|
Pod noktima još uvek pulsira vrelina,
kao da smo dlanovima pokušali da zaustavimo podne. Tišina, teška od neizgovorenog, puca tamo gde se senka odvaja od betona. Nema pepela, samo suvi tragovi na prstima, dok se misli krune kao stari zid u prolazu. Nismo nestali, samo smo se istrošili na mestima gde se svetlost najduže zadržava. Ana Jovanović
0 Comments
Četvrtina nara, zrna gusto zbijena
prete da se raspuknu i okreče sobu. Zidovi piju crvenu tišinu. Tvoji prsti – sečiva senke traže moju ključnu kost. Uglovi se više ne seku, mrak nas svodi na tačke. Vazduh je teži od plafona. Soba je sada samo hladna svest, geometrija koja samu sebe vari. Nepomična, čista, bez nas. Ljubav je ovde samo gusti talog, nepoznat simbol urezan u meso. Soba se okreće, mi stojimo u centru. Čekamo prasak. Ana Jovanović U svetu punom zaštićenih svedoka otuđenja
Saslušavam sebe - tražim dokaze da postojim... 'Pao' u misli, isteran iz edena - plodove vodice spokoja - u samicu neba, oglodanog do beskraja... Kao fakir hodam nakostrešenom zemljom, bez uporišta ljubavi... Strah se u meni povukao u još većem.., strahu... Cvokot sateran među zube, Misli u mišju rupu Umro sam a da nisam ni primetio da sam nagazio senku smrti u prolazu... Pribiram se - otvaram kapke Svesti - okopavam sadašnji tren da iz njega izniknem kao Feniks izrastem da nakon duge i teške smrti ponovo rodim se... Dragoljub Jovičić Magični Tek kada te izronih.., biseru..,
Ostao sam bez daha... Toliko toga imam da ti kažem očima.., Da prećutim usnama.., u noćima Toliko toga na tebi.., Lazurno da prstima oslikam Toliko sebe imam da ti dam Da na kraju ne ostanem.., ni jedan... Toliko toga bi mogli da ne činimo.., Ležeći pod krilima tvojih trepavica I da prhnemo tek.., musavi od polena Da uberemo po koji san da nam ukrasi dan Toliko toga.., Imam da ti dam Dragoljub Jovičić Magični Čekam te
Iza ugla tvoje mladosti Kada si najranjivija Ali lepota tvoja ne posustaje To me i raduje i tišti I u čekanju.., lutam kroz gustiše sećanja Loveći trenutke o tebi Koje ređam u svoj herbarijum stihova I u lutanju pitam se Gde je početak a gde kraj.., tebe u meni ? Jer.., izgubio sam sebe Negde na Putu Osvrćući se za tobom... Dragoljub Jovičić Magični Ti si moj poslednji potez četkicom
Poslednje sećanje na raj Poslednji stoperski palac Na putu za kraj... I kada me smrt satera u ćošak Prepunog rana Neću se predavati Voleću te Do poslednjeg dana... Dragoljub Jovičić Magični Kosa prosuta na dlanu.
Nepomična. Obuhvatam je stisnutom pesnicom. Pomeram sa ramena. Otkriveno mesto zločina. Na vratu se koža zateže. Na mestu gde si me poljubio izbija puls. Uzimam violinu. Drvo je hladno. U vazduhu odrana tišina. Pod grlom. Dah. Gudalo prelazi preko A žice. Mekano. U tonu živi moj glas. Na E žici zapišti bol. Nepristojan. Preoštar da bi bio laž. Obrazom tražim oslonac. U prozoru zaglavljen insekt. Lupa krilima po prljavom staklu. Ritam. A žica doziva. Zvuk umiruje. Miluje senku na zidu. Senka reže svetlo. Ili sam to ja? U drvetu odzvanja ime. Slova rasuta. Note klize pod kožu. Vibracija u kostima. Tamo gde si me dotakao ton se razliva. Hladnoća. Posmatram senku. U njoj sam mirnija. Insekt posustaje. Tišina se sliva niz zidove. Na telu nema tragova. Samo puls. Sanja Todorović U meni nema buke, ali nema ni mira.
Između onoga što ne smem da ubrzam i onoga što ne umem da zaustavim - haljina. Prolećna. Na rukavu mrlja od katrana. Miriše na zimu. U telu napušten dah. Na sopstvenoj ivici. Misli nisu moje. Tvrde. Nazubljene. Ne želim da iskrvarim. Upropastila bih haljinu. Stopalima grabim pod. Ruke bez naredbe. U odsustvu - dah i neobrijana koža. Na stolu odgrižena jabuka. Tragovi tuđih zuba. Sok zaglavljen u grlu. Nemam za šta da se uhvatim. Po prvi put ne posežem. Sanja Todorović Skidaš me.
Premeštaš moje kosti kao da ti pripadaju. Svlačiš parfem sa mog vrata. Razmazuješ ruž. Rubin na prstima. Kidaš čipku kao paučinu sa ogledala. Odraz drhti. Uzimaš misli. Neke spuštaš u džep. Većinu gužvaš. Kičma od stakla. Puca. Dolaziš do srca. Precizno. Otvoreno. Udara o tvoj dlan. Odguruješ. Pod kožom nešto puca. Kosti se rasipaju. Klečim na krhotinama. Dižeš senku sa poda. Držiš u naručju. Šapućeš. Suze bez pokreta. Lepe se za obraze. Hodam. Bez senke. Mirisa. Ostavljam trag. Sanja Todorović Čime da uvežem bol?
Tu natrulu modricu u grudima. Bez mesta da uperim prst. Bez slova da od njih napravim ime. Nema tragova. Čime da izmerim očaj? Suzama ili stisnutim zubima? Nije me slomio udarac. To bih preživela. Udarac ima ivice. Da sam disala pod težinom reči ili pogleda,stegla bih pluća. Slomilo me je odsustvo sile. Nedovršen glas. Meki dodiri bez posledica. Pogled na svemu drugom, osim na mojoj koži. Udarac bih nosila. Ima smer. Tišina se rasipa. Puna je svega,a ne nudi ništa. Bilo je precizno. Toplo. Razlivajuće. Usidrila sam se. A zatim hladnoća do kostiju. I ja. Sama. Sanja Todorović Onog dana
pronašao sam svoj par, sa kojom bi delio sve u životu. Čuvao je od tuge, od oluja besnih i do poslednjeg mog daha zagledan bio u tu lepotu. Puteve bi joj osvetljavao očima, rukama razgrtao svaku prepreku tešku. Voleo je srcem, a ne rečima samo i do poslednjeg mog dana za nju bio vazduh i voda, sve najlepše za dušu njenu. Njene ruke, obraze, kosu, telo od svile, obasipao bi zaljubljen poljupcima svojim. U zagrljaju mom sigurna bi bila, za nju bi stena isklesana od vernosti bio, da kao štit njen stojim. Znam... Prolazili bi dani, godine, a svaki minut bio bi kao večnost dug da je te sreće, da je moja. Ali nebo jednu tajnu krije... Dok od čežnje umirem za njom ostaje istina samo ona mi nikad suđena bila nije. Miloš Smiljković Tvoje lice,
najlepše na Svetu. U mojim očima ostaće uslikano za vremena sva. Na njemu te oči prelepe tamno-plave kao magični okean pod zvezdama noćnim... Kad bi znala koliko ih volim sve pesme bi od te ljubavi stale. Tvoje lice, najslađe na Svetu. U mojoj duši biće urezano za život ceo. Na njemu ti obrazi okrugli, te usne... Kao najlepša tajna privlače oči moje... Kad bi znala kako ih gledam i da bi sve dao da pored mene večno stoje. Tvoje lice, za mene jedino. Dovoljan je bio samo jedan pogled da na njemu zavolim sve, da za mene ne postoji nijedno drugo. Da li ću ti ikad reći da si lepša od svih anđela? Kad bi znala koliko sam zaljubljen i da nikad zaboravit' neću... Tvoje lice što bilo bi mi sve. Mog srca, to je zakletva. Miloš Smiljković Pokušavam da ubedim sebe
da i nisi baš toliko lepa. Ali oči moje srce ne varaju. Gledaju za tobom, za tvojom kosom, za očima tvojim kad prođeš pored mene od lepote tvoje i zvezde padaju. Pokušavam da prevarim sebe da i nisi baš toliko nežna. Ali osećaj moj ne vara dušu. Opija me miris te nežnosti tvoje, kad te vidim i osetim kad prođeš pored mene svaki put. Pokušavam da pobedim srce da te baš i ne volim toliko. Ali to je samo poraz laži. Volim te kao nikad nikog volim te iako nisi moja, sve dok dišem biće tako makar moja bila samo u mašti. Pokušavam da te zaboravim tako lažem samog sebe. Znam da to nikad neću moći, jer svom snagom života mog volim samo tebe. Miloš Smiljković U toplom gnezdu
zagrljaja tvog. Poljupci nežni, potpis mojih usana na rukama tvojim... Noćima i danima ti pored mene, ja pored tebe... I pogledi na tvoje prelepo lice. Za mene, to bi bio eden. I tako celog života, večno, bez kraja. U prelepim očima tvojim da gledam slike našeg života, svedočanstvo jednog vremena provedenog u dvoje... Poljupci kao zvona. Ti ljubiš mene, ja ljubim tebe... I vreme koje prošlo nikad ne bi. Za mene, to bi bio eden. Samo sa tobom jer ti si zauvek u meni. U vrelu kose tvoje kao bistre reke koja mi teče kroz prste, dodiri neumorni kao talasi večnog okeana... Plovidba kroz život sa anđelima našim... I ljubav između tebe i mene. Za mene, to bi eden bio u utočištu našem što se zove život. Miloš Smiljković Kao skriveni biser u oklopu školjke
koja mirno leži na dnu modrog okeana, što tako retko u životu se nađe... Onog dana i ja sam tako sreo te tvoje oči, moje svetionike koje bi vodile sve moje lađe. Odmah sam znao da bićeš sve što volim, osetio to sam da ću ti sebe dati... Ali ljubav tvoja od mene je skrivena. Kao retki biser tom lepotom drugom sijaš. Istina je sada moja, željan ću te večno ostati. Kako da te zaboravim kad te toliko volim, od najdubljeg vira do nebeskih visina... I još veća je, nemerljiva moja ljubav prema tebi... Našao sam biser ove duše i tela, tog štita mog kojim bi te čuvao i nikom na tebe dao ne bi. Želeo sam da ti i ja imamo našu priču o ljubavi. O senkama sreće naših života, maštanja o tome da biće nas... Danas, sutra, za sva vremena da imamo jedno drugo... A ipak sam te izgubio. I pre početka, došao je kraj. Miloš Smiljković U tebe su gledali kao u brata,
iskreno, verno, punog dobrote, a ti si im prodao duše od zlata, da kupiš sebi jeftine lepote. Bacio si ih u tuđe šake, zarad odela što će se iscepati, mislio si da su to pare lake, al’ obraz se nikad ne može vratiti. Oni će preboleti taj ujed zmije, naći će druge što poštovanje znaju, dok tvoje srce, što lažno bije, ostaje pusto u lažnom sjaju. Srešćeš ih sutra, biće ti strani, pričaće s tobom tek radi reda, iz kurtoazije, u prolaznoj rani, al’ niko od njih te više ne gleda. Nećeš u oku videti sjaj, ni želju da s tobom provedu sate, to je tvoj večni, gorki kraj, jer izdaje tebe uvek da prate. I kad te sutra drugi prodaju, tražićeš njihov osmeh i spas, al’ ostaćeš sam u svom očaju, jer niko ti više neće dati glas. Zvezdana Milenković Jedan uplašen dečak u bolnici
čeka nekog, usamljen sedi. Tužan je mnogo, samo plače, nije mu dobro, stalno bledi. Treba mu neko da mu nešto da. Svi se čude neznaju šta. Jure, žure, pitaju, traže i vide da ništa ne pomaže. Dok se jednog dana nije pojavio neko, ko je sa ponosom njima reko: „Ne treba njemu ni vode, ni hleba. Znam ja vrlo dobro njemu krv treba“. Tog dečaka spasila je dragocena krv. Sada nije slab, nije više uplašen crv. Naučio je da se za svoj život bori. Zna da krv život znači i svima to zbori. David Milenković Jednom pesniku
ideja pala, da napiše kako je nastala šnala. Kako nastavlja pesnik u priči, šnala u praistoriji ni na šta ne liči. Malo u budućnosti, malo dalje nastale gumice, nastale šnale. Nosile žene, nosili muškarci, nosile koze, nosili jarci. Neke su od plastike, neke od metala i tako su nastale 100 vrsta šnala. David Milenković U svetu igre i mašte
svako srećan može biti. Dete u sebi nikada nemoj kriti. Zato bar na jedan dan skloni brige od sebe i videćeš kako će sreća sama doći do tebe. U svetu igre i mašte tuga ne postoji. Možeš biti veseo i svoj, niko se tamo ne boji. Hoću da se igram, da sam tužan neću. Ne želim bol i mržnju. Hoću radost i sreću. Idi kroz život, nemoj sa njim da se boriš. Nemoj da kriješ dete u sebi, više ćeš život da voliš. Promeni pogled na svet, zavrti životne čigre. Sretno hodaj na zemlji, ali budi u svetu igre. David Milenković Rekao si dođi na Mont Everest,
čekaću te sa šoljom tople ljubavi. Došla sam! Dao si mi samo šolju, praznu šolju... Prigrlih je i stavi u kutiju uspomena. Rekao si doplivaj na dno Okeana, čekaću te sa dzakom sočnih poljubaca. Doplivala sam! Bez daha, hrlila ka dnu. Dao si mi samo dzak, prazan dzak... Uzeh ga i stavi u kutiju uspomena. Rekao si dođi u Saharu, čekaću te sa buketom budućnosti i želja za nas. Došla sam! Pekla kolena i stopala po vrelini. Nisi bio tu! Uzela sam šaku peska i stavila u kutiju uspomena. Rekao si dođi budi mi đak, objasniću ti nepoznate osećaje u tebi. Došla sam! Tvoja klupa bila je prazna, uzeh zvuk zvona, zadnjeg časa I stavih u kutiju uspomena. Rekao si dođi na mesto gde oči vide nepipljivo. Došla sam! U najdublji deo tebe, ali tamo nije bilo mene. Uzeh taj put i stavi ga u kutiju uspomena. Više mi nisi rekao ništa, bio si sve tiši i tiši.. I posle svega opet bih došla iako znam, šta me na kraju tog puta čeka. Sada svoju kutiju grlim, lutam sa njom od sela do grada I često mislim, da li bi bila ovako lepa da nije puna sada. Vanja Zorić Ukrcala sam svoje kosti
na poslednji voz, kroz polje mog spasenja. Mašem nikome, i istom govorim zbogom. Vozovi kasne, na neke kasnimo mi. Ovaj voz je za zaborav u kom se karta plaća dušom. Plaćeno sve je do poslednje stanice. Prosuto vreme ne prašta, vožnje vozovima u pogrešnim smerovima. U kupeu, poderan i stari kofer izmenjanih boja, drema.. Pretežak, pun sitnica, bezvrednih i vrednih, mojih i tuđih... Broji svoje poslednje stanice. Najzad može da odahne, ovaj put voz ide u pravom smeru... Vanja Zorić Zidovi od starih rana,
Zaklanjaju vidik. Ruke izlomljene od Pogrešnih zagrljaja Kome bi dobro došle. Usne zašivene, u smeh više ne umeju Srce izlizano, gnezdi se u oklopu duše naviklo na mrak. Rastavljena i sastavljena po hiljaditi put. Svaki lom parče manje. Na kraju nova verzija liči na neku drugu koju ni sopstveni vlasnik više ne prepozna pa iznova uči živeti sa nekom novom. Ne zameri ni ja ne zameram, Što te/me nikada ne nađeš/m Kakvog/u sam/si te/me Ostavio/la Rastavio/la Sastavio/la Vanja Zorić NE u tvom glasu, ledeno NE
Jer nije po PRAVILU. A ja te grizem za vrat I pokušavam ti pustiti krv, Dok bez grimase i trzaja misliš na PRAVILA. Dišeš, a dahće ti se, kao što ja isprekidano dišem Dok želim još tvoje krvi. Vezujem ruke u čvor pred tobom, Stojim potpuno divlja, i tvoja mi krv teče niz bradu, Tebi niz vrat lenjo. Uzmi me, tu na tom stolu na kom stvaraš Gurni te papire, beleške, išutiraj PRAVILA, Pucaj, daj se i uzmi! Prestani da govoriš NEE. Zgrabi me vezanu, uzmi me, trese me strast.. Stojim i ližem ti crvene kapi, tople su, tvoje su.. Sve me tvoje želi sem PRAVILA, ona odbacuju sve što može biti!! Pršti, varniči sve oko nas, a između nas pršte PRAVILA I bedno NE. Stiskam butine pod tvojim rukama koje riju Ali se čuje NE, PRAAVILA nalažu NE Nemoj sebi dati užitak, daj PRAVILIMA slasti, Ovaj i svaki naredni divlji ugriz, I stisak i onaj izdah zadovoljstva Posluži ta PRAVILA i svoje NE. Oni grizu bez vidljivih tragova ne kao ja, Oni mame uzdahe, ali ne zadovoljstva Već teskobe! I tvoje NE nek stoji polu golo pred tobom, Dok ti želja tera vodopad kroz vene... Vanja Zorić Noćne svetiljke noćas su budne
Stavile svoje uloge na tvoje korake. Noćas je moja ulica postavila zamke Za ulov vas, tebe i tvoje senke. Noćas su drvoredi kraj puta Naštimovali lišće, da ukrste D-mol, A-mol, i E-mol. Noćas su svi spremni, pa čak i ja. Za čudo! Samo je drum, ta betonska podloga Svesna da čudo ovim putem ne prolazi! Vanja Zorić Tvoja sam amajlija,
crveni konac oko zgloba tvoje šake. Tvoj sam pancir od otrovnih strela i ona zvezda što svetlost u tmini nadu daje. Tvoj sam čuvar loših snova, Meka podloga da ublaži pad. I detalina sa četiri lista u levom dzepu pantalona. Tvoj sam isceliteljski melem za bol, tugu, rane.. Tvoj sam talisman, tvoja talija. Potkovica nađena na putu(tad najveću moć ima) Sidro za sreću i bezbrižnost. Tvoja sam amajlija sad i zauvek. Vanja Zorić |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
April 2026
Categories |
RSS Feed