koji osećam nestati Previše je oluja Ovoj mladoj ruži Znam da osećaš isto što i ja .. Jednom, Samo jednom sam volela I to pogrešnog muškarca Ne znam koji put si odabrao Ali osećam se prokleto Kraj oltara ... Ana Milivojević Kraj leta je doba raznih boljki. Tad ljudi ćute u paučini punoj osa. Sve je naizgled mirno ali otrovi su budni.
Tako sam jedne subote usred napada neobjašnjive sreće primetio moj zub se klima. Moj zub u donjoj vilici. Ubrzo se pod klimavim zubom pojavila nežna cista koja je pulsirala. Sledeće noći mi se pridružila otekla limfna žlezda. Puno sam spavao bio sam bled na poslu sam bio rasejan. Moji saradnici su bili besni i spremni na revoluciju. Ja sam bio spreman za giljotinu bilo mi je svejedno. Devojka me je napustila zbog previše spavanja. Nisam imao volju ni za onanijom. Hrana mi je postala nebitna. Ponekad bih srkao supu gnjavio pirinač jer cistica nije podnosila čvrstu hranu. Čupala je sreću iz mene. Svaki čas sam jezikom milovao tu toplu izraslinu tražio milost. Naposletku ja sam želeo da nastavim sa starim životom punim neobjašnjive sreće piva milovanja. Tako je prolazio septembar cista je jednog jutra otišla. Ostao je samo klimav zub. Ja i dalje nisam bio srećan. Vrlo brzo sam shvatio da sam nesiguran bez nje. Dočekali su me neplaćeni računi pretnja otkazom. Sve se izvrnulo u glib urvinu štroku. Devojka mi se vratila ali mi se više nije sviđao njen nos. Mirisala je na mleko i dečiji sapun. To me je baš porazilo. Na vrhuncu očaja sam fotografisao svoju senku iz profila na zidu ustanove u kojoj sam radio. Očekivao sam da ću na taj način doći do prave dijagnoze. Moja senka u poznom septembru bila je senka pradrevne zveri nad provalijom. Poželeo sam da imam manju glavu. Sve bi bilo lakše kad bih imao manju glavu nad provalijom. Tako sam ja razmišljao o svojoj klimavoj senci. Onda je jesen nastupila. Neko mi je usput dobacio da sutra prelazimo na drugo računanje vremena. Trgnuo sam se iz mrtvila krenuo ka svojoj kući. Ponadao sam se da me je pod jastukom ponovo čekala reka. Izaći čist i zdrav iz njenog hladnog odraza. Dogodine. Obećati. Dejan Šimurda Obične stvari su nebo lišće. Imam sve što mi treba u bašti. Po svodu je ucrtana nautička mapa. Pod svodom su ljudi koji nose zemljane kape.
Obične stvari su ljudi iz noćne smene i lišće koje pada po njima. Oni su krtole u podmorju. Hodaju uz spore pesme. Biti pijan u hramu u bašti znači udaljiti se od vrtloga pod kožom devojke koju sanjam tri noći zaredom. Ona možda već živi sa mnom. Moram da pazim kako se hranim. Slike noćne prusko plave rastočene kišom su obične stvari. Od sad ih čuvam pod noktima daleko od moje devojke. Biće besna ako čuje jer tajne kojih ona nije deo su za nju samo obične stvari. Ipak to može da predstavlja problem to može da predstavlja sukob interesa. Dejan Šimurda Niko nikad nije umro.
Nema poruke nema poklona. Nema šume nema širine. Nema tajne nigde se ne ide. Nema je nevina žrtva koja nikad nije umrlа. Smeje se u sebi. Ove reči naravno nisu moje reči. Ranjenike nisu ubili sve su žene poštedeli. Netačne su nejasne vesti o nesrećama. Epidemije su samo masni poljupci. Otmičari su nas vratili porodicama nakon par minuta. Hteli su da nas pogledaju izbliza dodirnu nam kosu. To je sve. Rat je samo mekani pohod nad povečerjem. Izgnanstvo je dobra prilika za nov početak u novom gradu punom negovanih drvoreda. Ja sam neuništiv naravno to nisu moje reči. Istim hodnikom u istom svetlu isti smeh iste opomene. Moja mladost je savršena ja sam netaknut. Ja sam u novoj zemlji novom gradu. Bolesti nisu opasne niko nikad nije umro niti će umreti i sve što govore nije tačno jer atlasi tumora su zastareli i barokni. Oni su deo zavere protiv kretanja protiv disanja protiv pevanja protiv mene protiv predsednika. Deca ne mogu da dobiju rak. Sve je objašnjeno ali niko nije znao jer niko nikad nije umro niti će ikad umreti. To su nečije reči ne mogu da se setim čije. Ja nisam kući već trideset godina. Ne znam put i možda ne bih ni prepoznao kuću. Sećam se na stolu otvoren udžbenik sveska grafitna olovka već trideset godina. Domaći zadatak nikad završen. Dejan Šimurda Otac botanike je podelio biljke i razlikovao trave.
Neko drugi je uspostavio praznike. Pre oca iza sunca stajala je žena. Hodati pored vode bez potrebe za imenima pod suncem koje stoji. Hodati pored vode u običnoj slici pod suncem koje stoji. Na drugoj obali uvek ćutnja o lišću koje pada po laticama koje padaju po plodovoj void (To su možda vode apokrifne apokalipse to su možda crne vode to je ukus krvi koji osetim kad ulazim u ženu kojoj sam zaboravio ime ukus krvi kad znam da sam na silu bačen u postojanje kad odlažem smrt kao da se pitam šta je bilo pre oca botanike pre žena koje su već sve znale pre očeva) Dejan Šimurda Druga Evropa se otvarala
Hitro i sa strepnjom Kao i sve veštačko cveće – Greška je prerano načinjena. Greška je načinjena Kad si u trulom plodu Umesto krivice Pročitao lepotu Kad se nešto u tebi rađalo unatrag Pri pogledu na tu ljubičastu smrt Naučen da usniš u tuđe arkade Zaboravljaš da se ovde reči nose kao skupe ogrlice Ne kao kamenje u grlu Naučen da usniš u tuđe arkade Zavoleo si biljne vaši Uveren u vasrksenje ploda Prerano, prerano Druga Evropa se otvarala Polako i stromoglavo Kao i sve bolesne latice Nikada te više neću ubrati Ali nikada te više neću ni zaliti Takav je život u herbarijumu. Simona Dmitrović Sa zlatnim veštačkim okom
Klečeći pred tuđom krunom Predaje se moja Vizantija Carica predaje svoje boje Najteže je ući u tuđi hram pun cveća Najteže je priznati Da nebo jednako priznaje i druge dvorove U tako drevnim sukobima Sudija uvek izostaje Carica predaje svoje boje Carica izdaje svoja tamnovanja Kada Varvari prodru u purpurne odaje Freske će im se zagonetno smešiti Ne možeš poništiti ono što ne razumeš Ne možeš poništiti ono što ne umeš da izgovoriš Mislili su da je dovoljno izvaditi mač Nema tog mača Nema tog mača Sa olujnom gorom u očima Sa zvezdom umesto zenice Carica svojim koščatim rukama Cepa skerletnu zavesu na pola Sad više ništa ne deli Naše vrhove I tuđa dna Carica se seća Kako se u drevna vremena Zavesa sama pocepala Carica je ovoga puta Para svojom nežnom rukom – - Sudbina ima naviku da okoštava. Varvarin prinosi svoje telo kao veliki ljubičasti pečat Varvarin prinosi svoje telo kao modricu istorije On ga utiskuje tri puta u caričino čelo Carica se osmehuje kao obećanje ikone – Nema tog zlatnog prstena Što se neće svetiti Na pogrešnoj ruci. Carica se osmehuje kao obećanje ikone – Skerletna zavesa se kao tumor razcvetava u gvozdenu - Sa zida ona posmatra Plave i zlatne želje U zenici budućeg Cara. Želja se uvek rađa u oblacima I polako raste i grana se Do svog korena. Simona Dmitrović Tvoja nikad pokošena
Žudnja za normalnim Čini te još perverznijom I kad izdaješ sebi daleke prostore Ti potvrđuješ sebe Ti si jedina kojoj to uspeva Ti si stabilnost koja cveta ka unutrašnjosti U drevnost tvoju ja se spuštam U drevne tvoje izvore Što sa zamkom na odmoru u Francuskoj nemaju veze Niti sa biografijama onih koji su u njima pitomo živeli I nežno gajili izumrle vrste cveća i dvostrukost neba i zemlje Žene i ljubavnice Znam da ono što posmatram Nema veze sa žilavom rukom turističkog vodiča Što mi pokazuje tu staru građevinu To je nešto bliže njegovom pogledu Što zuri u more kao u beli plafon hostela I misli Ova je zemlja stan na dan Najbliže je načinu na koji izgovora Reči koje tako dugo sluša U drevnost tvoju ja se spuštam Daj mi, Daj mi, Svoj jezik U grlu tvome tvoje je rođenje. Prema telu se ponašaš kao da je besmrtno. Prema duhu kao da je smrtan. Ovde je sve skupo Iako se ne čini uvek tako U susednoj sobi Ovog hotela Taj čovek što govori da je pesnik Do duboko u noć ponavlja Recite mi koliko treba da platim, recite mi koliko treba da platim Jezik mu je veran kao pas Čak i kad ga seče kao korov Rastu mu reči iz grla. Isto je i sa tobom. Drevna si i kad se prodaš. Simona Dmitrović On se boji svog budućeg hrama
