|
Bila je skrivena negde, u mojoj duši.
Srećan sam bio kada sam ugledao njen lik, toga dana. Tako poznata, a ipak strana, bila mi je sve, a ona to nije znala. Bila je iskra svakog mog dana. Bila je san svakog mog sna. Bila je misao, najveća nada, bila je moje kraljevstvo, blago bez blaga. Bila je sneguljica moja, pahulja koja zanosno pleše dok pada! Bila je moje leto, moja jesen, moja zvezda i moja rana. Bila je nemi svedok mog postojanja i najlepši cvet koji nikad uvenuti neće, jer ga iz daljine zalivam svakoga dana! Bila je ona moja ptica selica, koja se u proleće vraća srećna i nasmejana! Bila je, i ostala je samo moja. Ali ona to nikad nije saznala. Ona je bila, samo moja, TAJNA! Dragana Pantelić
0 Comments
Ti si moj osmeh,
onaj najlepši, jutarnji... Ti si početak svakog mog dana! Ti si moja čežnja i moja želja i moja radost prva i poslednja. Taj tvoj pogled ... Eh! Toliko toga bih mogla da ti kažem a onda samo tajac ... i jedno tvoje „volim te“ ulepša mi dan. I tako, svo vreme ovog sveta stane u te dve reči. Magija ... ti si moja magija! I moja TVRĐAVA! Dragana Pantelić Kako si je, Bože, samo stvorio?
Tu lepotu, taj njen miris opojan i znan. I hrabrost i nežnost u njenoj duši, njenim je dahom isklesan. Svaku bitku ona će dobiti, na rođenju je već vitez postala. I samo njena mudrost put joj je pokazala, da bi na ovom svetu ona opstala. Zagledaj se malo u oči njene, toplinu samo videćeš tad. I kad je srećna i kad je setna, ljubav videćeš u njenim dubinama. Joj, kako su samo lepa ta ustašca! I taj njen osmeh, anđeoski, blag. Svaku sumnju ona osmehom otera, pored nje svako postane neobično drag. O, kako si je, Bože, samo stvorio? I dao joj takvu dobrotu i blagost, kako si je samo takvom napravio, da svaku grubu reč pretvori u radost? Dragana Pantelić Imam tu krv srpsku,
pomalo prkosnu! Al’ imam i dušu čistu, veliku, ponosnu! U čast svojih pradedova, u čast slavnih Nemanjića, u čast jedne namučene zemlje, koju ponos i hrabrost prati kroz vekove i vreme. U čast duše čiste i prkosne, i te balkanske zemlje pravoslavne, gde se i mir i nemir sapliću, reći ću vam ko sam u čast onih koji to nisu! Nigde nema takve zemlje, druže, nigde takvog neba, ravnice, planine i gruže! Nema nigde tih seljaka, pogače ni proje, u njivu se sa pesmom i ide i zove! Nigde lepih devojaka sa kikama preko grudi, rumenoga lica, sa osmehom najlepših princeza i kraljica. Nigde, osim u Srbiji, gde sve i tinja i rudi, i svi ste nam dobrodošli u bilo koji kraj pošli! Nigde pesme, harmonike, trube i Guče, pa ni violine, nigde takve zemlje, nigde kao Srbije! Srpkinja sam, to da znate, u krv moju ne sumnjajte! Istorija uvek kaže ko je Srbin a ko laže! Srpkinja sam, tim se dičim, što na svoga oca ličim, što mi majka inat rodi, što me srce svuda vodi! I svi moji dragi, mili ma bilo koje vere bili, podignimo svoj glas, nek mir bude deo nas! Dragana Pantelić U sanak mi dođe dragi ,
zagrli me snenu, smernu pa me u snu nešto prenu, srce poče jače da udara dok mi mrsi kosu raspletenu! U sanak mi dođe dragi, ostavi mi miris blagi, miris duše da uzdiše, da se preko dana moli da će opet noćas doći, da će opet da me voli! Ah, te moje misli lude kao da mi stalno sude ne daju mi mira, moje usne za njegovim žude! Eh te, eh te želje puste! U sanak mi dođe dragi, pa mi svoju tajnu reče: " Ti devojče moje malo tebi sam se radovao, zvezdice ti sjajne slao, tvoje lice obasjao! Bićeš moja to da znadeš, jednog dana ukrašću te, svome domu odvešću te!" San postade java, sad moj dragi, sad moj dragi pored mene svake noći spava! Dragana Pantelić Oprosti mi, majko, što mojih reči nema na tvom kućnom pragu
Grešan sam, majko, obliven grehom. Što me, majko, ne rodi sakatog. Ja neću ovog gorostasa sa mnom, oprosti mi, majko, što ovakav sam silan. Nemoj mi pisati o ocu starom, znam da mu srce nije kao tvoje. Nemoj ni o sestri, tek o njoj nemoj. Majko, sačuva li je makar malo Oprosti mi, majko, možda sam ti dokrajčio sina. O bratu mi ne misli, o majko mila Rodila li ona šeftelija stara da barem njome zasladiš se malo. Stižeš li da čupaš travu oko kuće, majko, ruke da li su ti cele. Majko, što rodi posilnike boju Oprosti mi, majko, jer bogaljiv nisam, jer mesto kućnih dveri ne otrgoh ruku, nogu ili oko bedno Polje maslačaka, Centar za kulturu Vračar, Beograd, 2026. Marija Stojić Iz daljine ga vidim kako nogu pred nogu pruža po onoj putanji od papaka nastaloj.
Podupire se štapom tako da zemlju ne ozleđuje domorodac nagrađen stočjim jezikom. Marvogojac barata travama kao vidar, a marva ga prati i svaku mu vest kaže. Valjda predoseća Gonič i dželat i gospodar i vazal i slamarnik U gunju čuva toplinu dok štapom kamenje ne budi. U pogledu ispod mrkih vlasa jarost, divljinom umiruje krdo. Svako mesto u gori zna. List po list prevrne, a zemlja ispod noktiju nikad čistija. Stopljen sa šumom iznedrio livadu za pašu, stopljen sa gorom izrodio sokola junaka. Marija Stojić Nemoj da savijaš grane
ostareloj trešnji. Daće ti snagu, žeđ i slad. Minulost njenu ostavi Ne urezuj se u bore joj prišivene. Putevima njenim neprohodnim uputiće te a ti ipak nemoj. Divljački joj polet ne znaš. Sve prima na dar, štiti se time. Prizorima neotkrivenim ćutanjem podala se. Draži onaj sanak ptičji lelujavim glasom anateme. Zorom žigoše prevoje šumaraka, najavljuje ključalu užarenost. Neumitnostima beži, nemoj Parlog, Brankovo kolo, Sremski Karlovci/Novi Sad, 2024. Marija Stojić Raspadoh se u letu
dok skameni mi se zlatno krilo. Razli mi se mastilo na srce u zlatu. Ja te gledam nemo onda kad ti si gledala me a nismo se tada dotakle nas. Osećaš moju moć nepripadanja dok ja ti ne opraštam onaj petak kad raskrilatila si se a meni nisi ni udah dala... Gospa mi nisi ni starešina ni etika! Poprimaš sva obličja sveta a ostaješ tako lepa. Netaknuta! Iz tamnog vilajeta ne izlaziš a sve znaš. Reci i meni, nauči me, blagoslov mi daj kad neće mi srce kod tebe u nepovrat. Ispaštam u kolu, grehe nepočinjene okajavam dok vila maše pobedljivo tvojom plašljivošću. Miči mi tu travu! Hoću vatru sa pepelom. Daj mi Svarogove ruke da je iskujem ili ispljunem kao Kronos. Hoću da pevam a ti i boju menjaš kad me vidiš. Jelica Dojčinova čeka na ponoru da kadifu joj mlađanstvo obuče, a ja pravim sok od zove da dodole zagasne mi ne ostanu. Milutine, sve same vinute u kosmos oko tebe. Utvaraš se, utvo utvorljiva, da ti napravim kumire i kenotafe. Maslinu mi daješ? Ni odmila te neću zvati. Hoću da pevam! Ne ostaju crveni tragovi kada koračaš a ja se umazah cela. I oči mi crvene. Kakvu to vatru mi dade kad samo hoću da pevam? Marija Stojić Božanskom šapom
naslonjenom na oblake otključavaš nebo ili zaključavaš glasove seni? Ma čekaj, da li si ti taj koji će probiti zemljinu koru rascvetavanjem i razgranavanjem? Zemlja, nebo... velika zabuna... Isklija neka čudna trava iz tvog mira, vuče. Lečimo se tvojim svetim koprivama a ne poimamo njihovo dejstvo. Sramota je reći Sram nas bilo. Obestinismo, opoganismo, olajasmo! Navedi nas da vapimo za rabošima? Ili da pravimo palimpseste naših vekova? A da ipak kalibriramo u duhu vremena? Ako tog duha i ima. A tražih našu reč za kalibraciju. Ima li je, vuče? Darove koje ti nudimo nisu ni sirotinjski. Ni nemamo ih. Ni žrtvu nemamo. A šta si se ukipio? Šta si se zgrozio? Nisi ni to? Neka te ne brine ovo vreme, vuče Popin Manjka mu hrabrosti, ne one predačke, već sazdane. Hrastovinu prodadosmo za raskovnike naših ideala. Gospodari nam bezimeni. Zar njemu dade čeljusti? Svedočimo našim smrtima a sudnjeg dana nemamo. I tako zanemesmo... Ne fališe nam reči već glas. Ni ne lamentiramo. Te gledah tako, nagutah se i ne udavih. A ti? Popin vuče? Osakaćeni! Padoše ti dlake na pogrešne strane, izleže se iz aza neka lako svarljiva novotarija. A ti samo čekaj svoju vučicu... Misliš da ćete u sunčanoj zemlji živeti. Možda nekada, zašto da ne? Danas svi imaju prava. Zar ne? Ko li vam nagrdi potomstvo? Šta smo sada, pseta ili kurjaci? Nemoj slučajno da odgovoriš! Da zaurličeš! Gladi svoju sekiru, štap, gusle... liži svoje rane, vazdiži svoju hromost, poluslep maši svojom repčinom dok mi kao kopilad lajemo ispod tvoje jazbine. Marija Stojić I
Nestala su jutarnja buđenja, Sa prozora Komšijska časkanja, I glasna ulična pozdravljanja, Što su povicima Plašila ptice sa krovova i grana. II Nestalo je udaraca dvorišnih kapija, Sa tavana Tihih koraka i škripe podnih dasaka, Iz kamina crvenih jezika Koji su rugom zimu plašili, Na oknima pahulje klizom topili. III Nestali su veseli dani i pogledi, Sa praga Na opalo lišće različitih boja, Pomiješano s ljubavnim mirisima, Sa kojim se vjetar poigrava I dvorištem vragolasto raznosi. IV Ostalo je bolno tijelo u besanoj sobi, sa kreveta tužnog pogleda ka bijeloj zavjesi, i tamnoj noći da spokojno čeka, posljednji otkucaj srca dok jačoj smrti se ruga i prkosi. Željko Perović I
Poezija je stihovno dešavanje, O kome poeta istinom piše, Na izvoru misli saputnicu osvježi I čeka na riječ da okrilati. II Jednu uz drugu i ko zna koju, Sa riječima slovni vezove tka, K'o jesen što lišću mijenja boju, Poeta usnule budi iz sna. III Kroz krvotok milo putuje Da tijelo toplinu osjeti, U srcu slovno gnijezdo svije I čeka na riječ da okrilati. IV Jednu uz drugu i ko zna koju, Sa riječima slovni vezove tka, K'o jesen što lišću mijenja boju, Poeta usnule budi iz sna. V Poeta rimom pjesmu ukrasi, Tužne ohrabri, a sretne umnoži, Opažanja suzama osnaži, I čeka na riječ da okrilati. VI Jednu uz drugu i ko zna koju, Sa riječima slovni vezove tka, K'o jesen što lišću mijenja boju, Poeta usnule budi iz sna. Željko Perović I
Zimski dugi i snježni dani, Lepršavim pahuljama prošarani, Sa sobom poklone nose: Nježne dodire i poljupce sočne, Da hukom na oknu srce sačuvaju, A poglede na bjelinu sviknu. II Zimski dugi i snježni dani, Po olucima nanizani ledeni đerdani, Sa sobom poklone nose: Zagrljaje tople i uzdahe mile, Da vatrom iz žarke peći, Kroz dimnjak studen protjeraju. III Zimski dugi i snježni dani, Bijelim velom krunisani, Sa sobom poklone nose: Sjećanja draga i želje prikrivene, Da grudvama riječi zamijene, I odlede tajne ljubavi davne. IV Zimski dugi i snježni dani, Prerušeni, uklizani huligani, Sa sobom poklone nose: Sreću i oprez za korake pogrešne, Na leđima let bez kape dug, Starosti kikot, a mladosti rug. Željko Perović I
S jeseni, kada se oblaci presvuku, A bujice sa okolnih brda sliju, Dok se vjetar sa krošnjama davi, Nestajalo je rupčaga i potoka, Sve je prekrila velika voderina. II Iz mutnog ogledala vidom su virili, Upleteni bodljikavi grmi, I tanke stabljike velikih listina, Baruština se otimanjem širila, Kao da je snažne ruke dobila. III U krilo svoje guštere i žabe je svila, Koje su kreketom zmije dozivale, Potom od straha vlati zadrhtale, U vodu uskakale, dubinom se krile. IV Stariji su nerado u Šupljače odlazili, A ko bi i zašto bi? Zanesenom misli u blato stao, A ono, kao da nije od juče, U trenu, čizmu s noge sebi povuče. Željko Perović I
Iscrpljen od misli i kratkih koraka, Sa vidom što se od svjetla oprašta, Posrćem, i tražim trag do klupe, Da razbijene grudi odmorim, I ljutu snagu ponovo sebi vratim. II Dok jesen zubatim vjetrom, Šiba mi lice, kukavna sudi, Koracima i starosti mojom, A godine ko suvo lišće raznosi. III U meni od tuge i rana sve zamrlo, Hladnoća okovala iznemoglo tijelo. Stidan pogled kao da hitre noge ima, Od bolnog sretanja u stranu bježi, Da me neko ne prepozna i ne tješi. IV Nekada sam baš s ovoga mjesta, Krišom u bijele kose gledao, I šešire koji do pola čela tonu, Sa rukama drhtavim štap čuvaju. V Dok jesen zubatim vjetrom, Šiba mi lice, kukavna sudi, Koracima i starosti mojom, A godine ko suvo lišće raznosi. VI Evo, i vrijeme je promijenilo boje, Na granama lišće dukatom požutjelo, Kao slike iz prašnjave ladice, Možda se jutros nebo nije umilo, Ili su krive naočare suzne. VII O, pamtilo moje, pusto i očajno, Da li sam vrata zaključao? Ili se vjetrina u sobu uselila, Mir i tišinu s ognjišta protjerala. VIII Ma neka su vrata ostala otvorena, Sad nemoćne noge presudu pišu. Ma neka vjetrina uspomene miješa, Sad sjenka i odjek mirno uzdišu. IX Dok jesen zubatim vjetrom, Šiba mi lice, kukavna sudi, Koracima i starosti mojom, A godine ko suvo lišće raznosi. Željko Perović U kosi mi upleten ostao tvoj dah
Kao tišina zore koja šapuće bez glasa Miris tvoj po meni razasut u prah Kao polja crvenih makova koje razvigor nežno zatalasa. Na koži mi treperi trag tvog prisustva Dublji od svakog dodira, a nevidljiv Budna je još samo istina čuvstva I trag tvoj kao pečat na duši neizbrisiv. Neke prisutnosti nemaju granice, Sene ostaju da žive tamo gde se duša skida Krvareći plavim ispisuju života nove stranice Živeći svoju ljubav, nagog srca, bez stida. U grudima, koje da utišam ne mogu, među srca otkucaje Nastanio se lik tvoj, Kao istina koja bez pogovora razum srcu predaje Već znajući pobednika, ni ne ulazeći u dvoboj. A kada odeš, ne odlaziš do kraja, U meni ostaješ, tako tih i stvaran, Jer neke bliskosti ne traže trajanja Dovoljan je samo dah, jednom darovan Koji ćeš da pamtiš do poslednjeg smiraja. Ana Čabrović Talas si koji zapljuskuje moje obale
Snažno a tiho kao sudbina što me sebi zove U dodiru Tvom moje tišine zablistale Kao da sve misli ka Tvome moru plove. Ti nisi talas koji samo prolazi Nisi ni talas koji ruši pred sobom sve Ti si more u kome moja duša svetlost pronalazi Koga obala moja grli i kome se predaje. Ne dolaziš kao prolazna bura mora Već kao snaga što dubine nove otvara U Tvom talasu nema nemira ni umora Već samo mir što dušu mi razgovara. I kada se sve obale moje u tebe sliju Kad iščezne granica koja nas je delila Znaću tada da duša je pronašla svoju plimu U moru koje je oduvek želela. U Tvojim talasima moja tišina govori Svaka skrivena misao smisao dobija Kao da duša kroz Tvoje dubine zaroni I sebe tek u moru Tvome otkriva. U dahu Tvom ja sam našla svoje struje U zagrljaju talasa mir što me kroz nemire vodi Dok srce mi samo Tvoje ime čuje Kao more kad se s obalom srodi. I kad se poslednji talas u tišinu slije Tvoje more u meni budno ostaje I duša prestaje da se krije Toneći sve dublje u Tvoje beskraje Jer Ti nisi talas koji me samo dotiče Ti si more u kome moja duša diše. Ana Čabrović Zagrli me
ne rukama one znaju da puste, da zadrhte, da izdaju. Zagrli me onim mestom gde se ne vidiš, gde si najviše Ti kad prestaneš da se braniš. Prisloni me uz sebe kao što noć prisloni mrak uz oči, bez pitanja, bez objašnjenja, kao da je oduvek tu. Uđi u tišinu između nas gde srce ne kuca nego doziva, sporo, uporno, bez stida. Uđi mi pod kožu gde reči više nemaju oblik, gde dah zaboravi čije je ime izgovorio. Pomešaj me sa sobom kao vino sa krvlju da više ne razlikujem da li Te pijem ili me udišeš. Neka nam se granice razmekšaju, kao trag na vodi koji ne zna gde počinje, gde se završava. Zagrli me tamo gde sam se rasula na delove koji ne znaju ime, koji se još traže po meni. Zagrli me tamo gde se telo povlači, a ostaje samo ono što ume da gori bez plamena. Tu… gde ne postojim cela ako nisi i Ti u meni. Ne pitaj me ko sam kad mi se ime razlije niz Tvoje ruke, kad mi se misli slome o Tvoju tišinu. Samo me drži dok se ne izbrišem iz sebe i ne ostanem u Tebi . Jer postoje zagrljaji koji ne dodiruju telo, a razotkriju sve. Postoje zagrljaji koji ne spajaju nego ponište daljine kao da nikad nismo bili dvoje. Zagrli me tako da se raspadnem bez bola, da nestanem u Tebi ne kao kraj, nego kao mesto gde počinjem. Gde sam i dalje ja, ali bez ijedne pukotine, gde sam sa Tobom prvi put cela. I ako me pustiš Ostaću tamo gde smo se bez imena Samo dušama prepoznali. Ana Čabrović Ne cvetam gde me vide
već tamo gde me nema u pukotinama dana pijem sopstvenu tišinu kao vodu Ne cvetam gde je lako ni za one koji prolaze u meni je dugo bilo suvo i tiho ruke su dolazile odlazile nisam se dala ne zato što nisam htela nego što nisam mogla polovično Učila sam da čekam bez garancije bez obećanja da stojim i kada ništa ne dolazi Ja ne tražim mnogo samo ono što ostaje onog koji ne pita zašto sam takva nego ostane i kada nema ničeg osim mene. Nisam se dala ne umem na pola čekala sam bez znakova bez puta ostajala i kada nema ničeg noću sam korenje spuštala dublje tamo gde svetlost ne dolazi Učila sam vetrove da me ne slome nego da me oblikuju I bilo je ruku što su htele da me uberu pre nego što sam postala svoja pre nego što sam naučila da čekam. Nosim sunce u grudima ali ne grejem svakoga Jer ja ne tražim dodir koji prolazi ni oči koje zastanu pa odu dalje Ja čekam onog koji ume da ostane i kada je suvo tlo i kada nema ničeg osim mene. U meni nema kiše za svakoga niti hlada za svaku senku ali za njega… procvetaću tiho kao čudo koje se ne objašnjava kao ljubav koja ne dolazi da uzme već da prepozna I znaće bez reči da nisam čekala uzalud da svaka moja suša nije bila praznina nego priprema za njega koji ne traži ružu već razume pustinju. Ana Čabrović Neka me ruke tvoje pronađu
Kao prazno platno u polumraku sobe Gde tišina već zna šta ćeš naslikati Priđi bliže Da čujem kako u tebi bira nijanse. Ne govori Tvoji prsti znaju Kako svetlost klizi niz obrise Kako trag ostaje tamo gde ga tvoja četkica dotakne. Ne pitaj me za oblik Ja sam rasuta u čekanju Kao telo koje u sebi nosi paletu boja i čeka da pod tvojim prstima postane umetnost, U linijama koje traže tvoj otisak. Naslikaj me bez ivica Da se razlijem po tebi Kao senka koja pripada Utisni svoje nijanse u mene Neka me oboje iznutra Neka svaki dodir ostane. Provuci me kroz svoje boje Da ne znam gde počinjem ja A gde se završava tvoja namera. Neka ostanem pod tvojim prstima Nedovršena, a cela Jer u tvojim rukama I ono što se ne izgovori ostavlja trag koji traje. Ne moraš me dovršiti Ja ti se predajem Dok još potez stvaraš. Kada ti se ruke umore Ne odvajaj me od sebe Ostavi me u liniji koja se ne prekida U tišini između dva daha Gde se dodir ne završava. Ana Čabrović Nježno bih te žigala,
do besvijesti na tebe vikala, palila ti kosu i pokazala suhu rosu. U kut mraka bih te strpala, lance ti nalupala, na ruke u položaju psa, jer si ljubav moja. Ljubav velika u podrumu diše, pišem joj pjesme i brišem suze kao kiše. Lijepo ti je, jer patiš jako... i meni je zlo, moje sve naopako. Simona I dok misliš da se kajem,
oproštaj ti dajem. Za svaku spoznaju ti hvala, neznalice moja mala. Biće moje svjesno je boli tvoje, um s više razine lako vidi praznine tvoje. Još od prije trideset i tri života znam kako izgleda prazna duša i neuglađena nota... Tvoje riječi i obrasci -- sve je tako vidljivo. Zar ne vidiš da zapravo ništa stvarno nije opipljivo? Kad odrasteš i narasteš, shvatit ćeš lako... Imamo ego da bismo mogli živjeti ovako. Na ovoj Zemlji ništa važnije nije od emocije. Simona Dođi, priđi, da ti šapnem --
nakon tebe ništa isto nije, ovo s tobom sveto mi je. Šapat ranjivosti steže me tiho, volim li te -- ili sebe pored tebe toliko? Grliš, stišćeš, uzdah se lomi, nježnost titra među dlanovima mojim. Ljubav ti dajem, najdraži stvore moj, a srce šuti — je li put ovo ili zastoj? Kao sunce grije me dah tvoj, žar u trbuhu gori, nemiran i svoj. Dođi, priđi, da ti šapnem još -- lijepo mi je s tobom... ali lijepo mi je i kad sama dišem kroz noć. Simona Ne znam koliko stoljeća ima
da sam ovdje došla, još nisam nikog srela, i da mi je ljubav ovako kroz vene prošla. Vidjela sam tebe na kraju puta, svjetlost je sijala i nije bilo više aduta. Spustila se kap crne boje, ušla je iz dubine i došla u oči moje. Volim tebe, bore tvoje, lice i oči i sve tvoje sive boje. Došao si tiho, s osmijehom iz sna, nisam vjerovala, u snu sam se štipala. Budi tu, ostani još malo, dođi bliže, ova moja duša izdaleka ti stiže. Simona |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
May 2026
Categories |
RSS Feed