|
Volim trag nepovrata
prvog trena, ediciju svjetlosnih mističnih sjena, majski pogled: razotkriven, ogoljen, iznova magičan. Volim korijen vezanosti, rast u dubinu, riječi beskrajne čarolije. Volim trag nepovrata prvog trena... Branka Vujić
0 Comments
Da li su sreća grohoti smijeha
i žubori veselih suza koji biće cijelo i tijelo uzdižu u vis kao vjetar list? Da li su sreća zagrljaji sušti koji ispune srce suncem, raspuhnu tminu k'o lahor maslačak u proljećnu noć? Da li je ljubav ključ za sreću ili znak da nam u suštini osmijeh šušti svaki dan, jer san nije san? Branka Vujić Ako si ti san,
Onda je moja mašta Ništa naspram Tvoje pojave bez dodira, Svileno pregnuće u buri Nepatvorene ćutnje. Ako si istina, Sve moje istine su Okrajak davno progutanih Laži i bespuće Iluzornog vješanja Između slika o stvarnosti. Ti nisi ni žena, Nisi ni pojava, Samo trenutak u kom Se budim Izvan svakog poimanja O sebi. Matiija Vraneš Bog kad je stvorio istinu,
Sklonio je pokraj druma Ljudske gluposti kao siroče Iskušavajući njihovu dobrotu. Drum je postao još širi A istinu još niko pogledao Nije, Da ne bi u njenim očima Prepoznao svoju sramotu. Matija Vraneš Svi pevaju o gladi a niko o sitosti
Sit biti Vratiti se sa daleka puta Gladan biti Na put se otisnuti Sit svega mora novu glad raspiriti Neka sam gladan onog što je prošlo I onoga što nije Gladnog me drži da ne bežim u glad A radost utoljenja nek je na nedohvat Gle teško je o sitosti pesmu plesti Onome ko iz gladi Strast za životom crpi Tanja Milutinović Ne preostaje mi ništa
Samo da se nasmejem Ono što je bilo Nadohvat ruke Rasplinjava se kao prikaza U magli Sada je najveći podvig Ostvariti dostižno Sada je najteže ono Što se činilo lakim U toj zlohudoj varci Ležao je ključ Mislio si da će te zauvek čekati Dok se ne ukažu Druga tajna vrata Da li si mislio da će se ona Baš tebi otvoriti A više ništa nije isto Ostaćeš samo posmatrač Kome je opipljivo nepojmljivo Tvoja ruka ništa neće taći Putuj i nemoj da se zaustavljaš Putuj i zaobilazi ovo mesto O lutanjima si toliko sanjao Ne čini li ti se da si osuđen Na ono što si oduvek hteo * Nebo je tako crno i teško naspram grumena čokolade ne preostaje mi ništa nego da je okusim sažvaćem koru pomorandže miris njen mi otvara oči vezan sam za napuštanja koja me uporno krune kao buntovni talasi zašto je sve to što lomi istovremeno tako krhko zašto je sve otišlo sada tako bespotrebno a beše tako bolno sahraniti ga po sebi ne mogu da se ne podsmehnem jer evo gde golica vidim trebalo je brzim veštim pokretima promućkati te tuge i baciti ih na sto u novi krug ne mogu da se ne nasmejem besmislicama da sam znao da uvek ima većih užasa ne bih gubio vreme u žalopojci Tanja Milutinović Rekao mi je
Ne volim devojke Volim žene Volim njihove pospane kapke Njihova srdačna glagoljenja Prozračne šarene bluze Sa daškom minulog proleća I njihove hrabre gležnjeve Na nepristojnim potpeticama A iznad ti brižni glasovi Srdačna treperenja I one u zajednici oko kotla kafe Koji vrpolji Magičnu životnu slast Volim žene Kada prestaju da budu mlade Ljubim njihove namreškane oči Pomalo zaboravljene zamke Volim njihova skrivena znanja Njihove sporo dozirane istine Volim da odgonetam nedorečenost Nameštenih poluosmeha Da baratam i žongliram Njihovim amajlijama Da ih nateram da se neočekivano Zacene od smeha I zaborave na svoje dužnosti Volim žene Kada žudno hvataju Preostale proseve leta I upijaju ih celim telom Svim svojim bićem Volim ih tada Dok sede na oblaku Skupog parfema Šušte novim suknjama I čipkastim čarapama I drže fokus na onom najboljem Što tvrdoglavo istrajava Sjaj zelenog oka Zavodljivi osmeh Skupa bižuterija među prsima Šlic na oblom kolenu Tatoo na donjem delu leđa Dok se zaverenički naginju nad svoj sto Gurkajući odsutno ostatke kroasana Skupljajući mrvice Koketiraju sa overenim istinama Prave se da su nasele Na izvesnost. Tanja Milutinović U jesen, dok je na kaseti vrtela u
krug stara francuska pesma i ti si me vrtela u krug a ja nisam znao da prekinem taj krug Škripalo je lišće pod šapatom naših bosih stopala Igrale su ulične svetiljke neki valcer u ritmu Šopena dok sam te ljubio na praznim ulicama B e o g r a d a I prosuto vino po belom tepihu ostavilo je tragove, mada ni nalik onim flekama na s r c u . Sad je opet jesen, zovem da ti javim- N E volim te više. ( l o š sam lažov) Jovana Lj. Milovanović Odoše mi svi vozovi, prokleti da su!
Sama ću dalje peške. Ne treba prevoz, gospodine! Nije mi težak kofer, Tek komad uspomena, Jedna sveska puna reči I vreća laži - al njih sam skoro potrošila. Nemojte se deranžirati, Evo poče i kiša. Nastavite da gledate svoja posla. Ja sam sama ušila ovaj šav, Red je i da pukne, Nisam neki krojač, Kud mi dadoše da sudbinu krojim... Dobro sam, nije mi hladno, Imam džemper ispleten od njegovih laži I nisam gladna, usta su mi puna besa. Bes ima ukus olova, Nije najsrecnija prilika, Al šta je tu je. Eto ti sad- šta si posejao Sada žanješ. Stvarno, (N E) mogu ja to sama. Jovana LJ. Milovanović Uskoro će ponoć, a ja u svojoj tamnici.
Kiša se sliva u mlazevima. Tope se krovovi ko Dalijevi satovi, nestaju u svom crvenilu kao reke krvi koje spira blatnjava bujica. I pliva. Sve pliva. Plavokosi dečaci sa polutovorenim lobanjama, žene sa golim grudima i podrapanim odorama, uginuli pilići, klupka od vune što nekad bejahu zlatoovce. Gledam kroz prozor i razmišljam... Voda je došla tek do drugog sprata. Imam vremena da napišem pesmu dok se voda uspe do mene, da i ja plivam, da me voda nosi, da spere svu prljavštinu ovog sveta sa mene. Sve gorke reči, maske sa dva lica, laži i obmane. Sav duvan popušen sa ciljem da me sprži iznutra i odstrani rak ljudskog postojanja na zemlji. Sav alkohol popijen u nadi da će čamotinja i porok oko mene nestati zajedno sa zlim ljudima. Čekam potop...da me besna rekla odnese negde gde nema ljudi, zla i nemira. I dok huk vode postaje sve glasniji, stavljam tačku na svoje pisanje, na svoje bitisanje, na svoj život. Jedna sam, spremna sam da odem iz ovog sveta i vratim se tamo gde pripadam, tamo gde su mi zvezde u očima i gde moja luča svetli za neke bolje ljude... Jelena Sarić Cvetković Tebi je sudba mnogo lošeg napravila,
naterala te da vidiš najgore istine, hodao si kroz lavirinte ništavila, a pesma te uvodila u odaje praznine. Dodirivao si sve granice bezumlja, tvoj dom je postao gnezdo crnih vrana, istraživao si sve prostore orfejskog podzemlja, otvorio si prozore noći pre smiraja dana. Dok je za tebe jedini ideal bila dobrota, i dok si pesmama veličao ljudske suštine, viđao si vatre sublimnih vrednosti života i opet si se bacio na pesnice sudbine. Dok si vršio svog života osvrt, živeo si malo, napisao mnogo i našao poreklo nade, sangvinična napetost je uzela fatalan obrt i sve što si ikad imao reći, tebi u pesmu stade. Koračao kraj živih, dok podzemlje te doziva, nastaje tišina, čuješ mrtvih krik, oprošten ti je taj čin bez opoziva, jer iako izgubljen – ti si pobednik. Jelena Sarić Cvetković Oduvek živiš za svoje sanjarenje,
bežiš od svakog životnog huka, bežiš od svega što dan sa sobom nosi, jer ti si nokturno, ti nisi buka. Nema ničeg lošeg u tome što si usamljeni niktofil, nije loše ni to što si introvert, knjiški moljac, bibliofil. Čak i da ne pripadaš svetlosnom danu nemoj se nikada sunca kloniti, nikada glavu ne okreći na drugu stranu, i budi ona koju niko ne može slomiti. Digni glavu i hodaj uspravno, budi ponosna što nisi kao svi – ista, uvek imaš svoju tamu, mrak i noć i koliko god crna – savest ti je čista. Nisi ti kriva što si takva, nauči da se sebe više ne stidiš, ne zaboravi da je noć jedino doba kad najsjajniju zvezdu možeš da vidiš. Jelena Sarić Cvetković Nemoj me čekati, deda,
ostajem u ovom mraku. Nećeš dočekati da me upoznaš jer zauvek ostajem u maminom stomaku. Krenuli smo zajedno i mama i ja i tata, ušli u taj voz za nepovrat. Trebalo je da se uskoro upoznamo, ali između nas isprečio se rat. Od uzbuđenja sam mamu golicao u stomaku, osetio sam i u maminoj krvi mnogo adrenalina. Odjednom je nastala gužva, sve se pomutilo, čuo se ljudski plač i jecanje šina. Bio sam malen i nerođen, nisam shvatao šta se oko mene događa. Moje maleno srce je žudilo da upozna deku koji čeka na peronu beznađa. U kupeu je nastao muk, nestalo je komešanje i dečija graja, zajedno smo uplovili u belu svetlost, otvorila su nam se vrata raja. Nisu nam dali šansu da se upoznamo, nije bilo prostora za pokajanja, ostao je samo srušen most u Grdelici kao svedok mog postojanja. Jelena Sarić Cvetković Za sve žaoke
i očnjake sva režanja i siktanja za sva pljuckanja i bljuckanja skandiranja i kliktanja zatvaram vrata Za sve zagrade čvorove zanoktice čičkove za sve raskorake okuke budžake i brzake za sva pirlitanja maskiranja blindiranja kamufliranja zatvaram vrata Za sve šupljine promaje zakrpe i pomračine za sva slatkorečja praznorečja nedorečja bezrečja zatvaram vrata Sa maslačkom u pogledu vetrom u pokretu prkosom oko vrata bez zlata i sata Iskipelo je mleko Zatvaram vrata Jelena Krstić Ako je trebalo
da brojim stepenice u silaznoj fazi obdanice da bih se obrela pred tim vratima neka sam Ako je trebalo da se o pertlu spotaknem i raspem na sve strane da bih se među tim koricama sabrala neka sam Ako je trebalo da se izgubim u šumi znakova da se razredim između redova da bih se na toj stolici pronašla neka sam I opet bih ako bi neka bih isti okvir i cipelice isti ulog za ulaznice iste projekcije Jelena Krstić Tegla je
pala sa police Prosulo se slatko od borovnice Šta da ti kažem Štikla se polomila na pola koraka do bestraga Šta da ti kažem Temperatura je skočila Zemlja se zarumenela od stopala do temena Šta da ti kažem Glava se zavrtela otkačila odlutala Ne mogu da je nađem Sve znaš Šta da ti kažem Jelena Krstić Sedimo u kutku
Moje navijeno treptanje tvoje navijeno klimanje glavom Tišina prede Kasica žvaće Vremenska česma broji zalogaje Oči se razmahale Ti prućem ja bespućem Jelena Krstić U šake zariveni
nokti bebe koja tone u san; veseli susreti na sahranama najbližih; trešnje u kolaču sa višnjama; neželjene počasti i priznanja za razna preživljavanja, podizanja i otresanja prašine i modrica s kolena; razmimoilaženja: klime i sezone; intencije i interpretacije; pobratima; posestrima; ljubavnika – uz glupave osmejke, sleganje ramenima ili pak, uz krv sa noža jezika što blješti; procvali svi ožiljci u očima prolaznika; majka i otac što ostaše zajedno zbog dece, koja će ih uvezane u naviku suživota i u parcele priljubiti jedno do drugog, samo da su deca živa i zdrava, srećna, spokojna, nadasve uverena u recept naviknute sreće bez izleta u slobodu, u sebe, u svet neistražen – tu oko srca, gde i niču račvajući se u svim smerovima – te prozračne neugodnosti što gode nekom uvek. Da... U šake zariveni nokti i osude još nerođene, a u plućima već naznake čestih gušenja... Jasna Jeremić Samouka zidam.
Šta je krajnji rezultat, pitaš se? Možda krova neće ni biti. Samo zidovi, beskrajno dugi. Bez vrata i prozora. Možda na kraju neko uradi grafite prozora sa razmahalim žaluzinama, sa spoljašnje strane. Ali, to nikako ne znači da to su ptice slobode, da će me videti kroz njih, unutar zidova mojih milih, nekima tvrdih, drugima nežnih. Dok ja videću svakog ko gviri i misli da razume baš sve. I smejaću se dok plačem i prstima masiram nebo pred kišu, oslobađajući ga griže što skvasiće me, jer krov nisam ni htela nikada. Jasna Jeremić Godine su kao krošnje pune rupa, kao prsti izvijeni uvis, kao
hor crnih grlića flaša na vetru, kao jato zinutih tamnih gusaka Da li spuštate niz svoje zavese ruke, uveče, da li spuštate ostatke pene mlazom niz krutu zavesu tuš-kabine, titravi kao ostatak svetla na dnu ormana, da li ste toliko uzbuđeni da počinjete da crvenite, sami za stolom, nedeljom uveče Da li osećate kako u vašem grlu crveni kraci rakije postaju širi od aerodroma, dublji od svega, nesnosni, razigrani, vreli Da li počinjete da živite ili prestajete, ko vas je to hitnuo u besmisao Ko Uroš Kotlajić Godine za ljude u šupljim sakoima, godine za suve
žute prilike na skelama, godine za zadovoljstvo u stisku, između dva bela pokrivača, godine za promašene tople živote u velikim tužnim krevetima, godine za golu bedu u rukama, za žice na terasama, za tanjire i žute karlice koje se njišu, za porcije koje teku unedogled, za zanjihane i obešene živote u ostavama, za doručak na terasici, za neostvarena letovanja, za savršen beli smisao u mislima, za sreću sa tri noge, za pijanu golu bedu po trotoarima, o grade, o goli beli predelu Uroš Kotlajić |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
February 2026
Categories |
RSS Feed