|
Jutros je otac posjekao dunju posađenu s mojim polaskom u školu, bila je jedino preostalo stablo u našem dvorištu, (ostala je posjekao onda kad su prestala rađati) a sve do lani mirisao je sa ormara dunjin život, jutros je otac posjekao moju jalovu drugaricu, od nje je ostao šupljikav panj mravima izjeden iznutra, i gle, oni isti mravi već hrle prema mojim stopalima. Jasmina Hanjalić
0 Comments
Možeš li sama i dvojna gledati kišu
u sumrak gledati odraz lica uramljenog na prozorskom staklu u sumrak dok ljubavnici očekuju da si krijesnica? Možeš li zauvijek ostati plijen na putu od zanosa do plijena jer prednost ostaje u tuđoj kući? Možeš li gledati njihova gnijezda loviti kratke popodnevne sate i sama jesti praznični kolač, nositi tjeskobu i strah od samoće zbog koje rutinom gozbuješ muževnu snagu i zoriš strah od samoće? Možeš li ostati jalova svaki put kad upiješ sjeme njihovo kad primiš krike zadovoljstva jalova do kraja, vjerovati u sebe i biti slobodna, mada s rukama crnjim od gara nije lako vjerovati u sebe? Sloboda je kad sama koračaš i ne žuriš, kad se ispuniš prazninom čekanja i budućnost u sebi udomiš. A beduini tvoju pustinju neće naseliti, ako ne možeš sama nećeš moći ni s njima u pustinji! Jasmina Hanjalić Ljubavi, nemoj više
k meni dolaziti! Prvo si buktinja, razmahana krila koja dižu se lakoćom neba. No sumnja kad te načne onda bacaš u rovove tuge, nemoćne grudi tad se otvore i u njih potonu crna sidra. Znam gorda si, a ponizna kad si ranjena. Nekad hrabra, nekad prestrašena. Darovana nisi dovoljna, neupitna zbunjuješ, istrajna ne miruješ. Odlazeći brazde ostavljaš! Zato nemoj više k meni dolaziti, nemoj zločiniti! Jasmina Hanjalić ja sam prva u redu
kad treba ostaviti glavu u torbi jer pomućne pameti mislim najbolje nema ništa što ne mogu u adrenalinskoj groznici niko nije hrabriji od mene sa srcem u petama moja radoznalost nema gde me nije dovela bila sam par puta na samom vrhu sveta imala najlepši pogled na zemlju kasnije pošteno tresnula o pod sama pala sama se ubila sama se ljubila meni je u svakom slučaju vredelo nakon svakog jedva-sastavljanja ispočetka zaboravim na jedva-preživljavanje nekad mislim da stvarno imam kao mačka bar devet života ne znam na kom sam sada ali saznaćemo u nastavku jer ne plašim se da ponovo polomom noge razbijem srce na sitne komade lepiću i sastavljati - imam za to ceo život a sad sad treba da se živi i onda živim strašno mi je stalo da crknem potpuno potrošena jer sigurno je užasno stariti misleći na sve one živote za koje nisi imao muda ja tako neću sva se dajem svemu što me iznutra dodirne na trenutak ugreje ne pitam šta košta moje mesto je uvek tu gde život pulsira najjače gde se sokovi srće i stradanja cede niz bradu i vrat gde u glavi nemam ništa osim ovog sada tu je moj hram. Dijana Knežević živela sam po
aerodromima peronima taksijima živela sam po hotelskim sobama neke su takve da bi ih možda i Bukovski zaobišao al ja nisam spavala sam kao gospođa u svili mirišljava u sobama u kojima niko nikad nije ovako mirisao spavala sam bezbrižna dok iza gori grad osećala sam uvek istovremeno kako da pripadam i ne pripadam tu onda bih odlazila u drugi grad radovala sam se odlascima kao i moj pas i ja sam isto mislila gde god da idem da me tamo uvek čeka nešto bolje i ponekad i jeste. Dijana Knežević moj svet je bio između krajnosti
nisam pripadala ni jednima ni drugima nisam pripadala margini koju sam volela lečenim i nelečenim narkomanima alkoholičarima ludacima definitivno nisam pripadala intelektualcima prosečan klošar bi me smatrao genijem prosečan genije bi me smatrao klošarom al meni se ionako povraćalo od intelektualnih razglabanja večnog premaravanja čiji je veći bilo mi je svejedno neka svačiji bude veći od mog kakve to veze ima ja ću da jebem a oni nek ga mere. Dijana Knežević robujem lošim navikama
idem da spavam kad sunce izađe temeljno preskačem doručak pričam glasno i tako se i smejem jedem nepristojne količine slatkiša umačem narandžu u šećer na jabuku stavljam med uvek leba preko pogače i još i kiflu gratis pa zalijem sa desetak kafa i litrom loših odluka strpljenje me ne zanima skromnosti se smejem u facu upozorenjima pogotovo ima nešto kad se opečeš na vatru ima nešto kad u zid lupiš glavom kroz život bez štitnika na srcu i kolenima radoznalost je možda ubila mačku al ne ovu bejbe. Dijana Knežević ti ćeš da mi kažeš o mom izgaranju
o hitnosti života agoniji što mi diše za vratom ti ćeš da mi kažeš da mi ne gori da mi je baš ladovina da to možda nije prava reč meni ćeš to da kažeš meni što celog života tražim pravu reč za svoje stanje samodijagnostikujem se marljivo iako prirodne kao disanje moje analize su produkt napornog rada introspekcije provedene u hodu po vatri najbolje mislim kad u sebi vrištim ne znajući gde udaram ti ćeš da mi kažeš da mi nije kako mi jeste a ja sam samo prihvatila svoje izgaranje spokojna sam u svom nespokoju smirena u odnosu na svoju agoniju to ne znači da je nema znači samo da mogu da sedim pored nje i da niko ne iskače iz kože kao kad prestaneš da se plašiš: tu je strah i dalje al nije izbio na površinu možda i neće ali nikad ni sa jednim strahom nikad ni sa jednom unutrašnjom agonijom nije potpuno gotovo najbolje što možeš je prihvatiti neminovnost koliko i neizvesnost provela sam bar pola života baš to pokušavajući ti sad vidiš plodove moje novostečene smirenosti koja je u svojoj srži sve samo ne smirenost ja sam zadovoljna svojim nezadovoljstvom izmirena sa svojim neostvarenim željama neću provesti život žaleći za nečim što nemam al i to samo zato što sama uzimam sve što mi treba ti se praviš da ne vidiš da je svaki moj pokret vođen unutrašnjom panikom to što uspevam da je vozim najdostojanstvenije moguće to pripiši mom talentu celoživotnoj praksi pripiši čemu hoćeš al nemoj da se praviš da ne vidiš od čega sam sazdana i to kad ti pričam kako meni ništa na ovom svetu nikad neće biti dovoljno to uzmi zaozbiljno ima nas glađu prokletih i ja se od toga nikad neću izlečiti neću ni da pokušavam ti sedi sa svojim budistima i zen masterima divite se celibatu i odsustvu želje ja ću za to vreme da prejebem svet krvavog osmeha i očiju sjajnijih od meseca pa ćemo videti na kraju ko je bio bliži bogu. Dijana Knežević Vreli juli
Ne, to nisam ja, To je ona druga Marija. Golica vetar Topao, julski Nekoga dodiruje moja kosa Pomalo rumena od Sunca. Ispijam daleke obale U jednom dahu Opijena muzikom Mediteranskih gitarista. Ne, to nisam ja To je ona luda Ona koja se zabavlja U svakom trenu Na svakoj steni. Kroz svaki talas. Koja se igra vatrom i grli sa leptirom koja šapuće strancu i sanjari u ponoć na toplom jasutku. Ne, to nisam ja To je ona druga Marija. Marija Popović Svi mi koji smo bili u paklu
Naučili smo da se radujemo Svakom svitanju. Naša su jutra od Boga poklonjena Bistra i prostrana Uvek osunčana. Naši su dani pesmom sazidani I mirisom lavande okupani. Svi mi koji smo dobili drugu šansu Šaku držimo čvrsto I po danu i po mraku I vešto budno čuvamo san Jer nam je obećan. Mi koji smo iza oluje vrtove sagradili Nama je novo svitanje Poklon kome se klanjamo Jer smo od sitnih stakala skovali ogledalo Ogledalo gde se smejemo Jer se u njemu vidimo. Marija Popović I ko će sada reći gde sam
Hoćeš i mene pitati Nažalost prazna je soba Ne umem odgovor dati. Požar u mojoj aorti Ne pulsira, ne greje Pege na mom nosu Prekrih rumenilom I sve se nekako brzo ugasi U besu, gordosti, ponosu. Opet iskopavaš krivca Evo me, digla sam ruke Čekam da opališ Porasla sam i vešto čitam poruke Al’ nekako po navici grešim. Ah ta ja, Bezobrazna, besramna Sebična, drčna ohola, smela Ah ta ja, vidim prekinutu traku Onima koje sam ujela. Ah ta ja, zlobnica, trulog srama Ili bolje bestidnica U svetu niskobudžetnih dama. Ah ta ja! Marija Popović |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
November 2025
Categories |
RSS Feed