|
Senka me prati, iako je dobro skrivena
Neko drugi bi da je čuva Ali dobro je crnim plaštom prekrivena Senka me prati, kao i tajne moje Čim vetar jaČe duva Otvaraju se sve rane moje Pobeći od prosšlosti i tragati za budućnosti Dok se i prošlost i budućnost podjednako prepliću Treba kod obe izbeći mučnosti A senku ponekad prebiću I dok me ona prati kao da me vešto provocira Hoću li izdržati dok moje srce locira Možda u snu nađem odgovore prave Pa moje srce snovi ugase od lave Senke i snovi su plod mašte, A realno kako pobeći od tašte??? Teodora Rajčević
0 Comments
Mani sad s usana tvoje mile reči
Ne verujem više ni u kakav zavet O, nek rulja besna, tebe u tom spreči Da mi dadneš brižno koristan mi savet. Ohol sam ja čovek, i pozvaću vazda Konjicu i puške da te gaze, slome Ne verujem u to da i tebe sazda Nešto hvale vredno već baš slično tome. Razapeh te na trg bez krivice jedne I gledam ti ruke kako kaplje krv Utolio tako sad sam biljke žedne A tebe će, brajko, izglodati crv. Katarina Despotović Kako da nazovem čitav svet, dal jad
Mene su se, gospo, baš svi, svi odrekli Ali, avaj: Zbogom! Gotovo je sad! Pakao me neće jer vi ste me pekli. Položiste moje noge, ruke moje Na klinove, bodež, na muke me razne Staviste, al, avaj: Zbogom! Gotovo je! Otići ću u raj bez smrti i kazne. Na ovome svetu ja doživeh pako Svakakve nesreće na mene se sviše Ali, avaj: Dosta! Ne može to tako! Odlazim od sviju: Nikad, nikad više! Katarina Despotović O, ne - neće pesmu - oni hoće telo
Pozivaš li pesmom na kakav ti greh? Da te smrve hoće, unište, opelo Da drže ti smrtnoj uz posmrtni smeh. O, ne - neće ljubav - oni hoće žrtve A ti si sva večna, traješ, traješ, traješ! Opelom te hoće uvesti međ mrtve Za njih ni dva groša, mila, ti ne staješ. O, ne - neće hrabrost - oni hoće strah Ne drhtiš ti nikad pred sečivom tim Da te smrve hoće, pretvore u prah I hvale se time kao dobrim čim. Katarina Despotović Ja letjeh jednom
slobodno sretno. Letjeh nebom iznad tebe i opet ću jednom to znaj. Jednom zvijezda bijah ja a nebo bješe puno mojih suputnika. Vidiš ih sada i u mraku se vide samo gledaj. I ti bješe jednom zvijezda možda dijelismo isto nebo. Ti jednom bješe zvijezda što bijahu i ja. Letjesmo zajedno ne znajući ništa. Letjesmo zajedno ne znajući da ćemo se ponovno sresti. Luka Markota U snazi te celivam
Kroz pokore ljubim U mašti vremena I pobedi dana. Primi udarac jačeg Oseti kako te kleše Postaješ David Sačinjen od pene. I ljubi mi lik, kao i ja tvoj- Kroz neznane puteve Vremena tvog I vremena mog. Kristina Mastilović U očima od sunca, u njima vidim zrak.
Okrenula sam se prema svetlu, samo njega mogu videti. Okrenula sam leđa mraku, i razne me zveri mogu napasti, Ali neka. Unutra gori plameni žar. Otresla sam sa ramena prašinu generacija, One nisu videle svoj dar.. Otresla sam sa ramena reči neznanaca, Ni oni ne vide svoj dar... Uzevši plamen sa neba Posadih ga u srce gde već jedan sija Isti su, isto gore, samo svetla više ima. Kristina Mastilović Isključio je svetla i legao u krevet
Zamišljajući kako ipak može da spava Otkucaje srca je prigušio zaronivši glavom u jastuk I uz puštanje daha pustio da mu se počne gubiti slika Ali ne i noćas.. Nije htela otići utvara iz glave Mrak nije uspevao da ubije svetlost njenih očiju Ni mir tela pored njega Da ubije njegovog potresenost. Uh, kako su mu prolazili žmarci kroz kožu Žile su vibrirale u otkucajima srca, Prsti su trnuli sve jače do vrha, Ali se kapci od umora nisu mogli otvoriti do kraja. U nemiru noći je terao rečima Ale koje je znao iz senke I trudio se da održi dostojanstveni pogled s visine Na te slike kao iz prošlosti daleke Te plodove njegove mašte, pomalo bolnog detinjstva, I svakog dana posle njega.. Plodove vatre koja godinama tinja i guta organe svake noći kada nastupi mir za druge.. Plodove zla nekog koje bi bacio u reku Zajedno sa telom koje se već ojelo iznutra. Plodove straha i uznemirenog, izlomljenog duha. Kristina Mastilović Bez imena,
Da me ne bi zvali kad žele. Mirišljavim tragovima me prate, Ali odem previše brzo. U oku mi sija samo iskra- U njemu nećeš videti svoj trag. Potpisao si se u kori mog drveta Ali ono sutra nije bilo tu... Pod istim smo nebom, Ali ja hodam i u snu- Uzmi sve što imam da ti dam! Uzmi bespogovorno i nemoj da brojiš, Nemilosrdno prisvoji sve za sebe, Uživaj u sreći sekunde Jer me sutra neće biti.. Pripadam samoći, da Nije li apsurd, neko me razume- Nemi svedoci lepih duša Nemi posmatrači ovih lepih srca. Bezimeni, čudni, u ćošku trenutka, Stoji jedna sjena, tu sa tvoje desne strane- Ne osećaš je, samo znaš da bi ti bez nje bilo hladno.. Nemoj znati ko te voli kad ne gledaš Jer on te voli kao što volimo ptice dok lete... One u svom letu uživaju za sebe A mi ih osećamo i milujemo pogledima. Nemoj znati ko me čeka Jer odgovor je niko, A to će ti biti tužno... Samo, ne znaš da je u ovom srcu Toliko takvih kao ti, Toliko noćnih sjajnih svodova, Toliko talasa reke i šumova vetra.. Da je samoća moja sluškinja! Donosi mi darove tišine i mira Donosi mi darove ustreptalih, Živih, vrelih novina Da ih blagoslovim pre nego što ih Kao ptice pustim u svet... Ostaj mi zdravo, prijatelju! I, ne pitaj kuda idem.. Kristina Mastilović ja sam gradila identitet uglavnom kroz neuspehe lečila sam komplekse insistiranjem na mozak da bih sakrila to što mi se kosa dizala na glavi dizao mi se pritisak zadobila sam unutrašnje povrede ali nijedna me nije učinila mršavijom nikada nisam bila devojka samo žena koja zna da je klimaks precenjen u svakom smislu i da potraga za srećkom nije da usrećiš familiju nije da imaš nekog pored sebe nego da imaš sebe i EU pasoš kad to imaš sve ostalo može da se kupi kapitalizam nije dobar nigde ali u nerazvijenim zemljama – on jede najviše radnička klasa podrazumeva da ima za sve i letovanje i terapiju i frizuru i sveće za slavski sto dok u Beču, neke žene odvoje od čišćenja i kupe sebi usne ili grudi Dok su moje drugrarice kupovale sise, ja sam kupovala tišinu od roditelja koji bi me pitali kad ćeš da rodiš i zašto si sama neke kupuju terapije jer nisu više u fazonu da "izdrže" i svi ćute o ceni jer ovde ako ti je dobro mora da si se prodala a ako ti je loše mora da si kriva. Željka Aleksić pola
kriške za snagu pekmez preko očiju gosti se sirotinja u tanjiru: obećanja na kašičicu a ispod stola: glasovi Željka Aleksić menjam
svoju budućnost za izmišljenu prošlost decu koju nemam menjam za biološki sat kome je stala baterija ili za okasnelu prvorotkinju naviknuta na srbiju živim opasan život dišem na kredit Željka Aleksić ponoć je jako tiha
budne dišu polomljene kosti minulih vremena opora istorija nevernih žena prigrlila prošlost svoju koju je izmislila noć je tiha ali svi kao žale za prošlost oni pate i sada i svi se kao brinu za budućnost ovde je noć vrlo tiha i umiru poslednje nade i ratnici izgubljenih srca i devojke polomljenih dugih plavih kika ovde noć i dalje traje i svi su budni Željka Aleksić moj strah je
studenski dom stan u kome trenutno živim trideset kvadrata i vc u hodniku tristasedamdeset evra mesečno plus troškovi za gas i struju i jako hladan pod da nemam ovaj stan i da moram da napravim neko drugo poređenje moj strah bi bio kao linija u ubanu u šest Željka Aleksić kada je svijet stao,
svijet inače nikad ne staje, nego je sve brži i brži, znači preciznije rečeno kada je, sticajem okolnosti, koje sada nisu bitne, svijet stao meni, osjetih potrebu, da napišem pjesmu. Tek tako, vjerovatno iz nostalgije. Mada, stare ptice ne pjevaju. Starim pticama su ili zatvorili usta krpom ili im prerezali grla ili su došle pameti, pa same ušutjele. Kod mene sve to, pa i još ponešto. Stare ptice šute ili grče se, niko ne voli to da sluša. Ujutro, prije zore, u vrtu pjeva crna ptica. I ona je stara. Pjeva divnim napjevom, kako to? Samo se varam da pjeva. U suštini svađa se sa ženkom, kad će više da donese hranu za mlade i ona. Obično familijarno sranje, ništa drugo. U želji, da već napišem tu pjesmu, siđem u onaj bunar, u riznicu riječi. Nisam drugo ni očekivao, bunar prazan, samo poneko slovo po uglovima i podu. Ali, inatim se, takav sam od malena. Nema tu mnogo pomoći, mada mi je to grlo prerezalo i usta začepilo i još ponešto uradilo. Pometem ta preostala slova, pomiješam i bacim ih otprilike tako kako baca Džekson Polok boje na svoje platno. No, na moj blef niko se neće upaliti, to je jasno. Ali, barem je bunar sada čist i pometen. Red je bitan. Na kraju sve mora biti sređeno. Tomaž Hrovat Mramorne ploče
Na imena čekaju Hartije obavještavaju o datumu Vremenu i mjestu Samo majke Kraj prozora lomeći prste Gledaju u daljine... Očekujući čudo Ajdin Alibabić, iz zbirke „Djevojka s mačkom” Nisu mogli ubiti
Komad zemlje Ali kuću su Onoliko koliko im je trebalo Izranjavali Kada su majstori popravljali I ravnali zidove Vidio sam jednu malu rupu od zrna Poviš vrata Ovo ne dirajte, rekao sam Tu ću ja nacrtati - cvijet. Ajdin Alibabić, iz zbirke „Djevojka s mačkom” U mojoj si kući sve;
Vrata Koja nježno otvaram Prag Koji ne gazim Soba u koju ulazim Kauč na kojem spavam Čaša u koju vodu točim Prozor koji otvaram Zid na koji se naslanjam Krov koji me čuva i štiti Uramljena slika Dječiji plač, skika Radost, smijeh Domaćin i gost Bol i milost Kuhinja, hodnik Jelo koje spremam Sve si u kući koju nemam Ajdin Alibabić, iz zbirke „Djevojka s mačkom” Izvađene baterije iz sata
Tvore iluziju zaustavljenog vremena Izgleda da ću čekajući ponoć Ipak skončati od gladi A ne od ljubavi Kako sam onomad zamišljao Ajdin Alibabić, iz zbirke „Djevojka s mačkom” Otkinute kazaljke na satu
Ne zaustavljaju vrijeme Prigušen pijetao Ne odlaže zoru Nema udobnosti U naručju zemlje Iako raste cvijeće I bujaju travke Tek tvoja ruka Bijeda i meka Čini postojanje Podnošljivim Ajdin Alibabić, iz zbirke „Djevojka s mačkom” |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed