|
Vidiš li Keti?
Život je postao suviše smislen i trebalo bi ga nečim obesmisliti Kupimo večeras drvo narandže i na maloj terasi tvoje sobe gajimo sunčane trope praveći se da se ponovo poznajemo poput nepoznatih reči jedne brzalice Praveći se da se ponovo spoznajemo prostrimo zavesu tuš kabine, koja, koliko se sećam, ima školjke i gledajmo u dubine i u njorke Život je postao suviše iskren i ne da da iskoračimo iz svoje stope dok on leti ponovo lud sam, Keti (i za ovu ludost pašću književnost sutra) ipak se seti voleti, makar budalu, makar u snu, makar do jutra. Život je postao suviše opet i zato opet te čekam Keti, tebe što u zardjalom vagonu sretna i tužna, uz osmeh prikupljaš konce i čupkaš trave, nudim ti viline konjice i balone, umesto oblaka iznad glave. Milan Dabović
0 Comments
Nemojte, nemojte noćas,
nemojte ljubiti nju odvažni i lepršavi mladi poput nade, raspupoljeni i nežni tršavi poljupci trave nad kojom zru nebesa ...ugodni ko prvi sneg na grobu, beli u svoj toj stravi, nemojte baš noćas sirovi, krvavi, nemojte u zlom dobu, nemojte u mom snu, ni u mome duhu, ni drobu nemojte ni na javi šareni poput parade kojom se život zdravi nemojte ljubiti nju Misliće da ste pravi! Nemojte, vi nepodviženi toj veri krnjeg meseca prinositi vaša nepca Nemojte, niste sveće, ni za nju slatko saće, vi senke ideala, ona je moje raspeće, što opet zahvataće glavom mi klobuk kala i njome nazdravljaće čistoti vaših bokala Nemojte ni vi razuzdani misleći da su dani pred vama okean predanog plesa pružiti prste slani ko da ste izvan zala, To se sa vama šali, dok noć se teška veša o mene kao o omču jednog ljubljenog leša čekajuć dane da počnu Ako su vaši zubi njeni podanici što trpe dugu globu šta će vaši krici kad u nju najzad prodru biti, do kopljanici- milion rupa u ptici od jednog jedinog pera što spi na mome odru čuvajuć' moju tugu dok novu tugaljku smera Neka, nek' čelo kleca, pustite vaše čarke, o, dajte kao ćerka kad legne na krilo majke u potonule barke u noć jasnu i modru u krilo mesečarke nek legnu moja deca Milan Dabović Uvodim je u pesmu kao u sanatorijum
a ona kaže da je stigla prva cedim je kao krv iz nagnječenih zvezda u kori pomorandže prstima boje ilovače iz nagorelog mesa hiljadu nepoznatih grla pokušava da je zovne kola plameni vazduh, ali uzalud reči su noćas anaerobne Na žalu sa hiljadu ždralova ona uživa u krivolovu na moje rođene misli poput nepopijenog metka sva učtiva i naizgled meka skriva krila lastavice kao da nikada nije ni bila nigde drugde osim kod kuće Ona je tako retka da pevam je bestidnici na znojavom jastuku za vratom ko svoje prvo uganuće, zavetujem se fabrici koja nas je napravila da ću joj poreći svaku smislenu istinu kojom je od mene ograđena Ona je veštija od mene u mojim prevarama može da ima hiljade ljubavnika i da me i dalje gleda čedno kao dete u raspolućenog leptira Ponekad, na izmaku snaga grizem je nepcima kao da su tuđa kao košticu u grlu zastalu iz ličnih namera, govorim svetu o probisvetu koji ne ume da me sasluša Ona je garež zaostao iza dinamita u pećinama moga srca još iz neolita ona je zarez između dve reči koje nisu morale biti razdvojene Ona je rođena na današnji dan hiljadu devetsto osamdeset šeste i njeni roditelji su oduvek znali da se zove Katarina, a ni oko čega drugog nisu umeli da se slože Robujući ustaljenim navikama lutao sam ka istoku tražeći novije sunce za kožu njenu ispod moje kože verovao sam joj kao bodežu u srce usmerenom da će pomiriti gravitaciju sa krvotokom japance sa kinezima i srce sa razumom toliko dugo da je prerasla nebo na mome vratu Da je tražila ptičje mleko ja bih joj ga doneo toliko sam bio lud da bih za nju izmislio stado kembridžskih studenata koji će pametnije da je vole Ona noću luta sa ostalim srcokradicama i proverava moje pesme ne bi li im našla ikakvog smisla zadovoljna što su ostale besmislene Koliko li je samo ona žrtvovala obilazeći zemlje svrstanih i nesvrstanih tako da već uveliko nema drugog doma osim puta i šta sam to uopšte želeo da joj pružim Ovo električno pražnjenje ovu magnetnu rezonancu od srca ovaj nebohod u kome zlato nije ništa drugo osim provodnika Njeni roditelji su dve okamenjene ptice u mojim grudima koje čekaju da polete Majka ju je učila da se odriče svega što se tiče srca i ja se trudim da je naučim da je nerazumno imati toliko razuma Ja sam sa njenim ocem preplakao holokaust mada ga nisam upoznao čuo sam ga kako grca Kada sam je sreo shvatio sam vakuum zbog kog je vasiona gluva jer ko bi mogao da sluša kako je ona bombardovana zajedno sa generalštabom Ona je proputovala svet, a ja sam se zadovoljio osmehom koji bi donela na kraju Ona se blagonaklono trudila da me se kloni i predugo odmahivala glavom sekući žice bežičnog telefona za slučaj da je hteo da zazvoni Jednom sam je pitao da li se seća da sam zbog nje postao student, da je htela mogao sam biti rudar, otvoriti pozamanteriju u gradu gde bih upoznao ljude sa činjenicom da ne postoji nijedan meni poznat nakit koji nije zamena njenim osmesima Njenim osmesima se na leđima zakopčava univerzum jer bilo je ludo poverovati da ima veće ljubavi od moje prema toj ženi lutalici, ja sam je ubedio svojim prevarama da život se i bez nje može nastaviti i bezmalo sam u to poverovao Da me je malo podrobnije neslušala mogao sam biti radnik telefonske industrije trudeći se da veza među nama ne bude toliko divergentna Ja posle naših nepostojećih razgovora sanjam riblju krljušt koja je od nas manje jednosmerna Da je htela ljubav običnu i nebrušenu bio bih najveća sirovina naftne industrije i u znojavom zamasima seljaka nalazio motivaciju da niko od mene duže ne pogine, ginuo bih na produženo i radio na crno kako bi ona u belom zaspala Mogao sam biti veći Jevrejin od njenog oca uštedeti više od četiri banke trajati duže od hladnog rata unutar mojih neurona mogao sam ostati normalan ali bi njena lepota tada postala bespotrebna jer ništa što je tako moćno ne bi trebalo prekinuti Od kad znam joj ime svaka druga reč je pleonazam, svaka druga istina je pobeđena Ona nije žena, ona je kalauz ja je ponavljam svima koji bi da me znaju toliko dugo da će postati simfonija umesto pesme mogao sam napisati samo Katarina Kraus To je ime veće od svih njegovih slova i mojih talenata i kada nemam ništa opet uspeva da me košta ja sam prvi monah Vere koja nije Pavladoljska Zagovornik sam jedinog božanstva koje je moralo ostati nepoznato kako bi bilo potvrđeno Ona se uvija kao morska trava i sija kao plamen tečan što se u večnost odronjava kada bih se prekrstio ona bi bila moja pljoska i moje amen i voda što me razvodnjava predugo kao kamen kojim sam za nju venčan Kada bih sa svetom rat započeo da se ne oseti uvređenom ona bi bila moja Poljska, moj potiljak i moje čelo Moja Vera Pavladoljska Milan Dabović Znate, moja majka
je izuzetna žena i mislim da je kao mala čak i lutkama govorila da ne moraju biti lepe i da će sve to ona Milan Dabović |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed