|
Vaskršnje jutro kada nam svane,
Nema veće radosti od te zore rane. U svakom domu osmeh zablista, Jer slavimo Vaskrsenje Hrista. Hristos Voskrese, Vaistinu Voskrese, I celom svetu On radost donese. U svakom domu, verujte mi svi, Znam da osećate radost i vi. Došao red na jaja, za slavu se bore, Da baš njih neko od nas odabere. Jedno je dobilo svu našu pažnju, Izabrano je za čuvarkuću jer je snažno. Hristos Voskrese, Vaistinu Voskrese, I celom svetu On radost donese. U svakom domu, verujte mi svi, Znam da osećate radost i vi. Kucanje jajima zabavno je svima, I svako od nas broji pobede. Al ipak posle tri dana, Sve se slasno pojede. Hristos Voskrese, Vaistinu Voskrese, I celom svetu On radost donese. Svaka porodica ovog dana želi, Osmeh sa celim svetom da podeli. Milena Dimitrijević
0 Comments
Moja lopta spremna je u startu,
Za naša druženja u kvartu. Kao i ja i ona bi celi dan, Da nam bude razigran. Od jutra do mraka, Od Sunca do Meseca. Samo jedno je bitno, Da se sa njom igram, pod hitno. Ona zna kako da me razveseli, I kako tugu sa mnom da deli. Zna i kada želim da budem sam, A kada drugare da aktiviram. Ona je sa mnom i napolju i u kući, I kada su dani hladni i vrući. Nikada joj nije dosadno uz mene, Ona rešava sve moje probleme. Nikada me nije izdala, Protivnika svakog je savladala. Uvek ide putem koji joj kažem, I sa njom sve lako dostižem. Sa njom ležem i ustajem rano, Nikad se ne razdvajam, stvarno. I kad učim i kad vežbam, Na utakmici njen pogodak je spreman. Gol, gol, gol! Postani i ti svetski idol. Koš, koš, koš! Samo napred, daj još, još, još. Milena Dimitrijević Istok-zapad, sever-jug,
Gde god krenem put je dug. Želim upoznati celi svet, Hajde svi za mnom, pokret! Pronađite mape, otvorite karte, Krenimo redom, abecedom: Austrija, Belgija, Francuska i Grčka, Zastanimo dobro, kod njih se nešto krčka. Italija, Letonija, Malta, Monako, Eh, tu bih živeo, dobro znam kako. Još mnogo zemalja želim da vidim, I da im se ovakav svidim. Ali se čuju zvona u glas, Ja sad moram na sledeći čas. Pronađite mape, otvorite karte, Krenimo redom, abecedom: Austrija, Belgija, Francuska i Grčka, Zastanimo dobro, kod njih se nešto krčka. Italija, Letonija, Malta, Monako, Eh tu bih živeo, dobro znam kako. Milena Dimitrijević Pitaš me jasno šta je to sreća?
I da li može biti manja ili veća? I kako možeš pronaći sreću? Sad ću vam glasno reći tajnu najveću. Muzika me svakog dana budi, I pevam, pevam dok ne poludim. Ona mi daje vitamine, Za sve izazove divne. Slušaj ton, prati ritam, Ustani zaigraj i budi bitan. Neka prate tvoj algoritam, Da i ja pomahnitam. Muzička aritmija je najbolji lek, I ima je napretek oduvek. Tvoje srce nek se spremi, I za muzički tobogan pripremi. Muzika me svakog dana budi, I pevam, pevam dok ne poludim. Ona mi daje vitamine, Za sve izazove divne. Milena Dimitrijević Često, često baš poželim,
Da mogu sve da razveselim. Da sam neko, Da sam ja neko… Svi bi ljudi bili jednaki, Živeli bi sa osmehom. Da sam neko, Samo da sam neko… Ne bi bilo tuge, ne bi bilo boli, Znali bismo samo kako se voli. Potrebna je pomoć celog sveta, Da vesela bude planeta. Ne bi bilo tuge, ne bi bilo boli, Znali bismo samo kako se voli. Sva deca sveta nek podignu glas, U ljubavi je spas! Milena Dimitrijević Ako si mi prijatelj
Prijatelju Svet će se tvoj okrenuti I svačije će maske pasti Ako si mi prijatelj Prijatelju izistinski Pelin ćeš piti Al` živ sam zid tvoj I primiću reč strašnu Mesto tebe Da se udavi U grudima mojim Ako si mi prijatelj Ja neću imati A tebi ću dati I plakaću i s tobom se smejati Ako si mi prijatelj Prijatelju Učiniće sve da te slome Ne bi li mene Ako si mi bio prijatelj Neprijatelju Boljeg U životu nećeš imati Ni prijatelja ni neprijatelja Prijatelju . Zvezdana Krstić Ja, ne pripadam nigde,
ti, oholi svete ... Svojoj sam senci neželjeno dete... Ja, lat napup’log cveta , svoj korov sam, cvatu što smeta. Čežnja sam, želja, ljubav i kob... Ničija.. o, svete ludi, svojih sam želja večiti rob. Zvezdana Krstić A šta ćeš mi mrtav
I sveća moja bela Šta će duši tvojoj I suza moja gorka Što pala bi na ruke tvoje Za kojima vapim Da pomiluju me Po kosi i stisnu ruku moju Da znam da tu si Šta će mi ćutnja tada Kad je za života tvoga imam Šta će ti lelek moj I psovka da trebaš mi Šta će ti Kad me dok dišeš ne čuješ Kad si slep za detinje oči moje Šta ćeš mi pod humkom Šta ću ti nad krstom Nek celivaju te Nek celivaju te Tuđe oči usahle Tuđe ruke nek nose ti cveće Jer, grlio si Voleo si Tuđe Tuđe Tuđinkom si mene živu Tuđinom ću i ja tebe Mrtvog voleti Zvezdana Krstić Mrzim te zveri od ženskog soja,
Dobiješ uvek sve što poželiš, Volim te,moja si...a nisi moja, Jer ti njega voliš,voliš i želiš. I zalud se borim tim silnim žarom Ljubavlju,molbom i strašnom pretnjom, Da doakam neprijatelju starom, Ja njega a ti mene smatraš smetnjom. Mrzim te zveri od žene, Tol’ko ti sve,za rukom pođe, Iako se plaši, ma drhti od mene, Čak i tad i tad ti dođe. A jesam kriv, krivlji od svakog ubice Kad pažnje tvoje hram je pao, Kad smejah se nežnosti tvojoj u lice, Tebi davajuć’ ništa, njemu u ruke tebe sam dao. Mrzim te prokleta ženska zveri, Što ti se pogled pred mojim ceri, Što se očajem mojim sladiš, Dok pitam: „Što mi to radiš, što mi to radiš!?” I trpeo bih mog’o svakog da ljubiš, Imaj i noćas i sutra ma bilo kog… Smrću te kunem, da se ne usudiš… Njega da ljubiš, tog čoveka prokletog! Mrzim te zveri, u ruhu žene, Mrzim...Jer ne umeš bez njega, Oči te izdaju od suza otečene, I znam da ti je dosta, dosta svega. Mrzim te...i on te mrzi, jer si mu slabost Očaj je očas sreća, tuga očas sa tobom radost, Obojica gubimo, opijeni, Voleć’ i mrzeć’ sebe u jednoj ženi. Zvezdana Krstić uredno sam složila svoju odjeću
znam da ćeš to zapaziti čak i iznervirati se u takvom trenutku jer zamjerala sam ti kad si svoju kačao na svaka vrata plakara i prebacivao je preko kreveta kao i bezbrojne ljubavnice onako mlade i silikonima napumpane bilo ih je i udatih izvučenih iz prežvakanih postelja koje su se davile dosadom njihovog sopstvenog braka onako gola plivala sam tunelom neopisivog blaženstva automobili nisu režali štakori su ostali u smradu civilizacije po meni je padao prah bijelog fosfora koji je svojim vrelim dodirom stavljao mi draga lica na ramena prvo moju sestru imala je 43 kada je otišla pogled joj je bio taman i mirisao na čežnju stavila sam je na šaku i ljubila, ljubila pitala je za svoju djecu, muža nije ni spominjala napokon je uvidjela da je bio gad kao i ovaj moj još i veći jer pio je ono pravo, krkanski ortodoksno a i pipao me je, njenu sestru rođenu izgleda da je to mogla shvatiti tek tamo u drugom svijetu gledajući faluse utisnute na freskama Pompeje a onda elektrošok i 1 2 3 . . . 15 znala sam da me moj muž uvaženi kardiolog hoće natrag ko će mu kuhati onako dobro onako dobro da obliže debele prste neću nazad neću još minut i po, i kisik se već umorio žurim velika bijela ptica snijela je dijete meni nerotkinji ovo je samo još jedan odbrambeni trik mozga kažu još samo jedna klinička smrt braka s jasno uočljivim simptomima Marica Ferhatbegović da mi je da dođeš tu
makar još samo jednom, mama u našu staru kuću, staru koliko i djetinjstvo gdje smo bili svi još netaknuti, cijeli da zagospodariš svojim autoritetom, pojavom sitnim očima koje ciljaju u nas dok slušamo taj tvoj vječiti monolog koji okreće sobu i namještaj poredaš nas kao đake, i oca isto prevrćem očima dok pričaš a oni se ne miču jer ja sam nemirni đak uvijek si to znala i tada ti smijeh siđe niz grudi kriomice a u noćima kao ova kad sve oživi na oba svijeta da mi je da prenesem naš dom gore na otok koji se odlomio od tvog dlana mama tvog dlana koji se još opraštao od radosti i velike tuge na nebu strašno nesigurnom da vam dodirnem lice i tebi mama i ocu i sestri da vam kažem koliko mi nedostajete u svakom gradu i vremenu da vam kažem da je bol drvo koje raste u meni i danas kada znam da je život samo soba negdje usput u nekoj ulici gdje su pod prozorom psi lajali poslije bih lakše disala lakše živjela, mama i vjerovala da sam mjesec nad bijelim sobama u kojima nas je svijet izdao Marica Ferhatbegović /Sestri/
gledam te mama kako silaziš do mene čak stidno jer neki te ljudi znaju ubjeđivati da sam umrla a ti znaš da su oni već posenilili zaboravili i nije njihovo da pamte ipak ti si majka ne mogu oni vidjeti kako nas dvije prvo popijemo kafu u tri sata kad dođem s posla dodaš mi lonac prekuhanih uspomena da ne pravim ručak već je puno sati i djeca su mi gladna zuriš u lonac koji odlazi i tvoje oči su odjednom zbunjene vraćaš se u sobu punu vriske uspomena tu je go i hladan vazduh zagrcnuta si od straha ali moraš tu prenoćiti tu je sigurno jer lopovi i bogovi pljačkaju stare ljude koji spavaju na predgrađu očaja i ludila uzimaš koru od banane i stavljaš na ono svoje razrooko oko jer negdje si pročitala da se tako rana progrize Marica Ferhatbegović *Pesma je na dva jezika. Na srpskom i na makedonskom jeziku
----------------------------------------------------------------- Vatra na obrazima Bila sam dama bez nakita i vojnik bez oružja. Kao toreador, ulazila sam u arenu sa bikovima, a izlazila sam sa ranama koje su zarastale. Čitala sam te pri slabom svetlu i zato je moje oko slepo. Topila sam se kao puter od stida, ali, nakon što sam obukla kaput leda, niko više ne može da zapali vatru na mojim obrazima. ----------------------------------------------------- Оган на образите Бев дама без накит и војник без оружје. Како тореадор се впуштав во арена со бикови, а излегував со рани што се лечат. Те читав на слаба светлина и затоа моето око е слепо. Од срам се топев како путер, но, откако си облеков палто од мраз, веќе никој не може да ми запали оган на образите. Sanja Atanasovska *Pesma je na dva jezika. Na srpskom i na makedonskom jeziku
---------------------------------------------------------- Ratluk Nisam krenula na put sa svojom prvom ljubavi, bila sam ubeđena – neće potrajati. Moja nova knjiga je moja republika ali bez Ustava i zakona. Sada sam robinja čoveku koji se smeje kao biserna školjka. U svojoj aktovci sa dokumentima, ima nekoliko mojih pesama, podsećaju me na ratluk. ---------------------------------------------------------- Локум На пат не тргнав со првата љубов, убедена бев - нема да издржи. Моjата нова книга е моја република ама без Устав и закони. Сега сум робинка на човекот што се смее како школка бисерна. Во неговата актовка со документи, има неколку мои песни, потсетуваат на локум. Sanja Atanasovska *Pesma je na dva jezika. Na srpskom i na makedonskom jeziku
--------------------------------------------------------- Oluja Otkrila sam te u neprijateljstvu dva naroda i rekla sam da si heroj, kad sam te videla da plivaš u jednoj kapi kiše, sa osmehom širokim kao brod. Ne pretvarajte se u komad stakla između kockica šećera. Između tvog i mog vremena Oluja je. ------------------------------------------------------------- Невреме Те открив во непријателството на два народи и реков херој си, кога видов како пливаш во една капка дожд, со насмевка широка како брод. Не претворај се во парче стакло меѓу коцки шеќер. Меѓу твоето и мое време има едно невреме. Sanja Atanasovska Kada je Federiko
od Svetog srca Isusovog Garsija Lorka streljan u polju nara gospođa Miler osetivši neizrecivu žeđ zaronila je glavu u Atlantik. Nije više bilo nikog ko bi zagrlio njenu samoću. Damir Damir Dvadeset noktiju
trideset dva zuba dvesta šest koski povezanih sa dvesta trideset zglobova a ti si mi slomila srce. Kučko! Damir Damir Trinaest minuta
bespomoćno sam zurio u papir. Sledećih trinaest molio se muzi tačno po Berimanovom upustvu Mervinu. Uzaludno prizvao Erato pod cvetom Pablove Dekadentne pesnikinje. Glavom je marširalo samo jedno ime ono koje sam pokušavao da zaboravim. Damir Damir Bejah monolitan
U prevodu sav ljubav Logosni praokušač A onda se razbih na smrt Te razbijanje postade novi zavet monolitnosti Pitajte Raspetoga Što se razbi? Da u srcu smrti stoji: memento vitae Una Radović Na umorna gnezda
Ljubav svoju gnezdim Pod njenim toplim okriljem Uvek se mrtve ptice rađaju. Una Radović Ne boj se
Ako te Sinovljevo slovo uči. Ne boj se, Slovonosce Ubijali su azbučari. Ko kompromis u Slovu ište Taj se azbuci smrti predaje. Grob slovoubica sramni je upitnik, Uzvik besmisla Grob slovožitelja tačka je u množini vremena iza kojeg nema drugog slova. Una Radović Ti si Reč
Čiji je glas ćutanje Ti si Apsurd Čija je dogma Istina Ti si Strah U zatvoru slobode Ti si Pšenica U vasioni kukolja Ti si Smrti neman Života otac Ti si jeziva Daljina U gorućem cvatu bliskosti Ti si ledena Buktinja Što ogreva kamenje naših srdaca Ti si Jagnje Što uči vukove o Pastiru svom Ti si Telo Čiji su udovi trpeza za napuštene Ti si Ruka U svetu osakaćenih Ti si Ženik svetlosti, A ja nevesta tame Ti si jedina Krv Koja se nenasiljem daje. Ti si jedina Rana Koja leči. Ti si Početak Pred kim i kraj kleči. Una Radović Zakucaj Gospode na naša mala vrata
Sinovi su tvoji isti u bolesti, samo se izgled bolnica razlikuje. U svima nama su zidovi – tvrđava neljubljena Zakucaj Gospode na naša mala vrata U vrtu je ptica što let svoj gubi Pa tako i čovek Senka neba Plače što u rajskom vrtu samo sebe obešenog vidi. Una Radović U vazi ruža crvena miriše i blista,
Dok niz prozor sliva se kišnih kapi trista. Ruža jedna crvena diše, vraća nade, Da neko može još do srca srušit’ barikade. Bujna ruža crvena miris sobom širi, Nesvesna da osmeh mami, a srce i um miri. Kapi kiše me probudiše jutros iz mog sna, Prvo što videh beše ruža, prelepa i mirisna. Stoji kao podsetnik da stvarno si java, Podsetnik da još postoje srca čista, prava. Čudnovatno je kako ruža jedna dan oboji, Dok je gledam udišem taj nagoveštaj ljubavi. Tijana Petrović Koliko je ljudi toliko je srca,
Al’ koliko njih baš za tebe kuca? Svakom jedno srce stoji ispod kože, Al’ koliko njih baš tebe voleti sad može? Svakom jedno srce stoji ispod grudi, Al’ koliko njih želi baš za tebe da se trudi? U životu bezbroj očiju tebe će pogledati, Al’ koliko njih će moći zaista te videti? Koliko će njih doći u tvoj život i prepoznati, To nešto u tebi, što se okom ne da spaziti? Ono što možda ni sam često ne vidiš, Dok ne dođe neko kome možeš da se otvoriš. Tad sija lepota i peva duše deo, Onaj što se davno bio sakrio pod veo. Koliko očiju zablistati može, I videti lepotu tvoju, onu ispod kože? Koliko njih je spremno za tvoj pogled da se trudi? Koliko njih može ljubav u tebi da probudi? Neki kažu, samo jedan takav spoj se rodi; Samo se jednom u životu prava ljubav dogodi. Ne slažem se s njima, to su samo priče; Ljubav je svuda, a očiju posebnih ima, i zauvek biće. Nekad kad ih tražiš, čini se da beže; Al’ sve što beži nije tvoje - tvoje tebi teže. Spontano ušetaju, s lakoćom se dese; Kad za tebe neko jeste, život ti donese. Tijana Petrović |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed