|
Do kada ću ja da ležem
u postelju neostvarenih želja? Umorna od čežnje da ću ga ponovo ugledati? Hoćeš li ti Medeja, hoćeš li ti osvetiti moje zaludne molitve i moja preduga čekanja? Sahrani moju ljubav u crnu zemlju bez opela i krsta da je niko ni ne spomene. Budi kao vetar i odnesi sve, jer reči ne čuvaju više ništa i da mu ne preostane ništa drugo sem da celiva me. Milana Janjičić
0 Comments
Obećao si da ćeš na mene da
misliš u galami dana dok sam daleko i ne mogu ti doći. U noći okupanoj mirom uvek misli na mene. Dok me sve tvoj nežnosti bole. Jer si za mene prvi dan mira nakon rata, slika Zvezdane noći na zidu, nit Arijadninog konca i poslednji osmeh devojke iz Sene. Tvoje oći su mi Sirijus dok dani odlaze i prolaze. U sobi gde je mnoštvo žena sklopi oči ili mi pošalji Eho da joj usne oneme od bludnih šapata. Samo ja nisam Hera. Umorna sam od glasova u glavi, od strasti klonulog tela i zavađenih godišnjih doba. Ostalo je nekoliko izgubljenih koraka na ivici moje samoće, bezbroj dana i dugih čekanja. Dođi da zajedno produžimo put dok ka nama trči Eros glave odrubljene, a ja sa tobom u sazvežđu venčana. Milana Janjičić Misli mi kažu da sam ostavio
Neki krvav potmuo bol Na dnu ponora za sobom Za razmišljanje vremena nemam Putujem Vasko Popa E moj Popa Nema ostavljanja Nikakvih potmulih Krvavih bolova Na dnu ponora Za sobom Za razmišljanje Moraš vremena imati Jer nijedan od tih bolova Neće sam od sebe nestati Nego će jedan po jedan Da te grabe I na dno da te vuku I što ih je više Što ih više zanemaruješ I praviš se da nisu tu Sve teže će da ti bude Pružaće ruke ka tebi Kao napuštena djeca Vući će te za rukav I jednom će im i poći za rukom Da te se dočepaju i svuku U taj tvoj ponor Od pada ćeš se prosuti I rasuti Na hiljade komada I nećeš znati Ni kako da se sastaviš A kamoli da se sa njima Svima odjednom suočiš Zato, Nema ostavljanja Nikakvih krvavih Potmulih bolova Na dnu ponora Za sobom Čim se neki pojavi Odmah mu u oči pogledaj I poslušaj šta ima da ti kaže Jer kad kaže I kad ga čuješ Otići će sam Tanja Spasojević Nesrećna si
Prazna I očajna Jer uporno oživljavaš Nešto u čemu već odavno Života nema Pogledaj Majku Prirodu Posmatraj stabla Kroz godišnja doba Misliš li Da bi bilo jeseni Da drveće odbije Mrtvo lišće da pusti? I na šta bi Takva stabla ličila? Nakaradna Vjerovatno bi Izazivala podsmijeh U očima prolaznika Ne bi bilo ni proljeća Jer dok ne ode staro Za novo mjesta nema Zašto se tako uporno držiš Za kosture prošlosti? I sebe bi da pokopaš I legneš kraj njih Tako nikome ne činiš dobro Ponajmanje sebi Život je dar I kad ti je već dat Učini sebe dostojnom Tog blagoslova I slavi ga Toliko je ljepote Oko nas Otpuštanje svega Što nam više ne služi Je umjetnost A Majka Priroda Najbolja je Učiteljica Posmatraj je I uči od nje Jer ipak si i ti Njeno dijete. Tanja Spasojević Znaš, ima taj jedan period
O kome se baš mnogo i ne priča. Za Van Goga je to bio period Kada ptice mijenjaju perje, Kada se treba skloniti Od očiju javnosti U svoja četiri zida. To je onaj period Kada osjećaš da nisi više gusjenica Ali vidiš da još uvijek nisi ni leptir. Nisi baš ni siguran ko si, Ni kojim putem da kreneš. Samo osjećaš kako svaka ćelija tvoga bića Žudi za promjenom, Za transformacijom, Za oslobođenjem. Pomalo se i plašiš, Jer ti se čini da umireš. Da je to kraj. Nemoj da se opireš. Imaj vjere i prepusti se. Jer ne umireš ti. Umire ono što si nekad bio. Tanja Spasojević *poezija iz zbirke "Suncodani"
Kao odbačena štenad, proklizavaš prostorima sjećanja i trgovišta, retko koja ruka segne milovanje, studeni pločnici nisu samo tvoji, u pore praznina uvuku se ničiji psi, vrebajući oko pripitomljivača, prestara za sramežljivost, razodevaš se samo pred uglaslim očima, dna, nozdrvama veje miris džeza, nezvanozvan škripi, uskih nogavica, neumerena bol, samo je navika, nekad je prikriju slova, trn kilometri. Saša Milovanović *poezija iz zbirke "Suncodani"
Gatali smo priče vatre te ozvezdale noći, skoro na uviru tri reke, visoko nebo priklanjalo je uši da čuje glagoljanje godova o dogođenom, znajući da će glasovi izroniti tajne koloutkane pod ogrubelu koru, reči su prigrevale rodice u nama, pokrećući začarani krug saspoznaje, rađali smo bez trudova, u vatri može tako, blizina vode preči sagor, čisti obojako, znajući sutra, nošeni maticom plamena, kalimo mač. Saša Milovanović *poezija iz zbirke "Suncodani"
Kad pomešam osećanja i prisećanja, pošteđujem te strasti, siguran kao smrt, dolazi bol, ako ne sakrijem misli, sladom, amsterdamiš tek rođena u starosti, prolaznoj poput lake jeze, dok ruže mirišu na vetar i tvoj dah nakon jezerskih strmina. Znao sam da dolaziš čista i nakom mene pereš rakijom lice, koristeći predačka lukavstva, izgledaš kao rano kišno jutro, začinješ svaki put govoreći moje reči, misleći usvojenim korakom, ne izneseš teg blagostanja, krajeve prolamaju neocareni rezovi. Boluješ od mirisa, što čili iz nozdrva ljutinom nepresušnom, patrljci žuljaju, otkazuješ letove, patuljci su preprečili snove, vode u rudnike napuštene tvoje poglede, neuslišene lomače gasnu, skovitlac neprepoznavanja i proždrljivost zaborava, sprema dukate. Saša Milovanović od zadnjih susreta
pijuckamo aperol spritz prosecco okupilo nas se desetak ronjenje u crvenom moru las vegas nazaré portugal istanbul i gradovi u italiji ne rimu, napoliju se čovjek vraća dok stol nestvarno njiše u neprekidno ljeto brodimo prostranstvima lovimo trenutke kao fotografije kao da nismo stari kao da nije sve bilo jučer večer baš topla i vlažna tu uz more iza ponoći razgovori su još mekši netko se razveo netko još uvijek sam kaže D, susrećemo se svakog jutra dugokosa prijateljica iz klupe i ja na putu sa mog posla ona dolazi u grad autom ja na putu van njega pogledi nam se sreću, nasmijemo se preko automobilskog stakla, mahnemo u toj točki pomislim iako nije ništa ljubavno o ovoj večeri napisat ću pjesmu Snježana Vračar Mihelač jedva držim oči otvorene
na cesti kamion gradske čistoće i dječak iz zavjetrine majčinih ramena gleda u prizor iz kamiona iskaču mladići međusobno razgovaraju nekim melodičnim meni nepoznatim jezikom intonaciju im daju ptice na zvučni signal suču rukave primiču kontejner, prazne smeće dječaka prizor zabavlja maše rukama jedan mladić se izdvaja skida rukavice, briše ruke u kombinezon sa suvozačkog mjesta uzima dječaku pruža igračku nebo se rasanjuje približavaju nam se prostori povlačim se da ne remetim razmišljam o Wislawi i Vermeerovoj mljekarici svijet i ovakav kakav jeste još uvijek ne zaslužuje kraj Snježana Vračar Mihelač dugo biraju, prevrću po rukama
gledaju sa svih strana teksturu osjećaj pod prstima uzimaju olovke pažljivo kakve i jesu moje prijateljice ostavljaju mekan trag ispisuju redove u kojima se pronalazim među kotačima trgovima dalekom voću i obalama unutrašnjim pejzažima skicama trenutaka stopama gradova u njima razveselile su danas mladu poštaricu s kojom rado razgovaram na stubištu zgrade sjećam se ovog, protrljaš mandarinu na sredini i miriše nakon pokreta ruke privuče je nosu nećete zamjeriti na smjelosti nisam dugo putovala a i ovih dana raznosim samo loše vijesti Snježana Vračar Mihelač Molim se
Za sve naše bitke Molm se Za sve naše bitke Molim se A molitvu mi brane Molim se Za sve one same Molim se Za pijance u parku Molim se Predajem se zadatku Molim se A čulo mi nemo Molim se Život mi kreno Ilija Đurđanović Sam u svome sobičku
Sam, gledam u sliku Tv je naravno u boji Gradove ti mi osvoji Radim i glad me mori Radim, ko da ne postojim Negde u centru samog sveta Još jedna cigareta Usud očekujem sada Ti si bila isuviše mlada Idem bespovratno u raj Baj baj bejbe, baj baj -------- Sada je kraj Voleo sam neću stati Gde se robuje Tu se mora dati Užas u vene mi teče Dođi mi u veče Radim na pesmi novoj Sada samo znam ovo: stoj. I poseti me u mojim dverima Sodoma je to i gomora Svega donesi, daj Idemo slugo u raj --- ja sam proklet ja sam otet urlam u tminu tamnu naći ću te negde samu nije za net još jedan smet još jedna šala ista budala pogled u ono što je bilo i biće odmah u tami skriće ono što kucam sada ti si isuviše mlada --- Daj pile Ne bananu Jutro svane Sunce grane Svi u boj Pomoz bože Nek urlaju Nek se može Mnogo matematike Prozreo sam bitnike Sve neki nerad Bolesna štenad --- Poslednja pesma o sebi Moji su snovi nemi Ja volim samo sebe A ostale ko šljivi Ovo mora da primi Neki razuzdan kauboj Sve misli moje se stisle Nekada su i cure bile Tableta u džepu Ispevaću i petu Dževra je na okeanu Voleo bih videti tebe samu... ---------- Slično piše I miriše Svega više I miriše Sunce greje Sledi udar Sve sam mudar Sve sam mudar Kafa se sprema Nešto se muva Izlaze zvuci iz uva Valja i kuva Urlam i samo vičem Ovo kao da je iz priče nalazi ninašta ne liče popio sam jedno piće urlam u raskorak padam sedim i samo se nadam rastem a kao da zevam o novoj istini samo snevam urlam i kraj ovih snova stigla je godina nova urlam i u beskraj idem to je to jedini sine --- kosovi war‚ --- eto jared leto leto presveto program hvata sila mraka urlam u ponore padam neću stati da se nadam Ilija Đurđanović Stvorio sam te
Voz je vozio Išao sam na tanje One su sada u raju Naglo zaoraju Mašina Kanta Misao Rata dana Moja je sama Šta je to stav Takav sam sav ---- Proklet Nek kopa Stiže evropa Baš ta Evropa Imao sam Jedan san Sad se budim Sasvim sam Igre na prevaru Nemaju meru Nego troše Sve izgleda loše Ilija Đurđanović U sklopu priprema za predstojeću zimu
Valja mi se dobro opremiti. Mislim ogrevom najpre... Sve trojanske konje Što mi obaška u dvorište ubacuju Nacepkaću za potpalu- FRC! FRC! FRC! Na noge čizme gumene Dok me, ovako naivnu, nabeđeni Žednu preko vode prevode Bar da se ne okvasim, Da se od studene samoće spasim. U glavi mi se četrdeset misli Svake žive sekunde roji- Pred zimu pogotovo... Ko će sive svitke vesti Sakrivene pod krevetom, Sve kosture iz ormara Po zadatoj tmuši mrkloj Smoći snage da prebroji? Oko vrata šal beljeni Da do srca dobacuje, Pa i uši da dokači, Loše vesti razmazuje, Od vašaka tvrde zlosti Sistematski istrebljuje... A srce je ogromatno I duboko kol`ko treba. Tu se „loži“ naveliko I puni se medovinom, Sve do guše, da preliva. Na dnu srca, u podrumu Besne pse da posakrivam, Pramenove dimne magle Na jedvite jade što sam Počupala s otrov tla. Na dnu srca prišivanog U bunkere armirane Čuvam ih od recidiva. Tu, na dnu, u nelečju Ja sam ober- loša, A ne samo zla! Marija Kovačević Ja svoje konje nisam gajila
Da bih mogla da bežim na njima- Od nekoga, od nečega, sebe da vraćam sebi. Ja sam ih gajila da jezdim brže, da stignem, Da mogu duže u oči crne da gledam, Da ima ko štit moj da mi donese Kad već nemam oslonca u tebi. Ja besna silu ledenog brega Mogu da proizvedem, da se okrenem naopako. Plavetnilom njegovim na pola Da isečem sve zablude ko mačem, Da mu čisti deo oprljim, da vode natočim, Pa da se sklupčam, do preksutra da plačem, A da niko ne sluti koliko i kako. Džaba si me na toplu vodu navikao Da klizi mi preko kože bele, Sve pore redom da mi otvori. Džaba me mirisnim uljima u maz pakovao Misleći da u hladnoj neću moći da plivam, Da su me tako obamrlu odavno ribe halapljive Pojele! Ali avaj- I u lednoj mi svaki kožni prevoj Najglasnije bezobrazno istinu govori! Požari šumski napujdani na me Dosta mi cvetova u prah pretvorili, Al` vetar dobri s dobre strane bane One najbolje za seme sačuva i zatvori. Čuvaj se voda velikih kojima gospodarim I koje će jutro potonje da svane- Posle požara ponešto živo i pretekne, Al` iza poplave baš ništa ne ostane! A bilo je lako samo da se pusti Da se u radostima svojim životu Potpuno i ucelo predam, Meni je dovoljno bilo da NE MORAM ništa, Da me se pusti u kišu da gledam... Marija Kovačević Statistički posmatrano
Namazana kriška hleba Prilikom slučajnog ispuštanja Obavezno pada na onu stranu sa sadržajem- Slatkim, slanim, nebitno je, Sa kajmakom, mašću, džemom... Ovaj nepisani zakon Pravedniku čini štetu veću, Da se nešto time plati, Zalogaj ustima uskrati Zarad nekog većeg dobra, Osim ako ne šuruju sa silama određenim Koje će u letu prstom taći Salto-mortale da se izvede I ipak padne na drugu stranu. Da je šteta prividno manja, Da se dune i oduva prašina. Da se usta gladna nahrane, a duša zaduži tamo gde ne treba. Taj kratki nalet adrenalina Dok iščekujemo konačni rezultat Momenat je u kom tražimo zajam Za koji će kamata kad-tad da stigne. Ne znam da li mi je ikad Kriška pala na praznu stranu. Ne znam ko mi je sa ramena skakao Da je okrene, ili zalepi da valja. Ne znam pred kojim ću vratima jednom da osvanem. Al` znam da mi svetli Taj dukat zlatni karaktera na dlanu, Da su moje ovce samo vuci jeli, A one što pretekle pojeli pastiri. Da mi prašnjavi zalogaj ceo život Ko jedina hrana niz grlo klizne I da će zapisničar pred tim istim vratima Dok dugove mi otpisuje zbog toga Više puta morati I olovku da lizne. Marija Kovačević A znala sam da je nešto što ne valja
Čim su se smotani žitelji Raja U lišće njeno oblačili, Hteli preko smokve jabuka I bili isterani zanavek van. Dok Bog za njima viče- Iš odavde! Iš kad ste stoka! Da vas ne vidim! Ni vas, ni decu vam, ništa vašeg porekla! -Ali, Bože, zmija nam je tako rekla, a Eva me naterala... Znala sam da je kobno to slatko, Čim mi je Bato, Đurašića dični sin kad smo se sreli po treći puta Doneo ih vršne pune šake- da podelimo, izguštamo gušte A one prezrele, curi sok niz bradu. I dok nadlanicom briše pune usne Sve do bele fleke na koži, A ja zaneta prizorom, ne umem da žvaćem Krckam semenca smokvina međ` zubima K`o slani petrovački pesak morski, Mislim se- sreća, pa se ne ljušte, Mislim se koliko je prikladno da devojka fina Onako zinuta blene u njega I u koju jednačinu da ga smestim Dok prvi poljubac ima ukus modrih smokvi. I znala sam da je nešto naopako Čim se meni sviđa u svakom obliku, Čim mi se od soka lepe prsti... I kakva to biljka pušta mleko? A nije voće, ni povrće nije, Nego naopako zatvoren cvet Što za cela života svoga Sve svoje slasti uspe da sakrije. Na zemlju pada u čin predaje Tek u trenutku kad pola je trula, Tek kad se osmeli da nešto kaže, Kad ponovi sve što je oduvek čula I lice svoje pravo pokaže... Kad grob postane za pčelu i mrava Što probaše da spasu zarobljenog kukca, Alavog na slatko, druga u nevolji Koj stigao je do prokletnice prvi. Tačno sam znala!!! Marija Kovačević Da li su decembarski dani,
odredište samo za kraj godine, najava da sneg stiže ili prilika da se dvoje zbliže? Najlepše vreme da ti prste neko ugreje, stiskom ruke, spontano i bez najave. Vrati mi to, što si mi dao, svidelo mi se iako za taj trenutak moj, nisi znao. Znam da su razlozi brojni, Bog zna zašto je moralo da stane ili da se na neko vreme prekine, dok ne dođu bolji dani. Zar ne? Hej živote, sve što mi je bilo znano, postalo mi je strano, i ništa više da radim ne umem, osim da slušam. Sada kada hladno vreme odmiče, ne tražim te više, po snegu i minusu, odlazim svojoj samoći, tišoj od najveće buke. Da pišem od muke. Iz zbirke pesama "Otkrivanje sebe" B.N. Oči su prozori duše, kao šaloni
iza kojih dubina se krije. Kome hoćeš ti otkrivaš, i da si daleko do srca dolaziš. Osvajaš dušu, u dvoru moga uma govoriš tiho, njoj prija. Od najveće tišine, čuje se glas, u toj tišini sebe se stidim. i ne želim da stane, već nadahne. U dubini tirkiznog mora, odpuštam teret svojih misli, talasima koje pokrećeš, samo loše na dobro okrećeš. U korak sa vetrom se borim, da li da stanem il' morem plovim? Zahvaljujem što postojim. Iz zbirke pesama "Otkrivanje sebe" B.N. |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
February 2026
Categories |
RSS Feed