|
Zna li mesec kome se noćas
Noćas jadan radujem Svojoj rani Ili melemu Zna li mesec kome noćaš snove šapućem Radosti ili čemeru Ne zna on i ne ume znati Samo vidi nove listove ispisane Kako ih vetar nosi Vidi on kome se grešan radujem Zna on čije su to oči Ana Milivojević
0 Comments
U meni teče krv mojih predaka,
iz duše crveni božur cveta, po srcu peče trag ožiljaka srpskih junaka iz vojničkih četa. U meni se ljute bitke vode, Kosovska, bitka na Košarama i Marička, udišem ustaljen miris slobode što u amanet dobismo u vremena ratnička. U meni se vojska na Kosovo vraća tamo gde se sloboda smrću plati, gde na prozor gavran staroj majci svraća, čekajući svog jedinca kući da se vrati. U meni se obnavlja Dušanovo carstvo, grade pravoslavne crkve i manastiri, vraća se srpsko Kosovo, bogatstvo i sedokosi s ovcama pastiri. U meni se čuje zvuk crkvenih zvona, vijori poslednja srpska trobojka, ponovo formira izbeglička kolona i otvara iznova srpska boljka. U meni odjekuje jecaj majke za mužem i tek rođenim detetom, presušenim mlekom iz dojke i izgubljenom srećom, otetom. U meni je srpska slavna istorija, predaka viteštvo i čojstvo, dugogodišnja porodična tradicija, Otac, Sin i Duh, sveto trojstvo. U mojoj se kući slavi krsna slava, mesi slavski kolač i pali voštanica, proslavlja učitelj Sveti Sava, neguje pravoslavlje i ćirilica. U sveto što mi je - ne diraj, tako mi svetog Isusovog krsta, kada bi neko rekao - nov život biraj, Milica bi mi opet bilo ime i krstila bih se sa tri prsta! Milica Jeftić Jednog marta tu kod Višegrada
bežali su Srbi sa Romanije, Olova, iz Rogatice srpski narod nedužno nastrada nad mirnim se životom nastaniše zle ptice. Crna je legija pod vođstvom Jure zlosutnoga srpski narod tog proleća zavila u crno, sve je tada uvenulo gde je njegova stala noga ugasio je proleća radost, doneo vreme tmurno. Jadan narod želeo je spasa se u Srbiji domoći krenuo je, ali reka umesto spasa groblje beše, ni Gospod mu tada ne začu jecaj, ne bi od pomoći, sudbinu im ustaše pisaše i grane života kresaše. Ni trepnuli nisu kad u reku narod baciše, prigušiše Gospoda glas i iz raja nastradalih plač, odsecali su delove tela, nemilosrdno ga skrnaviše, srpsko telo beše staza po kojim đavolja vojska korača. Ubijali su i stara lica kao i ranu mladost, poštedeli nisu ni život malog i nevinog deteta, proboli su iz ruke jedne majke prvu radost vrhom oštrog sa puške bajoneta. Drina i dalje pamti majku što kraj reke plače, sestre što se za ruke uzeše i skočiše u krvavu reku, mladi par što ne pojedoše za Mladence kolače, Srbinov sudnji dan, plovidbu kroz reku. Zastani, stranče, pogledaj svaki talas Drine, namučena lica svih skulptura u reci one će ti pokazati put do gorke i bolne istine kako su od đavolje ruke nastradali moji preci. Milica Jeftić *Kao sećanje na proleće 1942.god u mestima Miloševići i Stari Brod na obalama Drine, napisana je moja pesma „KRVAVI MLADENCI” posvećena starobrodskim mučenicima ubijenim od strane Crne Legije koju je predvodio krvnik Jure Francetić. Brojiš. Jedan, dva, tri, četiri... Od rođenja, brojiš. Prvo malo drugi broje za tebe. Broje ti zube, riječi, korake. Onda rasteš i rasteš I sada možeš sam pritisnuti dugme za lift I onda svo brojanje spadne na tebe. Jedan, dva, tri, četiri... A ti, tako mala i radoznala, Gledaš te velike lјude koji broje neke još veće brojeve I nikako ne shvataš za šta im trebaju toliki brojevi, Kada tebi sve stane samo na prste tvojih ruku. I još si mala, Imaš tri godine i jedva čekaš da napuniš pet, Jer onda kada te pitaju koliko godina imaš Dićeš jednu čitavu ruku I bićeš veliki, ići ćeš u školu I sve prijatelјe ćeš moći viđati svaki dan. Brojiš dane kada ćeš biti veća. Kada imaš pet godina maštaš o danu kada češ napuniti sedam Jer tada kada te pitaju koliko godina imaš, Godine ti neće stati na prste samo jedne ruke. I mala si i nikako ti nije jasno Zašto odrasli ne vole da istražuju napolјu I radije bi ostali čisti unutra I obećaš sebi da nikada nećeš prestati istraživati. Kada imaš sedam godina jedva čekaš deseti rođendan Jer tada kada te pitaju koliko godina imaš Moći ćeš dići sve prste ruku Ali i dalјe si mala i nikako ti nije jasno Zašto tvoja mama stavlјa šminku kada je tebi najlјepša bez nje I obećaš sebi da nikada nećeš stavlјati šminku I da ćeš uvijek biti ponosna na svoj izgled. Kada imaš deset godina želiš da imaš šesnaest Tada ti godine ni neće moći stati na prste ruku, Bićeš velika i ići ćeš u srednju školu. Kada imaš šesnaest godina sanjaš o danu kada ćeš napuniti osamnaest. Bićeš odrasla, lјudi će te shvatati ozbilјno I imaćeš tu karticu na kojoj piše ko si Iako ti znaš svoje ime i datum rođenja. Sada već shvataš zašto odrasli više budu unutra I zašto tvoja mama nosi šminku I sada vidiš šta su ti veliki brojevi. Sada konačno imaš osamnaest I jedino što želiš Je ponovo imati tri I opet brojati samo jedan, dva, tri, četiri... Jelena Blagojević Iz grada Greha
idemo u grad Bola da odigramo jedan - valcer. Onaj ulični bez koraka, pravila i i ritma. Jer koraci pravila i ritam u TREPtaj stanu i to je dovoljno. A pazar dišemo svi. I to je tako. NEKA CADE I BANE dele banane ali njima NONONO Meti Kamberi Dok sedim i čekam njihove sate
drugi odbrojavaju moje sekunde trideset sekundi do kraja sveta a potrebna je samo lampica i klik jedna mala iskra i bam da zamrzne se sve u jednom kadru. Telo poskakuje, fokus se gubi beli kaiševi su na rukama na njima šnale koje žuljaju a potrebne su samo makaze i fik jedna faza manje i tras da se pokrene neki drugi film. Projekcija se pušta s kraja na početak traka je izgleda pogrešno namotana prvo suza niz obraz za tužan kraj onda grč u telu za napet početak i krah. Projektori žderu izlizane trake zupčanici su izgleda preblizu postavljeni trideset pet milimetara nije dovoljno za ovaj kratkometražni film i strah. Ova stolica je neudobna i žulja dok taj mali komad bakra na šlemu poigrava sve je stalo u dve kratke epizode kožna maska, miris izgorele kože i mrak. Milica Stojanović Sumnjaj.
