|
Pretekla sam stvarnost
i zrna čiste ludosti pa se naslanjam na klimavu misao, odraslu i odgojenu ko zna gdje. Zamotaj me u nešto i baci. Potrajaće onoliko koliko dam – od sebe, ka sebi, u sebi. Ostalo i nije važno, gubi značaj, postojanost, dostojanstvo i – sve što sam prešutila. Slava Karamanović
0 Comments
Poželjeh saznati tajnu riječi
i njenu moć nijemu, napisanu. Leži ta na papiru, na zidu, svugdje gdje vam padne na pamet da je napišete i vidite. Riječ. Jedna, samo obična i sitna, nakrivljena, prava, kako god... opet je – riječ. Poželjeh saznati tajnu ljudi koji te riječi pišu i ćute, šta skrivaju iza sloja koji grli kosti, ali ne prejako, i ne previše, jer, inače, nestaće – u riječi prešućenoj, napisanoj. Poželjeh saznati i – ne zažalih: osjetih moć u punoj snazi, moć tih riječi, tih ljudi što me grle, što pišu, što ćute. Slava Karamanović Poderanih snova,
šetam kroz stvarnost. Koliko blizu valja prići ludosti i baciti se u ralje ništavila? Sa dna, odozdo gledam u visine lako dostižne i klizave – toliko da vrijeđaju snagu i volju svega što se ljudskim zove. Ne prosipaj nade tamo gdje ne mogu niknuti, razočarenje je samo udarac ispod pojasa – ali se preživi. Slava Karamanović Kao svjetionik
obasjavaš mi put poslije svakog pokušaja da se otisnem na pučinu i okušam svoju sreću negdje drugdje, ali uvijek se vratim praznih mreža i goruće želje. Ne prestaje moje traganje za tobom neotkrivenim, koliko oko može sagledati, a srce ostati dovoljno mirno da ne izdahne. Treba li reći da te volim, ili je tišina sve što nam je potrebno? Vraćam se. Slava Karamanović Poezija se ne piše rukom,
jer svaka ruka krasi znanjem. Poezija se piše mukom i večnim životnim obrazovanjem. Poezija se ne piše ljutnjom, jer ljutnja radja loše reči. Poezija se stvara ćutnjom i nežnu dušu lagano leči. Poezija se piše srcem i od ljubavi se voli više, nastaje životom, nastaje suncem. Poezija se radja i diše. Ivana Živković Svako ima neku muku,
svoja je najgora, osećanja strašno tuku, ubi ljubomora. Pogled ljutit i čemeran, prenaglašen lik, ljubomoran, nije veran, k'o robovlasnik. Traži kukolj ispod žita, sve poruke snima, ljubomorno svašta pita, lude misli ima. Nema ništa da se krije, jasno je k'o dan, tvoje jeste, moje nije, nemoj, bićeš sam. Ivana Živković okrećem poslednju stranicu knjige
sve prethodno napisano je i sam autor zaboravio preskačem, unapred razmišljam jedem slatko pre slanog nije ni čudo što me toliko boli glava tvoje prezime me kucka po desnoj slepoočnici savetuju me da što pre dođem sebi da provodim vreme u prirodi ti si već tamo umilnim glasom dozivaš pse lutalice i daješ im da halapljivo piju moju svežu krv Tijana Miljković nerado idem kod lekara
da proverim preteću arteriju u mom komplikovanom srcu nerado idem na venčanja da mladencima poželim svu sreću ovog sveta nesposobna za bilo kakav razgovor primam samo goste koji znaju kada je vreme da se pođe kući ti maštaš da bi sa mnom mogao imati dete idealnog genetskog nasleđa ne znaš da se moj majčinski instikt uplašio i pobegao pre nego što je rečenica sada si žena dobila na značaju daleko od nas neko stidljivo plače kada prvi put ugleda krotko more Tijana Miljković imam 31 godina i plašim se mraka
izbegavam zgrade sa puno spratova u kojima se iznenada ugasi svetlo čujem crve kako nagrizaju te građanske živote u tom mraku mogu biti bilo koja devojka jedina stvar koja me još više zastrašuje je da sam ni po čemu posebna ona živi u prizemlju ima isti otirač za noge isti raspored soba u stanu isti kanal stalno pušten na televiziji kao i ovi iznad nje kada budeš u gradu, svrati svratiću Tijana Miljković I
više ne slušam komplimente svejedno, zahvalim se uvek lepo vaspitana tatina ćera jedinica kao takva, rušim predrasude kao takvoj, sve mi je pruženo klica produžetka loze bolno mi pritiska karlicu slova mrtvog prezimena, ućebane grudvice, nosim na odeći sama sebi i brat i sestra ponovo se rodim kada me neko sa lažnom ljubavlju pogleda pravo u oči II više ne umem ni da se zabavljam prvo najstarije dete, žensko ona koja lepo piše sastave i kune se u gramatike da nije toga, moglo bi se i bez mene kada me neki rođak ne prepozna i njega pustim da plovi mojom krvlju nije važno zrelo zauzmem svoje mesto na porodičnoj grani i pravim se da sam voljena Tijana Miljković poklonio si mi
kutiju šibica ali se bojiš vatre pusti me da uživam suština srama je nejasna u šumi na tvojim grudima pravim požare Milan Živanović ono tamo je kiša
svaka kap je lična osećam te lepiš se kao fantomski ud prstima mi praviš potoke na koži užasava me ta vlaga i praznina kad se osuše bare juče si bio tu baš tu kao sobna biljka u šumi sad izlaziš noću sedneš mi na rame i šapućeš čekam da mi kažeš nešto obično pada kiša ili volim te oblaci se spuštaju niz grlo i krkljam, krkljam, krkljam. Milan Živanović odlazeći,
ostavio si u stanu mačku zajedničku kako se deli živa životinja? skupljam dlaku s nameštaja jedna tebi jedna meni onda hodam kroz grad dlakav. odlazeći, ostavio si u stanu frižider. ječi gladna skalamerija rekao sam ti "ne dam ti da odeš dok sve ne pojedemo" nisam mislio ozbiljno odlazeći, ostavio si u stanu parfem smrdi na mojoj koži nije to tvoja nota, kaže Sanja jednom je za dan prodala tri bočice pa sad misli da sve zna. Milan Živanović zapamtio sam gde su ti oči
gde nos i kako si vukao nogu kad si mislio da spavam ako te ponovo sretnem reći ću nisu svi isti ovaj je najgori. Milan Živanović nedelja nas drži na okupu
kao letnje ovce danas niko nije umro desnom rukom češeš uvo gubim se mačka liže kućnu muvu zuji nagnječena dok ne dosadi potom crna, balava krilata leti u prozor potrošili smo dan na tebe. Milan Živanović Vratio sam se u moju Toplicu,
sam, i u mukama, sa Jastrepca i Kopaonika je moglo da se vidi kako je celu obgrljujem rukama, kao i nekad u ranom detinjstvu svom, ali u srcu i duši sa rupama. Vratio sam se u moju Toplicu, jer mi je ona najveća muza, kad god kroz nju prolazim, smejem se setno, do suza. Vratio sam se u moju Toplicu, nežno i gladno je pogledom mazim, i rešio sam da kao ona mene, doživotno na nju pazim, i nikad više nigde iz nje ne odlazim. Vratio sam se u moju Toplicu, državu koja mi jedina znači, i jasno se vidi na mom licu, da bilo kada, u bilo kojoj njenoj tački, ja sam uvek svoj i najjači. Marko Milojević Maskirani Sakriću opet onog pravog sebe, po ko zna koji put.
Odglumiću nekog drugog od bede, izobličen, besan i ljut. Sakriću opet onog pravog sebe, kao da živim lažno, ali original uporno masku grebe, bolno i snažno. Sakriću opet onog pravog sebe, da ne izazovem skandal, jer šokiram malograđanske amebe, time što sam original! Sakriću opet onog pravog sebe. Sam sebe ne prepoznajem. A kada originali maske pobede, celoga sebe ću da dajem. Sakriću opet onog pravog sebe, makar u buntovni stih. Tu original uvek masku pojede i tu onda nisam skriven i tih! Marko Milojević Maskirani Previše krvarim dekadentne poezije
zbog stava ovog, surovog, buntovničkog. Ali moja je majka profesor hemije, a ne književnosti i srpskog, i nije iz monotone panonsko-moravske nizije, već iz poetičnog predela brdskog. Zato ja ne pijem karlovačka vina I NE PRIPADAM NIJEDNOM SKUPU!!! Već u tmini topličkih dubina, pijem samo čungulsku ljutu. Ležim sam u mračnom kutu, i proklinjem ruku, što je ispisala ovu pesmu krutu. Marko Milojević Maskirani Sijamski brate Drainče,
Veliki svemirki prinče, Neka se nose i Frojd i Bergson i Niče, I svako ko rutinski kliče! Evo, neka umesto tebe poviče, Neko, kome takođe, tlo pod nogama izmiče. Zbog čega, svega, Da ti se obraćam pred svima njima, Kada smo ti i ja oduvek bili manjina! „Zatvori prozor na srcu i na mansardi, Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije Koju je podvuklo nadvremensko klatno”. Marko Milojević Maskirani čovek je lepši na odmoru
smeješ se nepoznatim ljudima ljubaznija si nego kod kuće sirene hitne pomoći zvuče drugačije često te trgne zvonjava crkvenih zvona učiš kako se jedu gambori njihova čvrsta opna lepi ti se za prste ispred tebe prizori s tuđih fotografija fontane mirišu na more sladak alkohol nestaje na jeziku čula su u bunilu jedino je um glup on se vraća na ono veče kod radio beograda i trudi se da ne primećuje ko ti ne piše Tihana Smiljanić onog dana u nedelji
kad ideš na psihoterapiju za ručak preskoči seckanje luka dehidriraćeš Tihana Smiljanić psihologija kaže da mi treba
osoba čvrste strukture stabilne ličnosti razumna i nerasipna koja će jednog dana hteti da se odseli sa mnom u afriku psihologija kaže da takvih nema mnogo nedavno je svet proslavio osam milijardi ljudi osloniću se na statistiku Tihana Smiljamić dugo gledanje oglasa za stan
neminovno je dovelo do odlaska na sajt lutrije srbije kad ispunjavaš formulare do godine rođenja baš dugo mora da se skroluje mamurluk traje ceo dan nećeš da trpiš ničija sranja ipak, plačeš dok mu to govoriš pitaš se po prvi put sa zebnjom hoćeš li stići da imaš svoju porodicu ali ako ne stigneš to bar ćeš na put po južnoj americi Tihana Smiljanić sunčan oktobarski
registarske tablice više zemalja na parkingu ispred restorana nismo se dugo videli supa s rezancima kako su vam unuci pečenje i poneka šala pa samoprekor umesto dezerta u čelu stola prazan tanjir a život nastavlja čudno je svi su došli da te pozdrave a ti to više ne znaš Tihana Smiljanić b. je umro u bolnici
sam na tuđem krevetu niko nije došao da ga posjeti kako glupa smrt rekao je te glupe godine kada su svi umirali jedino tako i ja sam se složila s njim iako mi nije bilo sasvim jasno postoji li pametno umiranje možda u snu u svom krevetu očekivano i prirodno od neke ozbiljne i skupe bolesti za koju nikako da pronađu lijek žao mi je rekla sam i plakala on je rekao jebiga i više ništa naša ljubav je umrla u snu kao odgovor na moje pitanje može li se pametno umrijeti prije toga smo odgledali svjetsko prvenstvo u fudbalu i paraolimpijske igre složili se da je hrana preskupa pseća ljubav beskrajna pivo sve lošije i lošije da grad smrdi po gužvi i taštini da su knjige zatvor iz kojeg ne znaš gdje da ideš kad te puste na ono što zovu sloboda naša ljubav je umrla u svom krevetu u kojem smo slušali vijesti i gledali filmove umrla je očekivano i prirodno čekala sam da mi javi umrla je čekao je da mu kažem da nije Sanja Radulović |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed