|
Dođeš do trena friško ugašenog požara,
posmatraš crn pepeo i dim, njega su ugasile tvoje silne suze, a ti ni mrtav ni živ. I šta sad?! Kako se gradi kuća ispočetka, kako iz pepela da porastu biljke, kako u dimu da ugledaš sunce, a ti ni mrtav ni živ. Poznata ti je samo vatra, i njeni kraci po tvojoj duši, sa njom znaš kako, u fetus asanu, u tihi krik. I šta sad?! Kako koračati kud vjetar pirka, uspravno hodati uzdignute glave, kako to ljudi žive bez nespokoja, saznaćeš sad i ostaćeš živ! Branka Vujić
0 Comments
Popodnevna žal za prohujalim darom,
u tišini ptica mori me samoća, al ne ona tamna koja ne zna da je noć bez svjetlosti - grehota. Sama jer u sebi ne nosim nizine, sama jer sa tobom želim da se vinem, kao note u refrenu, kao sunce u zenitu, kad ginem da najsnažnije sinem! Jer šta drugo ljubav sigurno donese, nego smrt izvjesnu suđenoga dana, pa hajde da se volimo, ti i ja... Ti i ja, dok jedno od nas ne odnese Tama. Branka Vujić Radost dolazi iznutra,
Iz očiju duše, iz Sutra. Ljubav je sa neba, kao i sve što nam treba. Empatija je prijateljstvo, za Čovječnost primarno sredstvo. Disciplina - kroćenje duha! Kreativnost - rezultat sluha! Branka Vujić moj bog se kocka
verovatno, kao i ja, igra pačinko u Osaki prežderava se u izakajama i navija za Nagoju ichiban, ichiban! uzvikuje ceo bar dok na usporenom snimku Piksi lobuje golmana s pola terena moj bog ne propušta sumo mečeve uvek u prvom redu dernja se na mesnate grdosije; jutra dočekuje u barovima okružen devojkama u kostimima sobarica ichiban, ichiban šapuće moja kruškica Keiko dok mi se smejulji u krilu; tako je, lutko, ja sam broj jedan na TV-u iznad šanka Piksi iz kornera šalje loptu u rašlje; on ne mora da plati da bi mu neko to rekao Marko Stalevski ljudi se mimoilaze
poput senki na zidu restoran je pretesan kao i cela ova zemlja ali uvek ima mesta za gaiđina s izlizanim đonovima cipele ostavljam na ulazu kaput bih poklonio skitnici da takvih ovde ima; preostaje jedino da popijem dovoljno i zaboravim ga pri odlasku naspram mene cunami osmeha i naklona na dnu miso supe osećaj neprilagođenosti: bio sam siguran da je ostao na drugom kontinentu na izlasku iz metroa stonoga u poslovnom odelu strgla je kožu sa mene; začudo, uopšte ne boli tek malo pecka kao kad kažem dobro sam sastavljanje mozaika od neuklopivih delova vežba je iz prepoznavanja uzaludnosti; nastavljam i pošto pogase svetla jutro u manastiru donosi mir planina je dobar domaćin; otkud onda napad panike u ovoj šumi koja pod svojim granama čuva mitske ptice? u bašti hrama granitni buda opominje me da mi je majica izvrnuta; grabulja monaha grebe šljunak urezuje talase oko još jednog bezimenog kamena Marko Stalevski Buda opružen u parinirvani
sedamdeset metara pozlaćenog spokoja treperi u skladu sa podrhtavanjem Zemljine kore na džinovskim tabanima urezane parabole o rasklimanom točku i kamenu na dnu potoka ne piše ništa o mraku i raspuklim blokovima betona urušene fabrike tekstila sedam stotina radnika i sedam hiljada pari izbeljenih farmerki čekaju da neko ukleše poruku za njih na tabane usnulog Bude Marko Stalevski A možda nemam sna Zakrivljen je put Možda sam samo tvoj Ovo nije uzalud Možda nemam sna Lišće je opalo u noć Svaka misao je zid Ljubav nije uteha A još manje velik trud Lišće je opalo u noć Možemo da čekamo Bez potreba u ovom veku Možemo da budemo mirni Vreme je bager sudbine Zveket srca ne zna bol Pogledi otišli niz dim Glava na tvom kolenu Reči kotrljaju na sto Vreme se pretvara u lim Zveket srca nezna bol Možemo da čekamo Bez potreba u ovom veku Možemo da budemo mirni Vreme je bager sudbine Zveket srca ne zna bol Daniel Kovač Sledi zvanični video izvođenja ove pesme koju je otpevao i odsvirao Daniel: Gospodar na nebu oseća već dugo Da dole na zemlji nije sve u redu Umesto da ljudi žive u slozi Odriču se časti, gde god mogu grabe Bedu Zato Gospodar siđe polako da pita Zapovesti da l' još dole kroje pute Al' ne nađe nikog, nigde čoveka Umesto dobrog odgovora svi samo Ćute Pitao je bogate, pitao je vođe Ima li i jedan što poštuje zapovesti Ne ubij, kradi, zavidi i još sedam oni kažu – niko, zemlja se poče Tresti Gospodar tad zbori – neću čekat' dugo Strašne vaše kazne duvaće rog Ako mi odmah, ako mi u trenu Ne pokažete makar jednog Pravednog Bogati i vođe i njihovi pioni Skočiše na noge, postaviše straže Najbolje što znaju, najbrže što mogu Makar jednog pravednog počeše da Traže U ovo vreme to nije lak zadatak Svi su ljudi našli opravdanja Nema više nevinih, zaboravljen je zavet Ne vidi se Sunce od gustog grešnog Granja Na koncu pronađoše čoveka sirotog Ludog i bednog, tako svi kažu Pred Gospodara srećni dovedoše ga pravo Da već jednom završe ovu Gnjavažu Gospodaru svakako tad bi sasvim milo Kad vide sirotana što se seća Ne ubij, kradi, zavidi i još sedam Zapovesti u njemu tinjaju kao večna Sveća Gospodar tad zbori živite još dugo I pamtite svi zauvek ovog sirotana Bogati i vođe pratiću vas dobro A zapovesti moje neka svakoj duši budu Hrana Sirotan iz prašine kaže – to ne vredi Laž je ovaj dogovor i ono što čujem Bogati će uvek hteti pakao na zemlji Gospodaru... Ne verujem Daniel Kovač U nastavku je snimak Danielovog izvođenja ove pesme uz muziku u Chilltonu u Čumićevom Sokačetu: Ne budi me Sa prvim zrakom sunca Sve je naporno i hladno i sve Guši me U suzama ustajem Lagano nestajem Umorne oči i ruke Sve postaje teže, sve teže se tiše Ne krivi me Što godinama krijem lice Sanjam sve te propuštene prilike Ruke kad tresu se, disanje prestaje Sagorevam Sagorevam Sagorevam Sagorevam Posustajem Koraci mi budu teški Dosta mi je istih greški Priznajem Nekad poželim da Nisam ni ustala Tonem Gorim Ne postojim Sagorevam Sagorevam Sagorevam Sagorevam Sagorevam Iva Pažin Sledi snimak Ivinog pevanja ove pesme na muzičku podlogu koju je producirao Tihomir Radić (Toshi Domaćin): Mazi me Mazi bar još jedan dan Čuvaj me Tebi pripadam Ljubi me Kako samo ti to znaš S tobom je Tako divan san Zidovi tajne čuvaju, ja zamišljam Kako lagano topimo se satima Tiho šapućeš dok U sobi je tama, a vazduh je hladan I vidi se para na usnama Zašto si zadihan? Dok traje ovaj osećaj ti budi kraj mene Vodi me, nije važno da li imaš plan Kol’ko trajaće mene to ne zanima Zoveš me Noću kad si slobodan (kad si slobodan) Čuješ da Tebi pripadam (samo tebi pripadam) A ja se ne stidim Dok telo mi bridi Gde god da gledaš ja pratim te I tvoje dodire osećam danima Još jedan tren sad nas deli Da daljina nestane Zidovi tajne čuvaju, ja zamišljam Kako lagano topimo se satima Tiho šapućeš dok U sobi je tama, a vazduh je hladan I vidi se para na usnama Zašto si zadihan? Dok traje ovaj osećaj ti budi kraj mene Vodi me, nije važno da li imaš plan Kol’ko trajaće mene to ne zanima Iva Pažin Sledi snimak u kom je Iva otpevala na muzičku podlogu, koju je producirao Tihomir Radić (Toshi Domaćin), ovu svoju pesmu: Nema više lošeg vajba i nerviranja Ceo svet je naš Preko dana sam lagana Al’ šta ću sad, i gde ću kad Preokrene se dobar osećaj u loš I svemu lepom dođe kraj, ej Noću više sam budala I mogu da se kladim da sam ja To što tebi treba REF Dobar osećaj Mogu da, mogu da Dobar osećaj Tebi treba Da ja sam ta Jao jao jao jao Bardo sećaj o- sećam se strašno jako Dobar je osećaj kada je smor I dobar je takođe kada sam go Do pasa Feeling good i to vazda jer Ko je tužan zezanje mu kazna jer Zna da dobar je kad se zeza Ajmo ruke gore Pljes pljes pljes pljesak Kežual tretman života DGZ tebra prava divota Idemo zezanje, žurka do bola Dobar je osećaj kada je dobar REFREN Iva Pažin Dole sledi spot za ovu pesmu koju je Iva otpevala na muzičku podlogu koju je producirao Tihomir Radić (Toshi Domaćin): Preterujem U svemu što radim Ja preterujem Tamo ili vamo ne znam Gde ću pre U svemu što radim Ja preterujem Šta god da započnem Baš brzo zaboravim Obećam svašta nešto ljudima da odradim Bojim se razočarenja A ne znam da kažem “ne” Previše nepoverenja dovodi do granice Hiperaktivnost me večito blokira Premalo sata, dana i godina ADHD u mojim očima Hiperaktivnost me večito blokira Stop, opet zadržavam dah Opet je srce k’o pokvaren sat Noć mi je pretiha, preglasan dan Ima li balansa želim da znam Preterujem U svemu što radim Ja preterujem Tamo ili vamo ne znam Gde ću pre U svemu što radim Ja preterujem Ako se ikada zapitam Da l’ neko čeka me Il’ opet sama sam Borba sa satima traje k’o beskraj Hoću li ikada postati svesna Da svaki novi dan nudi novi početak Sve što manje čekam biće sve manje težak Ako se ikada zapitam da li je dosada To što me zamara Samo se pravim da Nisam ni zavidna Da me ne dotiče To što sam preslaba I opet stop, opet zadržavam dah Opet je srce k’o pokvaren sat Noć mi je pretiha, preglasan dan Ima li balansa želim da znam Preterujem U svemu što radim Ja preterujem Tamo ili vamo ne znam Gde ću pre U svemu što radim Ja preterujem Iva Pažin Iva je otpevala ove svoje reči na donjem snimku na muzičku podlogu koju je producirao Tihomir Radić (Toshi Domaćin): Tvrdoglavost jesenje magle
I krovovi koji ne znaju Razbijati je vremenom što naizgled stoji U smrznutom prozorskom razmeđu Praznina u gluvom trajanju Neznanje je krvi što narasta u grlu Kroz krik da otpozdravi pticama Dok strmoglav padaju U bezdan gde lišće Kotrljanjem uspavljuje tajnu Visina nastanjenih u zvuku koraka Na putevima taštine i srama Ja znala sam često zastati Umarali me bolovi u cipelama U istom trenu krvave pucale rane Od ležanja na mesečini Smirenje noći što donosi U travama kraj srebrne reke Opasnošću što svet je naziva Jer ne zna za bolest vena U ruhu padavičara Gde očev lik da sretnem Upitala bih davno znano dete Što stoji u seni klonulih vrba Vilenjak napušten od godina Što ne vraćaju se otežale Prljavštinom srama i blatnog druma Sigurnost jedina nikad doznanim U mraku se kroz drhtanje vena stiče Da sve što u njima Magnoveno htelo bi da kriče Narastanje je prekaljene krvi Što neće nikada neće znati Razbijati kolutove magle U prostoru dvaju praznina Tijana Vujkov Ne miču se dok kroz srčane pregrade
duvaju promaje severnih vetrova. Na raskršću gde ponikla u dubini svemira sudaraju se pitanja, ostaju lomne i blede pod staklenim svodom. Kada vreli pljesak žednih dlanova otkucava takt užlebljenih pokreta, kreću se ka obalama tuđih kompasa, usidrene u zglobnim ranama. Mekim tkivom jezika još ovladale nisu, pa se umesto višeglasja otisne zvuk izdisaja, što u akustici simetričnih rešetaka, sine kao smešni cvrkut i uslišena želja zabridelih dlanova u iščekivanju. U ustaljenom ritmu svakodnevnih nazora dlanovima se bije bitka, a zvukom se prenosi šamar na lice zabludelog lika, i smeh, razvučen preko njegovih rana, gromoglasjem bi da sagori sećanje u venama ponavljanog aplauza, na ono što se u njima slutnjom rasvetljava pod svetlom nenadanih sunašaca. Kad buka utihne pod jarmom nečega što je nekad bio san ja ostajem da visim. Na umornom mesu razapeta krv slatkasto se smeje u ogoljenom strahu. I ja, u zloj žudnji pomamljena, razbijam stakleni svod neba. U gnevu utrnulih vilica saznajem da volim smeh moj što grohotan odjekuje u praznom prostoru pozorišta i kotrlja se duž ledenih ivica. Kad utone u zavesu dima, u bezuboj dubini poslednjih redova, iz ponora nepoznatih usana začuje kikot svog odjeka. Tijana Vujkov Zla ti ćud pregrizla teme
Nesanico iz dubokih milja Zbog tebe je svaka ruža Krvava procvala najezdom crva I mravi su se kožom razbežali Dok preko hrapavih zidova Senovito mile sati Gledaš li me zlehuda Iz izvrnute opne mračnog ugla Nabubrela u limfi noći Znaš da kad meko tkivo prstiju Oseti voštanu skramu krvi Što sama se svojom kapljom zgrudvava U rovištu stare kraste Mozak je prosviran poroznom tišinom I opet nema nikog da povuče oroz Raspuklih sazvežđa u dalekom sjaju Odigrajmo još koju bitku U iskopini krvave noći Dok u porazu gipsane piksle Niču moljci i ničije leptirice Koža se sledila pod plafonskim oklopom Čuješ li škrgut prosute zemlje Zatiru se modrice ne mogu da me sete Tebe sebe i ko zna čije tmine još Samo je jedno sećanje Neko je hteo nevin da vlada Nije znao da to što ga ubija Jedina je radost u krvi prokleta Da očajem razbija očaj neznanica Odigrajmo još koju bitku Dok zemlja nas hladi tminom Tijana Vujkov Deo duše nepovratu dušnikom se vrati.
U majušno plućno klupko suzom zagubljeno s druge strane vrpce. U špilju gde šume podzemne vode zaborava. U purpurnu tminu gde trepet krila tone dubinama rumene izmaglice. Svaka je ljubav otužna radost deljenja prokletstvo življenja u izmicanju nikad uhvaćenog sebe, dok miris neba sa asfalta Steže grlo i zatvara skrivene glasne žice, poput belih ruku iz bele uniforme što sterilnom gazom u miru ućutkuju ranu koja bi crvima da peva. Jednog jutra na keramičkoj površini uglačanoj znojem marljivih radnika gde talože se zarobljene iskrice sunca i u preobražaju traje ljubav zemlje i kamena, komadić neba iz nepovrata zasija crvenim algama dalekih mora. Tijana Vujkov i posle svega
konačno možemo da odahnemo podeljene karte su opet složene u špil počistili smo razbacane šarene konfete poravnali ruševine prošle su čitave decenije svedočili smo mnogim čudima dočekali smo dugo najavljivani prolazak komete koji se u našem veku više neće ponoviti ispratili smo pogledom guste kiše meteora epska pomračenja sunca i meseca i pokoji vatromet koji je krunisao male zemaljske svečanosti završili su se ratovi i karantini ponovo otvaramo matične knjige i beležimo duše rođenih duše umrlih vodimo statistiku i prebrojavamo kuće i ukućane odlive mozgova religije i nacije kupujemo odela po drugačijim merama smišljamo nove recepte za letnje koktele sadimo egzotične tropske biljke u svoje vrtove sagradili smo i nove kuće pustili na zidove bujne zelene puzavice napravili dovoljno prostrane otvore za sunce za zvezde za oblake posvećeno uređujemo svoj životni prostor maksimalizam je novo ime za minimalizan bela je nova crna više nisu popularni printovi sa šarama afričkih životinja i sijalice sa hladnom svetlošću postavili smo veliki sto između svojih glatkih zidova između velikih događaja na njega stavili tek opeglani stolnjak uglancani escajg iz plišane kutije i latice cveća salvete složili da liče na lokvanje i barske ptice trpeza je nepregledna prolećna livada sve čaše su pune do vrha sve čaše se prelivaju nazdravljamo jer konačno možemo da odahnemo odložili smo oružje granice su i ovoga puta podebljane a naše reči prepune su betona i gvozdene armature prošle su decenije konačno smo sredovečni i imamo samo zdrave ambicije gajićemo golubove i medonosne pčele planinarićemo i roniti na dah gledaćemo nebeska tela amaterskim teleskopima i planiraćemo putovanja nećemo se valjda opet vraćati na prošlost na već ispričane priče nećemo se valjda ponovo doticati banalnosti Danijela Repman posle svega
tu smo za lake neobavezne susrete tu smo da pričamo o vinu i egzotičnim zalogajima o korejskim serijama sa netfliksa kolačima sa uravnoteženom notom vanile i cimeta ne o brojevima ne o uzvicima i veznicima ne o okončanim ratovima naučili su te da kažeš da je prošlost samo šapat samo tiho kapljanje toplih kapi samo letnja kiša u oblim samoglasnicima sve je bilo bezazleno i pitanja su suvišna nikada nije upotrebljena prekomerna sila stavili smo tačke na stare stihove i strahove uzeli smo neispisanu hartiju i prepisali istoriju ispočetka želimo da zaboravimo jer slutimo u rečima iz prošlosti preživljavaju prirodne katastrofe sa zvučnim imenima i ratovi kojima nismo stigli dati poetična imena tu su i vozovi na čelilnim šinama sa zapaljivim materijama koji tiho i sporo pulsiraju i prolaze kroz naše gradove dok u džepovima skrivamo šibice i ostatke ostarele revolucije naših koščatih predaka sakrivenih u zatravljenim grobovima tamo gde nema plamena tamo gde nema prolaza gde je samo muk samo konačne imenice i granice podebljane krvlju njihovi anksiozni nesavitljivi glagoli zapeti u našim stomacima posle bratoubilačkih ratova i detaljno opisanih smrti koje smo pretvorili u prigodne murale i na njih preselili svoje neizvojevane bitke buntovne poruke i ohole vojskovođe rat se završio izmislili smo nove uzvičnike i prigodne udžbenike novu gramatiku za novi početak izmislili smo tačku za kraj stiha i zarez za dozvoljeno odstupanje i navodnike za tananu ironiju sad je gotovo sad je kraj rekli smo sebi i olako dali obećanje da više se neće ponoviti i ti si kao i svi drugi ostao nem na sve u pastelnim sobnim papučama sa motivom jesenjeg lišća bledog saosećajnog lica vuneno tihog uspavanog u svilenoj tišini u belini ispisanih redova kao da si zrno prašine kao končić otpao sa poruba svečane košulje lak polen cveta dah mlakog vetra u pregibima slova gledajući oslobođene ptice koje preleću nebo nemaš snage da podigneš glas vreme savesti i preispitivanje nikada nije stiglo na red vesela duga iznikla iz oblaka već raste ti u očima i pogled ispunjava nežni prezir rasparčanog zaborava tu smo dakle posle svega postojani za lake neobavezne susrete tu smo da pričamo o vinu i egzotičnim zalogajima o korejskim serijama sa netfliksa kolačima sa uravnoteženom notom vanile i cimeta ne o brojevima ne o uzvicima i veznicima i ratovima i ljudima naučili su te kako da lako sve zaboraviš ubedili su te da je prošlost samo šapat samo tiho kapljanje toplih kapi samo letnja kiša u oblim samoglasnicima sve je bilo bezazleno vreme savesti i preispitivanje nikada nije stiglo na red vesela duga iznikla iz oblaka već raste ti u očima i pogled ispunjava nežni prezir rasparčanog zaborava Danijela Repman naša kuća je prepuna pukotina
naša vlažna kuća nam leži na leđima tone kao titanik puzi nam uz dlanove naša kuća je crna žedna pijavica zato kada on i ja popravljamo svoju staru kuću moramo da je potpuno dokrajčimo prvo porušimo zidove zakopamo njen krov u močvaru da nam vazduh konačno uđe u pluća sunce je vrelo sunce prži pustimo ga da nam sedi na temenu ceo dan ceo život rukama kopamo zemlju slamamo se i penjemo pravimo preseke popravljamo peščane satove jedemo jedno drugom džigericu jedemo prašinu vodimo ljubav naši stomaci su široka gnezda za ptice noću se naizmenično budimo on i ja skupljenih tvrdih šaka mokri od znoja sanjamo da nas je kuća zatrpala da smo u blatu konačno postali jedno Danijela Repman majka je odavno potrošena
kao drva spremljena za zimu otići će uskoro u vetar u njenim očima se već jutrima oceđuje utroba svemira ona kisne ispod tavanice naše kuće i čudi se kako smo mi i dalje suvi ne vidi da je rasparčana kao korica hleba jer nekada ne zna gde joj je glava gde su joj oči ali još uvek čuva ispod moje kičme vrhove svojih prstiju s vremena na vreme me uštine i vikne ispravi se majka ne češlja kosu i nema uzak struk i nema zube glagoli u njenim psovkama uvek su u muškom rodu ali kada priča o sebi i svom životu tada kaže gutala tada ponavlja čuvala kao malo vode na dlanu naglašava jela govna dubila na trepavicama ili uzdiše htela da bude neko i nešto i na kraju ništa ali da je htela da bude umetnica majka ne bi bila ni pesnikinja ni glumica ni balerina već slikarka znala bi da komadićem ugarka iz peći na podu naše sobe nacrta dan nacrta noć i svima bi bilo jasno zašto između ta dva nema razlike Danijela Repman moj prijatelj se preselio u švedsku
jer nije želeo da rizikuje da se od stresa razboli plašio se bio je nežan kao pahuljica nekad bi sanjao delovi njegovog tela oni koji lagano trnu oni koje vremenom sve manje oseća oni koji otupljuju na dodir postaju medicinski otpad njegova tkiva i organi završavaju u duploj žutoj kesi imao je jasan stav i on želi da bude među najsrećnijim ljudima sveta da bude sunarodnik grete tunberg da tečno govori švedski popraviće sve zube i smejaće se na sav glas švedska je obećana zemlja parkovi i šume su im kao iz bajke vazduh nije opasan za disanje i svi su dobronamerni i srdačni kao mlade prodavačice u vreme božićne rasprodaje jedina mana su oštre zime pa ipak nije hladnoća ono što te učini depresivnim kod nas su leta topla i duga ali ako nemaš para za more jedino možeš da poludiš gradski bazeni su prepuni hlora dečije mokraće i napaljenih tinejdžera zato kad mu je do kupanja i sunca moj prijatelj uplati neko skupo egzotično putovanje i uroni kao čovek u nežno-plavo more sa osmehom i otvorenim očima miluje jagodicama prstiju beli pesak kida vodu zubima dok roni na dah takmiči se sa samim sobom obara lične rekorde moj prijatelj kaže vi koji ste ostali ovde nikada nećete biti kao šveđani nikada nećete biti kao greta tunberg otvorenog uma i vizionari ona je hrabro preplovila okean jedrilicom koja ne emituje štetne gasove pre nego što plati poslednju turu pred fajront kaže mi povremeno lupajući dlanom o sto nije ni meni uvek lako velike korporacije nemaju milosti bogate države su uhodane mašinerije za prikupljanje poreza moraš uvek biti u plusu na računu ne smeš da kasniš sa otplatom kredita i kirija je strašno visoka ali za sve se pronađe izlaz vikendom možeš da se kao čovek odvališ od alkohola petkom i subotom i mladi i stari po povratku iz kafana i noćnih klubova završe u nekom parku a ti parkovi su prelepi kao iz bajki zamisli ležiš pijan na travi treba li ti od toga veća sreća Danijela Repman pre nego što je prsten
bačen u vulkan znala sam ti ime morao je umreti ispod borova misleći da je izdajnik jer ćeš se roditi ispod istog neba tokom večnog rata i bićeš mir sine biće mir bela će stena procvetati Filotimo (φιλότιμο) – grčki: skoro je nemoguće prevesti, ali se može sažeti kao ljubav prema časti. Opisuje osobu koja shvata odgovornost prema sebi, kao ljudskom biću, da uvek čini pravu stvar. Čak i ako je njihovo bogatstvo, sigurnost, sloboda ili čak život u opasnosti. Bez obzira na sve, ova osoba će učiniti časnu stvar, bez obzira na posledice. Tamara Radević u snu ti zaboravim ime
dok imam glasa cvilim jezikom kosova i vozova a onda postanem parna lokomotiva gusta vodena bez tona više ne zvučim ni kao kompozicija jesenja sa violinama violama čelom u zemlji kontrabas udara u ravnotežu emu razbija prste klavira nestaje crno i belo ostaju žice žice telefona oko vrata i poznati smeh sokola Manja – malajski: osoba koja toliko otvoreno pokazuje ljubav i privrženost prema onome do koga joj je stalo (supružnika, partnera, deteta) da ga razmazi. Tamara Radević ruka je postala rep morskog konjića
druga mu srasta sa njenom dele kost ali ne i krljušt u algama su izmaštali mahovinu na telu spiralnu kućicu ne puža niti školjke on je svoj i tuđi brod putujući usidren u krug u spiralu bez odredišta njegova rebrastost dva kapka žuljala je kao pesak u očima gore no trepavica htela je dom za dvoje daleko od mora njega kao stenu planinu pustu s jednim mestom za nju više nije videla olupinu koja tone napuštenu sebe zalepljenu za njegovu ljušturu odavno oslepala okamenjena odrasla da bi stajala uz njega Ciğerpare – turski: persijskog porekla i doslovno znači deo jetre. Odnosi se na nekoga koga volite koliko i svoje telo. Ljubavnici ili prijatelji mogu jedni druge zvati ciğerparem, što znači moj deo jetre. Tamara Radević gutao je mamce verujući u sudbinu
prvo je bio davno izumrla morska riba jednom su mu iščupali udicom unutrašnje organe i ostao je na površini proganjala ju je njegova krljušt večno reflektujući svetlost ona uvek oslepi u snu dobra karma ga nije izdala ničiji bog žmuri na jedno oko ponovo sklapa njegova dva do sledećeg puta nije stigla da isprosi dva srebrnjaka na vreme već su ga preveli preko reke napijenog letom ona ga opet neće zaboraviti tražiće čekati očekivati do sledećeg života ne dočekati neko drugi ga je izdao u svakom njegovom životu dobra karma ne postoji a ona ga uvek čeka Shouganai (しょうがない) – japanski: Japanska filozofija koja kaže da ako nešto treba da bude i ne može se kontrolisati, zašto onda brinuti o tome? Ideja je da briga neće sprečiti da se loše stvari dogode; samo će vas lišiti radosti uživanja u dobrim stvarima u životu. Doslovno prevedeno shouganai znači ne može se pomoći. Tamara Radević |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed