Alen Ginsberg leti nebom

Prodajem zelenu salatu
na Bajlonijevoj pijaci.
Živim kao polu-klošar
što znači da imam super
moći i želju da savijem
vreme kao nepročitane novine.

Jedem u narodnoj kuhinji
sa ostalim belim anđelima
kockaste glave, šmršem
spid i gutam lekove sa
ostalim cnim anđelima
na železničkoj stanici u
kišovitom Beogradu,
slepom za budućnost
koja dolazi ubrzanim
korakom zmaja.
Valjam se po travi
,
pevam indijske narodne pesme
recitujem haiku
jebem po napuštenim fabrikama
gađam u glavu policajce
koji lešinare po prljavim ulicama
slušam nestrpljivi bruklinški
džez četrdesetih godina
dvadesetog veka gde se
povremeno sakrivam da
glasno svima kažem da
sam ja Isus, da sam ja Muhamed, 
da sam ja Buda, da sam ja smrt,
da sam ja narkoman ušuškan
u vremenu, da sam ja rajska
ptica u oporom paklu, da sam 
ja Kinez u fabrici plastike,
da sam ja beda koja se vuče
kao presahli crv ulicama Beograda
i Los Anđelesa, da sam ja bog 
na odmoru u Mauricijusu,
da sam sveti sufi na ulicama
Tangera, da sam propalica
što sanja svake noći da
je trudan, da sam "izgubljen
u prevodu" na ulicama Tokija,
da sam bahati znojavi šef u
fabrici igračaka za decu koja
žive na ulicama. Ubijte me
isecite na pola, osudite me,
ignorišite me, izbacite me iz društva
u mesečevu šumu,
pojedite me, tucite me jer
ja sam samo još jedan
promašeni život iz avenije prokletih.

Boris Mandić