Slušaj. Kopaj. Rovari po sebi. Neka se tvoj leš oskrnavi. U froncle pretvori. U prah. Nek nestane sa lica zemlje. Kao da nikada nije postojao. Ako je sila koju nosiš u sebi toliko jaka, ako glasovi toliko vrište jače od svega što želiš čuti od drugih, tek tada se usudi da konačno poveruješ u sebe! Jer to je jasnoća koja uspeva da ispliva uprkos svemu, makar, dok kopaš po sebi, od tebe ništa ne ostane! Milica Stojanović Ja sam hodnik
kroz koji duva promajetina. Sva su vrata razvaljena duž obe strane zida. Ljudi ulaze i izlaze. I veoma je prometno. Niko tu ne postoji zbog mene. Niko tu ne postoji ni zbog koga! Ali kada se sretnemo kraj neke od odaja znam kuda idu i znam čemu teže i time shvatam svrhu svih naših susreta i svih naših rastanaka, dok ih posmatram kako prelaze iz odaje u odaju, ne bili se ponovo sreli. Milica Stojanović Idu dva stradalnika kroz život,
svojim putem, jedan drugom u susret. I svako sa sobom svoj krst nosi. Zdra'o b'ate! – reče prvi. Zdra'o, zdra'o! – odgovori drugi. Nisu se zaustavili da proćaskaju. Svako je otišao svojim putem. Taj trenutak je bio njihov zajednički put. Milica Stojanović Čudom su se čudili neki ljudi
kojima ništa nije bilo jasno. Znam mnoge koji su kroz život prolazili čudeći se i kada bi naišli na neke različite od sebe, bolje od sebe, naravno, uvek bi na pitanje: „Kakav je?“ odgovarali: „Pa, malo je čudan“. I ti ljudi bi donosili odluke i ti ljudi bi palili lomače i osuđivali na giljotinu, a sa nje su trebale da se kotrljaju jedino njihove glave. Milica Stojanović Imati nula godina,
biti izvoran, izliven iz jednog dela, ostati ista i cela, a opet zadržati tu radost, tu razigranost, neumornu želju za igrom, gledati sve kao igru i igrati se uprkos svemu! Kako? A kako drugačije? Milica Stojanović Što se više o njoj govori
to je ona slabija. Tom logikom, moj nezavisni mislioče, ubrzo postojati nećeš. Budućnost ti nije naklonjena. I sad već obitavaš na mračnom mestu i to ne svojom voljom. Vrlo lako ćeš me razočarati. Fantazije isparavaju kao serum protiv starenja kojim uveliko mažeš lice. Ja sam prihvatila svoje debele butine, vreme je da ti obgrliš svoju proćelavost. Prigrli svoju bezdlaku glavu, spusti je na sopstvene grudi kao loptu. Ja te tešiti neću. Dragana Mokan Jezik nezavisnog mislioca
je uvek sočan i mekan i istog ukusa. To je moj jezik. U ustima on se duplira i pretvara u svog dvojnika. Traži me, za mnom gladuje Bukvalno je moj jezik moja fantazija. Dragana Mokan Nezavisni mislilac me primorava
u snu da jedem višnje, tonu njih. Krvava mi usta i bluza prsti se modre a ispod noktiju crno kao zemlja. Nezavisni mislilac staje iza mene nežno mi njuši kosu nozdrvama dodiruje vrat na livadi iza ušuškanih i ućutanih kuća dok pada veče, a ja mu slatko govorim da mi treba rupurut, essox ili pepto soda. Dragana Mokan Toliko je ljudi nama sličnih
Koji i ćutanje naše Kao svoje prepoznaju Prije nego li i otvorimo usta Znaju šta ćemo reći Zadrhte čitajući naše misli I plaču nad jadima našim Kao nad svojim Enver Muratović Moj otac zidar,
tehnološki višak u građevinskoj firmi planinskog imena – iz iste te firme ni ekser ne otuđi, ni mistriju iz državnog vlasništva. Drugi, oni sa kravatama su nezasito potkradali… Kasnije su neke sa vješala, suicidne, spašavali – od onih istih kravata omče pravili. I danas ih, izbezumljenih, ima po čaršiji… Očevim stopama zašto sam se zaputio, pa nemam one mistrije kojom bih djeci svojoj dvore sazidao, niti eksera imam, baš ništa!? Srećom, ni kravate nemam o koju bih se, podstanar, u kući tuđoj okačio! Enver Muratović Kao u ratu, izlaziš oprezno na ulicu;
Ne, ne padaju granate! To vjetar otkida, i baca, Zlatno lišće po tebi… Hladno je i rado bi zavukao ruke u tople džepove – Samo da ih imaš! Kao u ratu, žurno koračaš i slušaš kako, kroz vazduh, Sviraju listovi-granate… Ne, to što čuješ, nije huka bombardera; To vjetar novembarski juri Između stabala drvoreda! Enver Muratović Poželio sam da ćutimo, oče,
Da pušimo krdžu, gledajući kako raste snijeg oko kuće; Poželio sam, oče, da samo jesi ovdje, Makar providan kao paučina, Da lelujaš ponad kuće čuvajući nas od zvijeri iz obližnje šume! Da rasteš u nama, i stopiš se u tišinu… Često mi se učini da ćeš, pripit, stići sa pečenom kokoškom u kesi, Nasmijan kao da ti nije ništa, Kao da je sve u redu… Enver Muratović |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed