|
On nije verovao u ljubav
Samo u dobar seks Znate šta se desilo na kraju ? Ljubav od koje je izgorela Pusti vešticu da gori Jer pogrešnog ludo voli Samo sebi seče krila Slomljena vrana mila Rimujem ti jedno srce Ostalo tu u prošlosti Skuplja prazne papire Pravi skicu sreće Čeka da ga sretne A sreća je neće Sve što želi da mu kaže Ne želi prolaznike I noći duge Želi njega Njegovo sivilo I hladno srce Jer i pored sve te hladnoće I kamena koji kuca Oči joj jedino sjaje Kada ih on gleda Divan čovek Santa leda Ana Milivojević
0 Comments
( Dragana Stojanović, "Sedef za moju sestru", Draslar, 2017.)
Prometnom ulicom sa izlozima žustro korača visoka devojka stegnuta u struku obla na drugim mestima u pripijenim belim pantalonama beljim od snega u žardinjerama kožne čizme obavijaju butine peglana kosa odskakuje i rasipa se po jakni od smeđe kože njeno gibanje u tesnoj odeći može se nazvati zavodljivim dok sigurno grabi dugim koracima odmiče od semafora koji zaustavlja devojčine fine kosti mermer u boji potamnelog tena preko prelaza stariji muškarac obazriv zatim nehajan raspoložen dolazeći naglo se parališe gleda devojku gleda požudno malo kasnije nailazi po brazdama na čelu još stariji oči naglo zažagre a devojka drži glavu nad vodom gazi raskrsnicom gleda pravo čovek se okreće i pogledom prati kako se ona njiše ali začudo mladići koji prolaze odsutni zamišljeni nervoznih pokreta sa slušalicama preko glave osmehuju se nečemu za sebe nju ne primećuju ne odaju se ničim već treći starac opčinjen se osvrnuo devojka se udaljava a svetla iz izloga ukrštaju se na njoj odlazim u drugom pravcu završavam poslove prolazim kroz antre sa gipsanim ramovima unutar kojih ničega nema zamišljam nenaslikanu sliku sa ulice dolazi muškarac gledamo se pomišljam dobro je što je zima i sumrak krznena šubara visoko uokviruje bledilo rumenilo od hladnoće vlažne trepavice oči usamljena lednička jezera mislim dobro je da pod šubarom ličim na usnuli začaran predeo iz snežne bajke u gradu čijim ulicama prolaze utegnute namirisane devojke i gledaju iznad drugih dok koračaju Dragana Stojanović Ako si naivan, ti žensku bit
tražićeš medju njenim grudima, prevojima, prostranstvu među kukovima, u pramenovima kose i golim ramenima Naizgled, delovaće ti da ono što te napaja tamo živi Medjutim, onaj ko upoznao je vatru života instinktivno zna da seme ženskog postojanja dotaknuće samo onaj koji spozna da njen stid sveto mesto je Ako dozvoliš joj da pred tobom nestidljivo se stidi i sa tim stidom progovoriš bez reči, dok ga u isto vreme držiš stameno za ruku, tek tada ćeš u njoj naći izvor života koji podariće ti dublji smisao ovozemaljskog postojanja Ako si naivan, ti njenu bit tražićeš u njenoj lepoti, medjutim, ona samo mamac je za slabašne, a slabašni ne mogu odvesti do vrata iza kojih rastu vrtovi nara Za tim vratima, tragamo svi, i samo onaj ko zavoleo je svoj i tudji stid zna putanju Tamara Pokorni Uhvatila sam rukama
zastarela vrata svog grudnog koša i otvorila ih širom Rekoh mu: izvoli, udji u lavirinte ne estetskih delova mene Šetaj slobodno, ali ponesi svetlo sa sobom i jednu nit koja vratiće te nazad U tim odajama nikada niko milom boravio nije, zato ne mogu ti dati garanciju da vratićeš se neoštećen I nije da tim hodnicima nisu prolazili mnogi razni zalutali putnici one zle strane života Bez milosti ostavljali svoje tragove, bez stida, pitanja, manira i savesti Rekoh mu: izvoli, udji Ti prvi si koji je pozvan, zato budi obazriv Figurice na unutrašnjim policama neopisivo su primamljive, ali jednako toliko krhke Dotakneš li ih iz želje da ih poseduješ, rasprsnuće se u komade A iz njihovog loma nagrnuće potisnuta sila koja ima razoranu nameru Nadješ li joj se na putu, zažalićeš što pokušao si da osvojiš ono što traži svedočenje, a ne posedovanje Tamara Pokorni Postoji nešto
između dve osobe, neki prećutni dogovori sa nivoa duše kada ona otkriva slojeve svoje tame a onaj prekoputa te ostatke čuva u dnu jezgra svoje ljubavi, kao neki sveti odraz druge strane meseca I nije bitno ko je ko i ko je kakav, trenutak kada vidim te iznova je trenutak kada ponovo rodim se u nekoj novoj epohi koja obećava kontakt sa onostranim Postoje neke senke koje hodaju po ćoškovima kosmosa u nadi da ce naći svoj odraz svoje ime i prezime svoj kutak, i sto za ručanje alarm za buđenje i svoje mesto u redu za hleb Svaki put kada naslutiš je, osetiš joj miris i oblik, dodirneš njene prevoje, i zađeš u njene mračne odaje, ti možeš čuti njen oštar zvuk, koji razbija svaku iluziju koju naslikali su neki plitki ljudi dovoljno je da ostaneš tu ne brini, nećeš ogluveti, nakon njenog krika leže beskonačni slojevi ljubavi Jer postoji nešto između dve osobe nešto sveto i numinozno nešto o čemu ćuti se nešto što osetiš kad zapleše ti u porama i tera te da što dublje dišeš, mislim da to život je Tamara Pokorni Neotkrivena i plodna
Ranjiva i neukrotiva Zar žena nije dno okeana? Nedokučiva i tamna Nepogodna za život jednog običnog čoveka Zar ona nije vizionar? Zar nije prorok? Instinkt? Sve ono traumatično što nastane na dnu njenog radjanja i razvitka kada njen život zavisi od drugih, sve ona to zna pozlatiti. Kada bi samo spremna bila da svoje nokte zarije unutar crne zemlje, svojim njuhom nanjušila bi najdublji sloj svog postojanja, a zatim uronila unutar tog živog blata, a tu bi srela talenat svoj Žena je životinja Ona nije duh Ona nije svetlost, ona je noć i mesec Ona je eros i vodič Ona je boja Ona je miris Ona je i muškarac i dete Poznavalac života Ona sve to jeste, ali ne uvek A da bi bila, ona mora koračati i gore i dole A da bi koračala ona mora plesati Da bi videla ona mora slikati Da bi čula, mora pevati Tek tada ona je makana u svojoj erupciji Tamara Pokorni Sedela bih noćima ispred izvorne mudrosti u obliku neke žene
sredovečnih godina uklesanih linija oko očiju, usana i brade kojima teče reka znanja o življenju, o umiranju O umiranju tokom življenja, i ponovnom rađanju Ta žena bi mi pričala priče o najdubljim slojevima ženske materice, ali ne one fizičke, već one što živi u dubokim porama svake kreature, i one muške, i one ženske Ima li duša pol, pitam se danima? I da li nju to uopšte zanima? Sedela bih noćima sa jednom staricom koja loži vatru golim rukama, i ne peče je, jer toliko je znanja ispekla tokom svog postojanja, da vrelina je ta koja je isceljuje, i više joj ne stvara rane Sedela bih noćima i upijala svaki njen mirni dah kao svoj poslednji i prvi Milovala bih njene ruke pune napuklih vena iz kojih izvire čitava prašuma zelenih listova koji čine da ovaj život ima smisao Ritmovi njenog srca teraju moje kukove da čine pokret, jer toliko su glasni da drmaju okeane, divlje zveri i vulkane Sedela bih noćima sa ženom koja vekovima rađa svake godine po jedno dete, i sve ih drži ispod topline svojih nabujalih grudi dok ne ojačaju i postanu divlji i svoji, sve ih podjednako voli, i svako od njih podjednako nije njen, već svoj Češljala bih njenu smeđu kosu dugu 1000 milja, iz koje izviru vlasi jake kao stabla nekakvog drveta koje čuva sve tajne ljubavi Nesnosna je potreba da prigrlim onu arhetipsku staricu unutar sebe, koja živi na panju u dubokoj noći, pod mesecom, i bosih je tabana Ta starica svake noći peva istu pesmu Pesmu koja živi među zvezdama Pesmu koja živi među okeanskim dubinama, pećinama, korenjima, i grobovima naših predaka Pesmu koja živi među mojim butinama Vibrira u mojim grudima Odzvanja u mojoj karlici Ta starica svake noći peva istu pesmu i čeka da je čujem, da je otplešem, da spavam s njom, budim se, kuvam, kupam se, umivam i osetim ljubav Tamara Pokorni Skloni kosu s moga lica
Učini mi takav dar Hajde vetre sad te molim Pređimo na pravu stvar Izoštri mi mutni pogled Da vidim što vide svi Protuve se tog ne boje Znamo dobro ja i ti Onesi me tad u snove Tamo lično pravim red Meni prija takvo mesto Tu gde teče zlatni med Slobodno mi reci onda Uz početak kreće kraj I ne može da se stvori Od pajaca mudri kralj Pamtim neke davne dane Biću njihov srećni rob Na talasu sve dok plovi Raspamećen ovaj brod Dragan Tošić Ka tebi moji zvuci lete Svaka je nota čarobni cvet U šaren buket pozvaću vetar Da ga ponese u beli svet Obale tvoje su strme hridi A stražu čuva Kerber ljut Zbog tebe pauk mrežu plete Da mi zaplete ka tebi put Ja uvek nudim iskrene reči Ludosti malo čuvam za kraj I ništa neće mene da spreči Da nađem pravi put za raj Borba sa tobom Il pomirenje Pitanje stalno stavljam na tas Deja vous traži sadašnje stanje Od čudnog čuda ja čekam spas Tako se najzad postroje dani Jedan za radost drugi za plač Ko li je sada na pravoj strani Neko sa štitom neko uz mač Dragan Tošić Ja mogu najbolje, ja mogu najbolje
Da shvatim one što nisu gore Što nikog neće za čast da mole One što čvrsto na zemlji stoje Što nikad neće menjati boje Sve je to samo beda i jad, Lakše se vari kada si mlad Ja vidim najbolje, ja vidim najbolje Nek mi se zato sa puta sklone Zadnje barabe, poslednje drolje Neću im ništa zbog njih se selim Istu sudbinu neću da delim Stvarno sve samo đubre i gad Za sjajnim zlatom kad vlada glad Poslaću pozdrave iz zemlje čarobne Čeka me zov iz zemlje čuda Gde nema kraljeva i nema luda Na mene moja sudbina gleda I crnom đavolu neće da preda Hitro se spremam na ludi beg Gde sija sunce i veje sneg Dragan Tošić Meni se stalno javljaju snovi,
Sudbinu moju da drugi kroji, Jer moj jedenjak ne širi jedra, Oluji on se naivno preda Ja sanjam san Branim se knjigom dok čekam zoru, Magijom lečim priče o bolu Tako zavirim u svoju dušu, Od kiše suza da stvorim sušu Ja sanjam san Merlinu sedim sa desne strane, Čekamo dugo jutro da svane Molim za malo zvezdanog praha, Da sprečim senke mraka i straha Ja sanjam san Vidim kometu, onda poželim Da neke slike s drugima delim, A te me onda u stopu prate Muhika Kusti gleda u karte Ja sanjam san Iako zgužvan u uglu ležim, Nikuda više neću da bežim Verujem sada u svoje moći, Al teško stežu beskrajne noći Ja sanjam san Ja sanjam san Ja sanjam san Dragan Tošić Kažu da je život pozorišna bina
Gde se dekor menja od čina do čina Iznad naših glava lebde razne reči Neko njima gazi, neko njima leči Život, život Tarzan često glumi lik sa puno novca On je mnogo bistar a Hamlet je ovca Pohlepa i mržnja, ljubav i lepota Neko nekom smesti neko nekog smota Život, život Nekad ne znaš gde si po daskama kliziš Sve bi hteo odmah, al tek ćeš da vidiš Šaptači se trude da ti nešto jave Ali svojim gestom lagano te dave Život, život Niko ne zna zašto usred nekog čina Zavesa se spusti i padne tišina Al u tome mraku tu negde pred zoru Pisac već se oštri piše dramu novu Život, život Dragan Tošić Moj grad tone u san
Nestaje I ovaj dan Ovaj dan A moj grad tone u san A zašto onda ja Nemam sna Ona dobro zna Tamo dvoje ljube se Ljube se Devojčice nismo mi Koraci moji gube se U tami duge ulice. Draga ne plači Za sve one Prošle dane Novu ćeš ljubav naći Kad jutro osvane. Nestaje I ovaj dan... Dušan Dojčinović U zemlji sužnjih
u zemlji nesrećnih živeo život po pravilu svom. Suzama iskapao rečima melem i ponosno nosio slobode barjak. Sam u svemu do pobede časti lovorom kitio skromno sažaljenje. Nade u rečima delima svedoče božji su dar a moja potreba. Za spas ljudskog što umetnost pruža vojnik sam na toj straži i snivam davnašnji san u vremenu poniženja dok bdije mojim sazvežđem POEZIJA! Bratislav Todorović Luster u sobi,
svedok vremena, govori tiho i upozorava... Kupio sam ga onog dana, kada je ubijen premijer. Glasnik koji mi je to saopštio, nije više živ. Grad u kome se to zbilo, odavno više nije moj. Sudbina koja je tada određena, još uvek treperi u vazduhu. Neizvesnost i dalje vlada, dok gledam u svedoka, luster sa tri sijalice, koje odavno nema ko da uključi. Bratislav Todorović Jedan poznati glumac
šetao je svog crnog psa. Jedna poznata glumica šetala je svoju anemičnu kćer. Ja sam šetao svoju umornu glavu. Mladić i devojka šetali su svoju ljubav. Svi smo šetali svoje misli, dok je Sunce svoje zrake šetalo po nama i reci. Bratislav Todorović U besmislu života
bez traga ostajemo, nečujni koraci u nepovrat odlaze... Krhotine sna po putu sakupljamo, uzaludan je čin, nada nas iskušava... Zaustavljeni na raskršću odgovor tražimo, kojom stranom poći oblaci će reći... Pravda je slepa i gluva za naše sudbine, samo krici i vapaji svetom odjekuju... Kurva se cinično smeje, izgubljeni i uplašeni, neznanim prostorom besciljno lutamo... Kaleidoskop vremena otkriće tajnu, staklenim srcem na kraju pesme... Ka svetlu! Ka svetlu, usmeri pogled! Poručuje glas iz plave daljine... Bratislav Todorović Zamisli svet
drugačiji od ovog. Zamisli kristalnu vodu jezera. Zamisli pupoljak bele ruže. Oseti mirnoću i sklad svoje tihovane duše. Zatvori oči, a misli nek` te vuku, kroz oblake ustreptalih snova. Zvuk tišine, što osvaja, lagano udiši u sebe. Na slobodu svoga ega ne čekaj dugo, već opuštene svoje ruke, što traže milost od neba, predaj nečastivo. Jednostavnošću operi dušu knjigama mudrih svetova, pravičnošću svoga puta izgaraj strpljivo i uporno. Zato, nek` te ne brine ništa, jer postati drugačiji od ostalih, vidiš, nije teško. Bratislav Todorović Umeo si
brzo da svučeš sve sa sebe spreman da poziraš mom slikanju između nas nije postojalo hladno platno ni beskrvni pigmenti nemoćni da dočaraju boju kože pred dodir bile su samo ovlažene usne na vrh jezika skupljala sam slast u nepcima je navirala tvar za oslikavanje uživanja nanosila sam je skoro u magnovenju u tvoju napregnutost ne bih li te obmotala sobom celom najzad bih se predala iznurena od ushićenja raščupanih vlasi kao čekinja na četkicama majstora Dragana Stojanović Beži iz vode iz vrtloga sivog
Beži u vrtlog te vode Nestaćeš kao pahulja snega Stopićeš jutro Stajaćeš na rubu očaja Stajaćeš tamo gde ničega nema. Gde samo pustoš postoji U vrtlog vode Gde te sada vode. Ostaćeš žedna I željna kapi kiše Praznina..ničeg više. Ostaćeš nema pored svake reči Izgovorene,postaćeš sutra. Zaboravičeš topla jutra Zaboravićeš dane, vesele I drage Godine pune snage Za nove početke Pune nade Za završetke sa srećnim krajem. Beži iz vode U vrtlog te vode. Pucaju nadanja,sviće zora Dolaze nova stradanja Noć te pod svoje okrilje zove Ne da ti snove,ne da ti jastuk Da na njemu snivaš I sanjaš godine nove. Zato beži iz vode ove Vrtlog te nepregledni zove. Jaroslav Kiš Pokušavam da
Zaustavim vreme Ali ima ga premnogo Uglavnom za trice i kučine. Pokušavam da nadjem Prolaz koji vodi u druge svetove. Prolaza je mnogo Ni to nije moguće. Pokušavam da nadjem Put do samoga sebe A ja boravim već dugo U tebi. Ni to nije moguće. Pokušavam da nadjem put do tebe I uspeva mi Tu vidim potoke suza Bol, ljubav,pregršt snova. To je dobro Jer bez snova Čovek postaje ništa. Jaroslav Kiš Nije moglo drugačije biti
Voleti a kriti Ljubavne niti Srcima spojiti. Nisam ja kao ti Veruj mi Iskre ljubavi Će se ugasiti Ostaće samo pepeo Žar koji je izgoreo Pričaću kako sam nekad voleo I jedno leto preboleo Nije moglo drugačije biti Voleti a kriti Ljubavne niti Srcima spojiti Jaroslav Kiš Ponekad prodjem
Pored tvog groba. Želim da zastanem Ali uvek se spotaknem O grubu prošlost. Ponekad mislim Odneću cveće I da nikad uvenuti neće Ali hoće, kao i tvoj život Kao i moj život, Što vene. Ponekad se prošetam U starim cipelama Umazanim od znoja I pepela Otrgnutim od ovog Tužnog vremena U kome ležim nepomičan Baš kao i ti u Svojoj večnoj kući. Jaroslav Kiš Ma šta ti znaš
o brzacima, stenama, o saznanju da losos pliva uzvodno, o pokušaju da budeš ono što nisi, o posečenom drveću iza leđa, razvigoru, o mladici iznikloj na levoj polovini kreveta? Sve je to ovde, pa čak i ti. Nema veze što nikad nisi kročio u moju sobu. Gordana Manigoda Ne bih ja ništa menjala.
Neka žuljeva od neudobnih cipela, haljine mokre od znoja, sunca koje prži i vetra što je zalutao ko zna gde. Ne bih ništa menjala, ni jedan tren. Ta nisam ja ni gladna, ni žedna, ni željna ko zna čega. Tri mosta pređoh da bi pružila ruku pomirenja sama sebi, i rekla: "Ajmo sad kući.” Gordana Manigoda |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
February 2026
Categories |
RSS Feed