On se boji senke nerođene ptice Tu smrt svog neprijatelja ja ne bih podneo Od kamena ja mu venčanicu zidam Pod dlanom mu se zemlje otvaraju Kao podle planine Njihova grla su modra Njihova grla su okićena drozdovima Kažu, To je slovenska težnja da se predaja ubrza Da se hram sruši i potom izgradi u sećanju Da se ponavljaju drvoredi kao molitve Zna se ko je arhitekta On je slepome vekovima žmureći klesao Mermerne zenice Da vidim kao onaj kome su nebom povezali oči Tako sam gradio hram Simona Dmitrović devojci sa sto lica
rekla bih danas da sedne i da mirno čeka (mala, daj ovamo jednu stolicu) onoj što samo ćuti otvarala bih glavu glasovima sve dok sama ne otvori usta (čuj se) onoj što previše priča mora kad - tad postati jasno da će mnogo puta ostajati bez reči (čuj se) onoj što stalno beži neka ne pobegne misao da je ona sama kuća (bar jednom sagradi dom) onoj što ne zna da ode nekad će postati jasno gde je došla (treba naučiti odlazak tako savladaš i dolazak i konačno znaš da si došla onamo kud si pošla) onoj što odustaje neka joj neko kaže da od toga odustane ja ne mogu (istraj makar u neistrajnosti) onoj što nije znala odakle je a sada zna kažem upamti dobro korene i idi takva je sezona (korov od kolena) onoj što traži svoj kalup treba da ga razbijem (ako ga ikad i nađeš ostavljam ti da ga razbiješ sama) onu što veruje da je razbila krug pitam je li i to deo kruga (u tvom kraju tvoj je početak) a onoj što sedi i mirno čeka njoj imam mnogo toga da kažem samo prvo da nađem stolicu Marija Živković kako odlaze oni što ostaju
vrlo dobro znaš kako ostaju oni što odlaze vrlo dobro ne znaš ono što mora da se nauči govore oni što ostaje da odu niko ne dolazi dolazi se hoću da verujem bez vere bez nadanja bez ljubavi i čekanja a da li se ostaje neka se zna pre odlaska Marija Živković Posle detaljnog posmatranja
uvidela sam da će se zauvek ispod svakog kreveta skrivati veoma tanka nedostižna paučina. Ako i pokušam da je dosegnem na prstima će ostati samo prošlost prespojenih snova. Ona se ne kida lako. Uputstvo: zgrabite nož kojim su presekli pupčanu vrpcu jer nisu sve majke toliko osetljive na prljavo. Potom detaljno dopustite psu koji leži na vašim prsima da sve to poliže i jezikom isplete ljubav između vaših očiju. Rezultat je istorijska skulptura ispod koje će svi pokušati da zapljunu svoje najveće želje. Gorica Radmilović Teško mi je, da verujem, kako se ostvarilo
ono što sam želela, a nisam ni znala da želim. Prazni beogradski putevi su se lomili pred mojim pogledom Hvatam taj autobus u poslednjem dahu, tik pred smrzavanje a želela sam... Prazno je, a lepo. Ulične svetiljke slute nagoveštaje precenjenog vinara i njegovog kiselog, oporog vina. Prazno je, a jedna me žena stiska za rame dok traži ravnotežu. Zajedno smo u tom sukobu prljavštine i odlaska, dolaska: jednom je isuviše hladno, drugi put brisala bih znoj sa prepona. Teško mi je, da verujem, a opet, ukazuje mi se, na popucanim putevima poput lamenta jednom ispevanog pred smrzavanje.... Znaš li šta sam želela? Gorica Radmilović |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed