I sviraše, tako, kao da mi prete
podrugljive note što jecaje mame.
I poslednjim dimom gorke cigarete
ispraćam minute orođene tame.

I sviraše, tako, kao da me nije,
kao da sam kamen od najtvrđe stene.
I reka te vina, što venama lije,
otima i nosi daleko od mene.

I sviraše, tako, kao da je kazna
voleti te verno dok podmuklo sviće.
I poslednja bačva kotrlja se prazna,
al srce zauvek ispunjeno biće!

Kristina Anđelković

Bože uzmi s rane pelina i soli,
jer gozbi se takvoj ne raduje niko,
da zaceli očaj il jače zaboli,
da ga bude manje ili još toliko.

Do srži, do kosti, do živca, do krvi,
neka me raznese u sitne komade!
Tako boli samo poslednji i prvi,
tako boli život bez cilja i nade.

Podari mi žara da glečere zgreje
u očima, srcu, u njegovoj reči,
da razbije oblak što gromove seje
po leđima sluge što ponizno kleči.

Do neba, do sunca, do milosti Tvoje,
do strašnih dubina, do smrti il spasa!
Tako bole oči što mraka se boje,
tako boli vrisak promukloga glasa.

Bože daj mi svetlost na putu ka Tebi,
tabanima kožu od mačeva kruću,
da se beskraj vere ugasio ne bi – 
nagradi me, Bože, ljubavlju il smrću.

Kristina Anđelković

Oprosti im Bože nedostojna dela,
u posmrtne što su zasvirali trube.
Pojila nas jedna otadžbinska zdela
o koju su grešno polomili zube.

Smiluj se nad zemljom što ranjena kleca,
nek pobedi ljubav u ovome ratu.
Istome smo rodu i preci i deca,
oprosti im Bože srdžbu prema bratu.

Istrgni iz ruku puške što se tresu,
oslonjene čvrsto na suprotnu veru.
Oprosti im Bože kuršume u besu
koji žurno idu u pogrešnom smeru.

Oprosti im Bože ustremljene garde,
granice na karti Srbije nam carske.
Oprosti im čojstvo što bestidno pade,
pomrčinu skini sa kolevke bratske.

Oprosti što nisu istrajali časno.
Jezike oprosti što pogani svrbe.
Oprosti im Bože, ako nije kasno.
Oprosti, pomiri sa Srbima Srbe.

Kristina Anđelković

Tražićeš me onda kad stope mi stupe
na kaldrmu pustu, u pravcu mog trona.
I ruke će tvoje drhtajem da kupe
blato što mi bude spadalo sa đona.

Tražićeš sve ono što gubitnik traži
kad savest mu najzad zajeca od stida.
I duša će tvoja ogrezla u laži
gorkim pokajanjem početi da rida.

Tražićeš i sebe u magli saznanja
da izdaja duplo izdajniku vraća.
Neka su ti prosta moja očajanja
i dug što nebeskim stražama se plaća.

Tražićeš me slepo u beskrajnoj tmini
i svaki će korak bivati sve kraći.
Jer trag koji pratiš mojim ti se čini,
al nikad me više ne možeš pronaći.

Kristina Anđelković