|
Štа bi voleo dа ti kаžem?
Moždа dа ponekаd zаmišljаm dа sаm tаmo negde gde vetаr njiše zlаtne stаbljike žitа, pа su mi oči pune suncа. Ili dа zаmišljаm sjаjne kаpljice znojа poput biserа posute po leđimа, i one mirišljаve sveće, zаlutаlu mrvicu kokosovog brаšnа nа rubu usаnа, dаh koji miluje , prste tek probuđene, snene, kаko se stidljivo penju uz rub ušne školjke, i ploču nа 33 obrаjа. Zаmišljаm -- vetаr se igrа sа zаvesom nа prozoru čiju je snežnu belinu ubilo vreme, svećа miriše nа lаvаndu, а usne imаju ukus Rаfаelo kuglicа. Ne znаm dа li si čuo dа postoje ribe dvodihаlice koje žive u tropskim krаjevimа. Kаd vodа presuši, ukopаju se u zemlju i čekаju kišu. Hej, nije istinа dа nisаm romаntičnа, sаmo me je vetаr šibаo, pа ponekаd ličim nа kаmen neosetljiv. Možeš gа bаcаti, gаziti, šutirаti, nаcrtаti mu flomаsterom oči i široki osmeh. Vidi mi ruke — grube,žuljevite... Imаm mаlu motiku zа rаt protiv korovа. A korov niče neprestаno, rаste ko lud, svugde gа imа . Borim se kаko znаm i umem dа ne uguši ovo mаlo duše. Ej živote -- jebem ti mаter ! Gordana Manigoda
0 Comments
Ja volim da se penjem na drvo
i da igram između dve vatre. Ona ne voli da pere veš. Pokazuje mi ispucale ruke. Bolje od mene ljušti krompir. Smejemo se, dok ga ubacujemo u veliki lonac -- kao u koš. Priča mi o polubratu koji je tek prohodao. Zamišljam kako tetura po stanu i žao mi je što ga neću videti ni sad, ni neki drugi put. Ponovo mi pokazuje ruke. Setih se koju kremu koristi moja mama, a ona kaže: „Pokušaću da ubedim tatu da mi je kupi.“ Uzima malu metlu, čisti tepih u sobi, dok ja čekam i šetam pogledom od lopte koju sam ponela do njenih povijenih leđa. Kad se smeje, ima rupice na obrazima. Ona je moja dobra drugarica. Idemo u treći tri razred. Gordana Manigoda Oslobodi se okovа,
kаvezа, zidovа. Osloboditi se jаvnog prevozа, gužvi, čekаnjа, redovа. Oslobodi se ljudi koji unose nemir, isisаju energiju pа te ostаve prаznog i umornog. Oslobodi se, oslobodi! Pronаđi svoj mir pre nego što bude kаsno. Sigurno negde postoji kаvez bаš po tvojoj meri. Gordana Manigoda Nisu nas pitali
da li želimo da se omeđimo sa braćom saputnicima iz daleke zemlje beguncima od divljih zima. Nisu nas pitali da li želimo veću zemlju po ceni krvi saplemenika istih gena a različitog krsta. Nisu nas pitali želimo li puške za lov na nevine glave i baštinu sticanu tuđim znojem. Nisu nas pitali gde smo posejali komadiće duše i ne žele da znaju da im je mržnja zašivena na epolete i da stanuje ispod kapa i šinjela. Nisu nas pitali imaju li pravo na žetvu mladosti i setvu jecaja do iščeznuća crnih barjaka na ranjenim kućama. Nisu nas pitali imamo li suza za odnete košmarom i oproštaja za njihove hice ispaljene tuđom rukom. Nisu nas pitali kako ćemo živeti posle njihovih grehova i kada će pasti nevidljive barikade zadužbine njihove nemoći. Menjaju se države i pozivni brojevi ožiljci i uspomene se ne mogu promeniti. Miloš Marjanović Osećam nekog drugog
pod svojom kožom pod svojim nebom. Gledam obrise grada u kome sam udahnuo slobodu i zadužio buduće dane a vidim tuđinu i nepoznato svetlo kako lepe slike pretvara u nevidelo. Pozdravljam ljude govore da smo braća upropašćene reči prljaju vazduh padaju maske sa poznatih lica i ostajem neznanac na asfaltu po kome sam prvi put pretrčao strah. Pratim senku tučak bezvremena mrvi sećanja za gozbu vetra za brisanje svetilišta gde sam se zavetovao tišini gde sam sakrivao grehe. Čitam sekunde broje se kapi iz nektara strasti i pomirenja na reveru veka nosim ravnodušnost da umesto potopa dočekam sušu posle koje ću postati neko pod tuđom kožom pod tuđim nebom. Miloš Marjanović Barut u krvotoku
ostavlja savest na mrtvoj straži odrubljene predačke glave čekaju lobanju poslednjeg izdanka za totem protraćenih vekova. Za pokopanim ustancima ostaju mrvice izdaje sa tiranskih trpeza duša je umorna od potrage po bestragijima za crepovima kuće što beše dedovina i domovina. Neumiren izvesnošću bezdana nepomiren apoteozom imitatora imperatora ostvaren u proseku izopšten iz novih buna stvoren od praznine rođen i stopljen u talase nesklada dišem i plutam zaključan u večnom međuvremenu. Miloš Marjanović Otupelim prstima
Iz notesa Požutelu hartiju Trgam Da uzdahu istočenom I mastilu razlivenom Na papiru Ne ostane trag U nedrima Srce Dragulj nežni čuvam I nekada davno Od bola Prekoračen prag Tihuje Sam Nataša Obradović Spasić Kojim okom da gledam sad
u lužnički Golemi stol Kad pogled svaki predstavlja mi preduboku bol. Na livadi žicom omeđenoj Uspravna stojim Po mrklom mraku Uspomene brojim Prebirem svaku Dok ispod Kasiopeje Pored planine Baš tu dole levo Kao onomad u Košutnjaku Čekam da vidim Perseide, zvezdano jato Jedan davno preživljeni Za vreme ne mari Ali čini da stara novu bol oživi Jer pogled u noćnu tminu Kao ogledalo tajnim znakom Vraća mi Golemi stol još većim mrakom A gde je zvezdano jato? Nataša Obradovuć Spasić Prazno
Sjajno Iznenada Zanemelo Ogledalo napušteno Drema Ram čvrst, Stamen, Zlatno obojen, Na čekanju Sneva Buđenja Novog Nema Da li je iko budan? Plaho, Nejako Odraz Kuca Začuđeno Ne veruje. Ne drema. Nataša Obradović Spasić Ulična svetiljka
Svetlošću treperavom Žutom Uzano parče asfalta Obasjava. Suva prašina velegradska, Gust miris ulja i betona U muklo me doba Obavija. Pored reda Gotovo na trotoaru Parkiranih automobila, Kao kroz tesan klanac Prolazim. Slučajni prolaznici Glava pognutih, Očiju praznih, U noge uprtih, Hodom postrance Jedan pored drugog, Bezglasno se mimoilaze. Da nekog U prolazu ne dodirnu, Ne vide, Ne čuju Brižljivo paze, Dok kao senke Bez odjeka Po tlu gaze. Odjednom, U mestu Sam stala, Kad osetih blizak mi Šumske čistote trag, Da li ga je Vetar neki blag, Odnekud doneo? Na tren Zamirisao je Procvetali Bagrem beo. Nataša Obradović Spasić Dođoše u nadi da će sretno putovati,
veseliti se životu, a neki od njih djecu odgajati, a nisu znali da im je zadnji put, i da će bez ukrcavanja ići na put bez povratka. Danas za njih 16 bijelih ruža, u znak mladosti tužne, onih koji nikom nisu krivi, samo su disali, voljeli i bili živi. Čovjeku nikad nije svejedno, kad se nešto tako dogodi, stvar bi ista bila da je poginulo samo jedno, al ovo duplo brže čovjeka pogodi. I onda shvati da je samo biti čovjek važno, a ono što ljudi pričaju na sav glas. samo šareno, puno boja i lažno, u redu je sve, samo nek bude nas. Tamo negdje nisu važna imena, samo to imamo li dušu ili ne, Bog ne pita na šalteru za prezimena, niti kako smo ga zvali. Luka Markota 1.11. 2025. Teškim trenucima naših života,
mi smo svi Tvoji, svi smo jedno, i tihi smo dok nas Ti učiš, znaš kako treba. Čuvaj moje prijatelje, i ljude mi drage, riječ mržnja da mi nije privlačna, i da opominjem one koji je njeguju. Dao si mi vlastito mišljenje, iako protiv sebe kupujem vlastiti mir, i tako radim protiv Tebe, al sve manje to radim. Dopusti da nemoguće postane moguće, kako hoću da proživim ovaj kratki život, pa da miran jedne Nedjelje u podmukloj starosti, zadovoljan pred tebe stanem. Nevjernici s predrasudama da s praga mi nestanu, i ne pojavljuju se dok pošteni ne postanu, daj mi da Te u potpunosti razumijem, u svim Tvojim pjesmama uživati umijem. Svo Kršćanstvo na svoj način da štujem, a i ono što nije Kršćanstvo da poštujem. jer mi smo svi Tvoji, nastali od Tebe, i naše zemaljske svađe su Tebi nebitne. Jednom kad Ti vratim ovo tijelo, želio bih znati da nije bilo uzalud. da prolazio sam stazama kojim treba, baš onako kako moram. Luka Markota /13.11 Tamo gdje je duša čista,
i postoji dobrota, ona se rađa, imena ima više od trista, ne želi ni s kim da se svađa. Stvorena je za sve. ali neki ne dopuštaju. stave debeli lokot na svoja vrata, i ljepotu do sebe ni u kom slučaju ne puštaju, duše im od blata. Ona sve jednakom snagom voli, i kad mi ne volimo jedni druge, to nju kao najteža rana boli, i sebi na srcu stvaramo nezdrave pruge. Zato daj da moje srce tvoje nađe, da joj u sebi napravimo dom, prije nego sunce zađe, reci mi šta želiš, u njeno ime bit će sve po tvom. Idemo kroz život, ruku pod ruku, zahvaljujući njoj, ne protiv , ni pored nego jedno s drugim . Luka Markota 2.12. 2025 Ako te bode nečije trnje,
ne moraš sve ruže u tom vrtu, pod isto stavljati i bacati, poneke itekako miluju. Moraš samo znati pronaći, pripitomiti jednu posebnu, i još par vukova koji čekaju, tek tad možeš reći da si sretan. Smiješ se, razmišljaš svoje, ali zapravo te nitko ne briga, oni ionako ne znaju pripitomiti, već to rade površno. Ostani miran, jer znaš svoje, uspio si pripitomiti par vukova, mali krug na svom sitnom planetu, druge obilazi, vjerovatno ćeš se čudit. Luka Markota |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
June 2026
Categories |
RSS Feed