*

Sedela bih noćima ispred izvorne mudrosti u obliku neke žene
sredovečnih godina
uklesanih linija oko očiju, usana
i brade
kojima teče reka znanja o življenju, o umiranju 

O umiranju tokom življenja, 
i ponovnom rađanju 

Ta žena bi mi pričala priče o najdubljim slojevima ženske materice, ali ne one fizičke, već one što živi u dubokim porama svake kreature, i one muške, i one ženske 

Ima li duša pol, pitam se danima?
I da li nju to uopšte zanima? 

Sedela bih noćima sa jednom staricom
koja loži vatru golim rukama, i ne peče je,
jer toliko je znanja ispekla tokom svog postojanja, da vrelina
je ta koja je isceljuje, i više joj ne stvara rane 

Sedela bih noćima i upijala svaki njen mirni dah kao svoj poslednji i prvi
Milovala bih njene ruke pune napuklih vena iz kojih izvire
čitava prašuma zelenih listova koji čine da ovaj život ima
smisao
Ritmovi njenog srca teraju moje kukove da čine pokret,
jer toliko su glasni da drmaju okeane,
divlje zveri i vulkane 

Sedela bih noćima sa ženom koja vekovima rađa svake
godine po jedno dete, i sve ih drži ispod topline svojih
nabujalih grudi dok ne ojačaju i postanu divlji i svoji,
sve ih podjednako voli, i svako od njih podjednako nije njen,
već svoj 

Češljala bih njenu smeđu kosu dugu 1000 milja, iz koje izviru
vlasi jake kao stabla nekakvog drveta koje čuva sve tajne
ljubavi 

Nesnosna je potreba da prigrlim onu arhetipsku staricu
unutar sebe, koja živi na panju u dubokoj noći, pod
mesecom, i bosih je tabana 

Ta starica svake noći peva istu pesmu
Pesmu koja živi među zvezdama
Pesmu koja živi među okeanskim dubinama, pećinama,
korenjima, i grobovima naših predaka
Pesmu koja živi među mojim butinama
Vibrira u mojim grudima
Odzvanja u mojoj karlici 

Ta starica svake noći peva istu pesmu
i čeka da je čujem, da je otplešem,
da spavam s njom, budim se, kuvam, kupam se, umivam i osetim ljubav 

Tamara Pokorni