|
Dodji da zajedno gledamo
Sve ono u čemu nismo uspeli kao MI Dok nas požuda obuzima Budi onaj pravi Bar na jednu noć Dok senke skrivaju Greh iz ljubavi Da li se dovoljno rimuje Tvoja divljina I blizina Blizina mojih usana Dok ispisuješ još jednu pesmu Po mom telu Podseti me kako sam nekad bila srećna Kraj pogrešnog tebe Otkucava ponoć Tama je sunce smenila A meni u uzdahu Čuvena laž Nikad više Prokleti Ana Milivojević
0 Comments
Zašto je nebo sporedno
Zar jedina beskonačnost zamagljenog vidokruga ne može otvoriti stazu nove spoznaje Koji je oblak potamneo pre mraka Čime je odgurnuto srce Zagorelom maminom varjačom Tatinim mesarskim nožem Ili bratovljevim cipelama spremnim za put bez povratka Čiji um je, među likovima, sporedan Zašto pokazujete na dvorsku ludu kad jedina govori bez interesa Zar je istina preživela samo u zaboravljenoj drami Zašto je šminka, pri odbačaju vere ponovo ženstvenost nadmudrila Da li samo cinici određuju lepotu Ko će se probuditi prvi Đorđone ili Usnula Venera Boris Dunđerović Suvišna je opaska, lepa je k’o slika
Il’ bilo kakva pohvala, njenoga lika Kako napisati, pesmu ili pesme I ko se sada, zaista, odvažiti sme Da reči lako teku, poput vode iz česme Pesmu, odu, sonet, ili jednostavno stih Najlepši, od lepih reči svih Od majstora pera, ikada napisanih Kako opisati, lepotu kojom ćuti Bistri pogled koji buka tuge muti Kako li otključati, unutrašnji svet Stihovima zaliti, taj što vene cvet Strofom ozračiti, da počne da sija Da prestane mučno, bolno da se savija Nezajažljiva tuga da konačno zabledi I sreća počne neumoljivo da sledi Lepotu, o kojoj pisati vredi Boris Dunđerović Kad je vedro,
kad oblaka nema, nebo je plavo. Naveče gori vatrom zalazećeg sunca, Miješaju se crvena, narandžasta, žuta. Crno je kad mjesec preko njega luta. Sivo je kad ga oblaci prekriju, A najljepše kad je u boji tvojih očiju. Srna Frank Blag pogled i blistavu dušu
Ima moja golubica mila, Ona ima nježne ruke I srce meko kao svila. U njenom se zagrljaju Osjećam kao u raju, Njene mi usne nježne Najljepše poljupce daju. Ona svojim glasom Najljepšu melodiju svira, Svaka njena blaga riječ Moju dušu dira. Svakim danom moja ljubav Za nju sve je veća, Ja sam njeno srce, Ona moja sreća. Srna Frank Da mi je imati krila orlovska
Da nadletim gore visoke Da mi je imati oči jastreba Da vidim predjele udaljene! Da mi je imati mudrost sove Da znam kojim putem da idem, Da nađem mjesto gdje mi je srce bacila Odvratna ptica kad ga je iščupala! Da mi je imati lijepa pera pauna Da me srce moje izdaleka vidi I da zatreperi i da procvjeta I ponovo mi u grudi se vrati! Ali ja nemam ništa od toga, Samo sam čovjek, nisam ptica. Na nogama slabim, s rukama izgrebanim, Idem u potragu za srcem iščupanim. Srna Frank Molio sam sunce da mi izgori dušu
Ne bi li ponovo poželeo tebe Sve utvare tame molio da me vežu Ali ništa me nije odvojilo od sebe Sebe koji te prebolet ' ne mogu Sve su lepe , Ali ni jedna nije moja pogrešna Moja pogrešna koju godinama čekam Molio sam sunce da mi izgori dušu I ono je odustalo Molio sam sve utvare tame da me vežu Nisu one ništa za nesrećnog mene I kad sat na zidu prekrije paučina siva A pisma ostanu da leže na stolu Videćeš da me je donela oluja , mila Kao list žuti tu kraj tvojih nogu Ana Milivojević pognute glave sanja o nebu
papirologija je sazviježđe kancelarijskog svemira pravilan odgovor na svako poniženje je osmijeh pravilan odgovor na svaki zahtjev je da život stane u tri rubrike ime i prezime datum i mjesto rođenja datum i mjesto smrti Fedor Marjanović, iz zbirke poezije „Bitke koje nisu naše” jabuka pade na glavu
i nasta eksplozija prekinuti san rasprši se po livadi uđe nam u krevet gravitacije nema umislili smo je da opravdamo sebe što smo zaboravili da letimo njutn je bio budala koja te nikada za ruku nije držala niti zagrizla jabuku tvojih usana u bezdno padajući ne plašimo se gravitacija ne postoji Fedor Marjanović molotovljevi kokteli u očima spremaju
lomače od riječi kamenica leti u glavu brzo kao misao mi znamo gradovi se osvajaju iznutra vodimo bitke koje nisu naše tuđe teritorije okovane bodljikavom žicom ne mirišu na dom briga nas za dobronamjerne savjete mudrosti zašivenih usta samo će jednom feniks ustati iz tvojih butina nije nas strah šakala i smrti komadamo se rasipamo i tražimo po cijeloj zemlji ljudi reže i laju mi izlazimo iz noći u dan puštamo našeg sokola da donese mir vodimo bitke koje nisu naše Fedor Marjanović svoje prve ljubavi
hrišćani su pohranjivali pod zemlju u topli mrak znali su da svjetlost sija tamo gdje janje poje pjesmu snenog pastira sahranio sam te duboko u podrume polivene krčazima vina daleko od farisejstava dana i crkvenih đavola duboko u sebe ožedniš li ogladniš li pij me i jedi me svakoga dana raspinješ i vaskrsavaš me duboko sam u tebi grijem se na vatri tvog jezika čekamo razdvajanje grešnika od pravednika držeći se za ruke u svetom plamenu Fedor Marjanović koliko sam samo volela
ležim gola na podu prozor je odškrinut letnja je noć svetla neona mi šaraju kožu blag vetar mi suši znoj sa tela bila je to sloboda dok nisam otkrila nove dok nisam postala zavisna od žudnje za slobodom svako novo osvajanje ono staro pretvara u ropstvo porobljena čitava prostranstva a ja se nisam ni makla Katarina Pešić u junu cvetaju lipe
zato se i zove lipanj prošle sam godine svaki mesec naučila ove učim šta je stvarno bitno miris je opet tu zaluđuje i opija kada bih ga dodirnula nestala bih u mekoći jun je donosio čudesa nove ljude lubenice leto i raspust sada samo izbija toplota i iskričava neizvesnost konačno sam progledala možda kasnim ali ruku ti nisam pustila Katarina Pešić smrad se razvlači po ulici
kada ne mogu da spavam čitam o pacovima otporni su na uranijum i na rak nadživeće čoveka lakše se prilagođavaju sigurno ne misle o prošlosti ne opsedaju ih misli jedu cement i gumu ženke se razmnožavaju do starosti ne idu u penziju ne misle o smrti znaju da iza sebe ostavljaju dve hiljade potomaka u samo godinu dana utrnulo telo spava misli nikad budnije šta ako je čovek jedina prava štetočina? Katarina Pešić jednog jutra sam pomislila kako
ne volim da jedem dok hodam ulicom jer je čoveku koji je prošao pored ispadao kupus iz pljeskavice pojela sam mančmelou i shvatila da idem trotoarom kažem jedno pa uradim treće možda samo previše pričam pa ne pamtim sve što pomislim ušla sam u mašinu melje me i lomi krckaju se misli mesto da se krčkaju a ceo život učim da preživljavam umem da potpalim vatru mogu i da je ugasim da zgrabim metalnu šipku ako opasnost vreba u potpunom mraku najlepše se spava u hladnoj sobi još kad je sigurnost odmah pored zato se i plašim da ti se obratim izgubim li ovo prepoznavanje bojim se neće mi pomoći ni vatre ni šipke ni čipke ni daske ni mačke neće ni more niti botoks kad ispegla bore Katarina Pešić umorio si me
ti koji ćeš ovo sigurno da vidiš ti koji ćeš se pitati kome to pišem ti koji nećeš da pročitaš ti koji ćeš se diviti mojim nogama koji ćeš se diviti mojoj autentičnosti duhu devojčice u telu odrasle žene ti koji govoriš da sam luda koji govoriš da treba da se smirim obuzdam svoje životinjske nagone ti koji mi duguješ 4 evra i 20 centi koji mi duguješ neprospavane sate nedelju dana u ukupnom zbiru ti koji misliš da sam glumica koji misliš da se ja nikad ne plašim tresla sam se svaki put od tvoje blizine ti koji kažeš da umem da pišem pesme koji kažeš da umem da prospem misli sirovo, bez okolišanja ti koji kažeš da o meni ne znaš ništa ti koji kažeš da smo isti ti pored koga sam se probudila ti si mi otkrio novu slobodu otvorio mi širom vrata da u svet sada pođem sama Katarina Pešić |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed