Sun, 14 Jun 2026 12:05:51 +0200WeeblySun, 14 Jun 2026 09:51:00 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/gledali-su-nasGledali su nas i prevrtali očima 
I govorili da smo loši roditelji 
A mi smo se trudili svim silama 
Da pokažemo kako nisi drugačiji 

Bežao si i valjao se po podu 
Dok su nas oni podrugljivo gledali 
A mi smo mislili da smo loši roditelji 
A mi smo te se stideli 

Gledali su nas i davali su nam savete 
I svi su bili pametniji od nas 
Ali sada me samo ti poljubiš ispred škole 
Ali sada si meni savršen 

Samo si ti onaj koji kaže da me voli 
I nije ga briga da li svi čuju 
Samo si ti onaj koji ne sudi 
I koji nikada neće namerno povrediti 

Samo si ti onaj koji razume 
I ako me ume da objasni zašto 
I sada me nije briga 
Jer ti si za mene bogatstvo 

Nana Blagojević]]>Sun, 14 Jun 2026 09:48:20 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/sta-li-jeO, šta li je kad misao nije?

Nazrem je danima u sebi, 
Razvija se i raste u meni.
Samo luta, leti kao luda, 
Ne sme da mi izađe pred vid.
Da li je to razum ili stid?
Da l’ je tajna zabluda il’ san?

O šta li je, kad misao nije?

Možda strepi šta je spolja čeka, 
Na slobodi da li možda neko 
Videće je oko iz daleka.
Ipak shvata, čujem je odavno,
I ne vredi da se više krije.
I zašto da krv mi ovu pije?
Kad razmislim bolje draga mi je.

Al’ šta li je kad misao nije?

Uspela je, eto, da se rodi,
Pa razgovore nove sa mnom vodi.
Opasna je samo što postoji,
A kamoli da postane zrela, 
Ali ipak, ona bi baš htela, 
Da se s nečim, sebi sličnim spoji.
Da l’ je želja, pa mi srce bije?
Da l’ je sreća pa mi osmeh vije?

O, šta li je, kad misao nije?

Nana Blagojević]]>Sun, 14 Jun 2026 09:47:03 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/tesko-mi-jeTeško mi je u tvojoj blizini, 
Jer je vazduh između nas.

Teško mi je da slušam ti reči, 
Jer i drugi čuju tvoj glas.

Teško mi je da u tebe gledam, 
Jer ti vidim od očiju više.

Teško mi je da dodirnem tebe,
Jer ne čujem kako dišeš. 

​Nana Blagojević]]>Sun, 14 Jun 2026 09:46:18 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/vi-koji-ste-cutaliVi koji ste ćutali,
Rekli ste o sebi mnogo.
A to nije bilo pametno,
A to nije bilo dobro.

Vi koji ste ćutali,
Niste hteli da se mešate.
Ali ipak znate da mislite,
Ali ipak znate da gledate.

Vi koji ste ćutali,
I videli da patim,
Vi ćete sami shaviti,
Ne moram da vam vratim.

Vi koji ste ćutali,
Na sebe ste pokazali,
Vi koji ste ćutali,
Sebe ste unazadili.

Vi koji ste ćutali,
Sada možete ćutati,
Nemojte se braniti,
Nemojte ni pokušati.

Nana Blagojević]]>Sun, 14 Jun 2026 09:43:19 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/nista-te-ne-razumemNišta te, ali ništa ne razumem 
I zato nemoj više da mi pričaš
Ti znaš da ja drukčije
Ne umem
I sad ne mogu
O tome da razmišljam

Zašto mi pričaš
Kad sve je jedno 
I to neće ući u moju glavu 
Zašto mi stalno zamaraš mozak
Kada znam da jednostavno 
Nisi u pravu 

Ja te ništa živo ne razumem 
I možeš da vičeš
I rukama mašeš
Ali ja ne mogu to da shvatim
I zato je sigurno
Da me samo lažeš 

Nana Blagojević]]>Sat, 13 Jun 2026 08:25:57 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/treci-put-ti-govorim-o-ljubaviTreći put ti govorim o ljubavi
pred tvoj rođendan.
Obična, gluva, februarska noć,
ždralovi se povlače pred osjekom.
Sakriven među papratima,
ne osjećam ljubav prema aristokratiji.
T. S. Eliot stoji mrtav u mojim rukama.
Pokušavam oživjeti sudar čeonih kostiju,
dok vašarište mediokriteta maršira ispod tvog prozora.
Nove umjetnosti u razlomljenim riječima se ponavljuju.
Paukovi, rakovi i crvi na slikama. 
Arijadna je pomogla Tezeju sa izađe iz lavirinta,
kada je udarao glasom niz pješčano kupatilo.
I nije nijema stajala kao ti na obalama Krita.
Sakupljam godine, traženja, granitne stijene...
Nikada ne dovodim sebe u zabludu
da sam ja, onaj kojeg na liticama čekaš. 
Zaglušiti sve nepodnošljive promaje.
Tvrdnja da je neko slobodan. Onaj koji nema znaka.
Onaj koji je udešen prema sopstvenoj sposobnosti razumijevanja.
Arhivar. To je laž! Sva vještina pamćenja je preslikani bol,
na praznom papirusu. Na vjetru leprša svila iz Smirne
i grčki bog Arej koji prijeti da prekine užas sna...

Treći put ti govorim o ljubavi pred tvoj rodjendan...
Zar ne čuješ?...

Pavle Gligorović]]>Sat, 13 Jun 2026 08:25:12 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/turisticki-vodicPolako se približavamo gradu.
Sa vaše desne strane nalazi srednjevjekovno
utvđenje Lekureši.
U Đirokastri je rođen diktator Enver Hodža.
Na povratku sa Krfa  upoznao sam Saru. 
Mršavu  djevojku bledunjavog lica 
i bademaste kože.
Blijedo žuti  pogledi su  opominjali na
na jedan grad, ostrvo i godinu vodenog tigra.
Na drugog čovjeka, na drugu ženu, na ono treće...
Sara i Saranda su uvjek isto počinjale,
obećavajući nov  početak. Koji nikako nije dolazio.
Preskačem velike riječi, značenje kalendara i urokljivo plavo oko.
I sve što bi imalo sličnosti sa sadašnjim trenutkom.
U meni još leže četrdeset velikomučenika Sarande 
i njena zlatna kosa koja se preliva po suncu.
Te godine sam odlučio 
da prestanem da budem turistički vodič.

​Pavle Gligovorić]]>Sat, 13 Jun 2026 08:23:25 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/pjegava-leda-hodaju-mrakomEpoha je pornografije.
A renesansi umjetnici mrtvi su svi.
Na ničijoj zemlji
u današnjoj kulturu
nema mjesta za pubične dlake
i djecu Vudstoka.
Buletovi gulići umorni  
od nepravde - digli su ruke već.
Ispitivati postojanost dva tijela
uplitati se u istoriju sladostrašća
nema smisla, 
stoljeće su prozirna i  kratka.


Pjegava leđa bacaju
odbljeske  po parketu
hodaju štraseom
emigrant sam 
u tim dugim nogama


prljavi Jugos ,
tvoja Njemačka se opet sprema za rat.

Pavle Gligorović]]>Sat, 13 Jun 2026 08:22:22 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/josef-kovalskiNosim ovaj nepostojeći sat
na zglobu ravnodnevnice
jer sve stvarne satove rabio sam
prilikom čitanja 
fame o biciklistima.
Sada sam 
bezvremeni Josef Kovalski
i to je sasvim ok.
Špekulanti ionako
namještaju stvarnost 
po sopstvenom nahođenju.
Prašina prekriva 
nadolazeće vjekove.
Vazduh u plućima 
izostavlja privide.
Vrijeme na ovoj planeti 
zaslužuje prezir.

Pavle Gligorović
]]>Sat, 13 Jun 2026 08:20:49 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/u-ohridu-ozivljavam-ljubavi-mrtvePokušavam apsorbovati 
mutne volšebnike 
nagomilane kalendare prošlosti.
Prošlost  koja uvjek juri za nama.
Noć pada nad vodom i harpije se bude.
U Ohridu oživljavam ljubavi mrtve.
Idem protiv zaborava prelazim Rubikon.
Odjekuje klopot tačke bez povratka,
niz nepregledne stepenice grada.
Mrak  grli  ispupčene figure, miluje-
prstima po vazduhu; tvoje sjenke u njemu.
Siluetu novog svijeta obrglila je praznina.
Mramorni kipovi i opsene u tvom telefonu ćute.
Krastava koža slična slonovoj otpada, 
pijani goropad se budi i ne poznaje strah,
sve ono što je nekad bilo uspavano
sad vrišti na sav glas.

U Ohridu oživljavam ljubavi mrtve
još ovaj put...

Pavle Gligorović]]>Sat, 13 Jun 2026 08:18:16 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/dragi-dnevnice9772902Čujem šapat vetra 
Još mi te duša doziva 
Kao luda jadikuje ispod meseca
Jednom je jedno veče 
Postalo čarobno
Satovi su stali 
Ljudi su se zaledili 
Jedini pokreti bili su naši 
Mislim da ne postoji dovoljno dobra 
Dobra reč da opiše osećaj ljubavi 
Nisi mi skidao zvezde 
Samo odeću 
To je valjda dovoljno do svemira 
U ovom slatkom ludilu života 
Često izgubim sebe 
Ali sa tobom sam uvek svoja 
Uvek ista 
Kao na početku 
Potraži me 

Ana Milivojević
]]>Mon, 08 Jun 2026 23:58:29 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/povratak-u-medijanuPre modernizma i betona
moderno je bilo Rimsko carstvo
Sa Panteonom koji se uzdiže u simetriji kruga i
kvadrata
Koloseum kao da je građen za Orvelovu 1984
Medijana pod kupolom podseća na svemirski brod
Želela sam da nas uvuče u sebe nebeski okulus
koji propušta slap svetlosti
Ušli smo unutra i hodali između niskih
staza od temelja nečega što je nekada bilo
grad rođenja prvog hrišćanskog cara
Glave statua i raskomadana tela virila su iz iskopina
Slom civilizacije i varvarske ruke duge vekovima
unapred
Neke su bile sa mačevima
a neke sa plugovima
na maratonu oranja
zabadanja plugova u zemlju i cigle drevnog grada
Rikao je upregnuti Minotaur
koji je brisao sebe samog
pod bičevima seljaka
Kada smo izašli odande
krenuli smo u savremenim dvokolicama
pravo do Ćele-kule
nastale od greda i kamena sa Medijane

Crni okulusi gledali su nas iz mraka istorije
svetlost u bojama prodirala je kroz vitraž
Jedna od greda uzidana u kulu virila je između
naleglih opeka
Pomislila sam da bi to moglo biti Raspeće
koje je Jelena donela sinu
Ništa nam nije sveto
kao da je progovorila usna duplja jedne od glava u uglu
Šta je naša istorija?
U Medijani na postolju glave bogova i careva
u kuli lobanje potomaka servusa
Okrenula sam se i dugo gledala ka kuli
koju smo maločas napustili
sletela je na polja između Niša i banje
da nas poput NLO-a podseti da ovde nismo sami
Da porušena i zatrpana večnost
Ipak ne znači da samo ovaj tren u sadašnjosti postoji

Milica Milenković]]>Mon, 08 Jun 2026 23:57:02 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/reci-zosima-sinaitskogMilošu Obiliću

Tu mani i tu pusti me da umrem
da iz mojih moštiju
izniknu manastirske dveri
da mi se svaka kost
pretvori u biljku, da uđe u vodu, i kišu
koja će kao prolećna mana
padati po ovim ljudima koji mi
već hitaju iz budućnosti

Tu mani i tu pusti me da umrem,
da duša moja ode gore
a telo moje dole
u zemlju
da je učini plodnom za moju veru
i moju ljubav prema Bogu
u plamen sveće u mračnoj isposnici pretvori

Tu mani i tu pusti me da umrem
ukazaće se žile od drveta
čije sam seme posejao pred isposnicom
biće to moje telo tako preobraženo
ispruženo mirno da svako može da ga dotakne
Upijaće molitve naših sinova i kćeri
za oporavak njihovih duša i isceljenje
njihovih tela
umirem za njih na ovom mestu
da bi se podigao hram u srcu Novog Jerusalima

Ti samo mani me, ostavi, da umrem
i prinesem svoj mir Bogu
Ne plači, Miloše,
suze mi tvoje celivaju lice
Plač tvoj miriše kao tamjan
Ridanje tvoje moje je opelo

Raduj se!
Raduj se, Miloše,
iz male isposnice putujem u
veliko carstvo nebesko!

Milica Milenković
]]>Mon, 08 Jun 2026 23:55:47 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/paterica-ili-legenda-o-stapuMnogogrešna je ruka koja ispisuje ovo slovo
o duhovnom putu kroz temelje vekova
pravoslavne vere
koja bi potvrđena štapom i ikonama.

Eno ga Sava, monah,
sa radošću uspinje se ka Hilandaru,
nosi ikone Mlekopitateljice i Trojeručice
i štap Svetog Save Osvećenog,
što sve mu je zaveštano pre rođenja.

Dovoljan je trenutak te zamisli –
Sava, monah, nosi radosno ikone i štap –
moguć u svakom obliku,
ako je bila moguća vizija sveca jerusalimskog
i Jovana Damaskina:

da tu će doći monah i pašće štap
prvi poverova Sveti Sava Osvećeni,
da tu će doći monah i pašće štap
drugi po redu poverova Damaskin,
da tu došao je monah i pao je štap
posumnja mudri starac setivši se proročanstva.

Ali štap je morao tri puta da padne
da bi monasi poverovali!

A danas,
mnogogrešne naše ruke
tri prsta ko tri opomene štapa
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!“
na sve četiri strane nevernih tela prislanjaju.
Amin.

Milica Milenković]]>Mon, 08 Jun 2026 23:54:40 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/razumeti-istorijuRazumeti istoriju je
kao Sizif trčati za kamenom koji se ponovo kotrlja
niz planinu
Čim joj se malo približiš
ona se udalji godinama unapred
I izgleda da nikad nije bila u istom vremenu
i na istom mestu
Duboko zakopana pod zemljom
u slojevima koji se mere precizno
a običnom čoveku ništa ne znače
jer milioni godina ne mogu stati u jedan sat

Ona je ponekad kao ptica koja se seli na jug
Stojiš kao dečak na prozoru i pokušavaš da je
ispratiš praćkom
Kamen pravi luk i ponovo pada na zemlju gde mu je mesto
Ako je i pogodiš, okrzneš joj krilo ili je ne daj Bože
ubiješ
staćeš nad njenom humkom
kao vojnik na frontu
koga kljukaju za klanicu,
kad pročita pismo od žene
koja mu piše da nema ogrev i da su deca gladna

A on gleda u mrtvu pticu kao u praznu zdelu
iz koje se najeo otete pšenice

Razumeti istoriji to je kao uzeti top iz velikog rata
u muzeju,
pokušati da gađaš iz njega
Zarđala cev više ništa ne može
ili izglancana po svim pravilima restauracije
nije više za blato i rovove

Shvatiti istoriju sveta
To je kao sipati barut da napraviš prokop u steni
Potom stalno trčati do svetla na kraju tunela
Ali, pazi, razumeti istoriju je najbliže
dolasku vatre
Prometej je prinosi i pali fitilj
Razumeti znači razneti sebe
barutom
ili
ostati mumificiran ispod pepela slavne Pompeje

Milica Milenković]]>Wed, 03 Jun 2026 08:31:06 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/5090947Moje sunce zaspalo je na rubu tvog oka. 
Ne žmuri. 
Mogao bi ga probuditi, 
a probuđeno sunce je opasno. 
Izgoreli bismo oboje, na rubu tvoje usne. 
A šta raditi sa pepelom neiskorišćenih ljubavi? 
Ne žmuri.  

Sanja Živković]]>Wed, 03 Jun 2026 08:30:01 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/5314182Te noći goreo je svet
U zenici 
U čaši 
U nama 

Popadale zvezde 
Prodale su želju 
Za šaku istine 
Koje nema 

Jedno naspram drugog 
Stajali smo 
Otrgnuti snom 
Crnilom i pesmama 

Izdignuta od ljubavi 
Posadila sam drvo čekanja 
Ti si ostao tu 
Daleko negde na oblaku.

Sanja Živković]]>Wed, 03 Jun 2026 08:28:58 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/1600427Sinoć su se rojile čudne misli. 
U gluvo doba pevale su ptice. 
Pljuštalo je sinoć sve odavde do poljubaca. 
Prvi pevci pozdravili su zoru. 
Sinoć je jedan zrak ocrtao tvoj lik na mom prozoru. 

Sanja Živković]]>Wed, 03 Jun 2026 08:27:35 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/7659274Sećanja su samo iskričavi prostor
koji svedoči da te volim. 
Prostor je bezdan 
u kome ne postoji početak ni kraj, 
u kome postojiš ti. 

Sećanja jesu deo svakog dela tvoga tela, 
tvoje telo sam ja sama u nekom drugom obličju. 

Sećanja nisu reči 
koje sam ti govorila hiljade i hiljade puta... 
ni otpozdravi drhtaja kada te vidim. 

Sećanja su 
vratari čežnje naših budućih susreta

Sanja Živković]]>Wed, 03 Jun 2026 08:26:46 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/5350450Znaš
nisam ti stigla reći
koliko sam volela tvoj dečački hod 
u godinama koje su pojele neka druga vremena
i da sam obožavala sopstveni odraz u zenicama
koje su odbijale da ostare

Nisam ti stigla priznati 
da sam zbog tebe zavolela Kapora
među čijim redovima je usnio naš prvi poljubac
i da sam se zapravo sa tobom uvek iznova rađala
nisam stigla

Znaš li
da je zemlja obrnula 365 krugova punih čežnje
za našim vremenima 
i tvojim dovoljno dugim rukama 
da u njih smestim sve strahove
i da još uvek tajno razgovaram sa licima koja kriju tvoje

Pitam 
a znam da znaš
naslonjen na neku zvezdu
dok u bori smejalici čuvaš
naše trenutke za večnost
u kojoj će nam se duše jednom
ponovo prepoznati

Sanja Živković]]>Fri, 29 May 2026 08:22:50 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/odlutam-nekadU mislima svojim
Misleći o njoj.
Odlutam i tražim glas tvoj
Kao da te nema
Kao da za mene ne postojiš.
Odlutam i čujem zvuke gitare,
Ali ne čujem te,
Odlutam i sanjam
I svaka pomisao na nas
Čini me stvarnom u mojoj mašti
U kojoj ponekad odem misleći o tom.
Tražim, gledam,
Okrećem se…
Mi plešemo po reci od suza,
Talasi su blagi i kupaju nas,
Kiša rominja,
Cipele su mokre.
Sve je plavo i mi smo
Od pliša
I igramo, okrećemo se kao
Dve lutke u kutiji,
Kao na vetru,
Kao u snu…

Slobodanka Boba Milkovska

]]>Fri, 29 May 2026 08:21:16 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/kada-me-nemaFor Jim…
Kada me nema,
Pogasite svetla
I recite svima da je kraj.
Pošaljite sve reči, neposlana pisma
Na novu adresu
Gde počivam i gde sada snivam
Mirnim snom,
Mirne duše…
Zbogom, ljubavi, zbogom snovi, zbogom
Nemiri i ne kidajte mi više dušu
Jer je sva iskidana!
I ovaj dan, koji je kao nova smrt u meni…
Kada me nema,
Recite svima da smo živeli
Jer ja stvarno ne znam da l’ jesmo…

Slobodanka Boba Milkovska]]>Sat, 23 May 2026 09:25:46 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/cutimNa dlanove ti dušu spustila, 
Čista srca ti je prepustila
I reč bih izustila, 
Ali moje usne kao da su neme, 
Glas do grla ne dopire, 
Samo tišina i tvoja toplina koja u mene sve dublje prodire. 
I osećam kako se u tvojim dubinama ponovo rađam, 
Težine i okova svih oslobađam, 
Osećam kako mi se budi duša usnula, 
Pečat tvoj je sudbina u nju utisnula , 
Uz nežnost tvoju ponovo ona vaskrsnula.
I ćutim... 
Puštam srce da se pred tobom ogoli, otvori, 
Puštam da ti tišina govori. 
Ćutim... 
Neka ti oči moje kažu, 
One ne znaju da lažu, 
Da sam te godinama u srcu skrivala, 
U oblake te ukivala
I ljubav svoju darivala, 
Snove prela
I kao feniks uzdigla se iz pepela, 
Preporođena 
I sa tobom ponovo rođena, 
Jer ti si plamen koji u meni ne prestaje da gori;
I ćutim, 
Puštam da ti sve moje govori.  

​Ana Čabrović]]>Sat, 23 May 2026 09:23:32 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/retkiRetki su oni koji strune moga bića dotaknu,
Srce spotaknu,
U dušu mi unesu nemire
Sanjajući njihove dodire,
Zbog kojih mi čežnja najbolja druga postaje,
Čiji pečat ugraviran na duši mojoj večno ostaje,
Zbog kojih su mi noći besane
I željom i strepnjom protkane.
Retki su oni koji mi se pod kožu zavuku,
Dušu mi svuku
I srce otvore,
Koji kroz oči moje govore,
Čijim dahom dišem
Dok čežnjivo uzdišem
I kožom njihovom sebe odevam
Dok se za san najlepši spremam,
Koje u stihove za večnost tkam
Jer jednom bili su moga srca plam,
Jer jednom se zbog njih ono živim osećalo,
Jer jednom je zbog njih sve u meni procvalo
I u pesme, o njima, za navek ostalo,
Da me na uspomene lepe sete
Kada jesen tmurna dođe i ptice na jug odlete;
Jer jednom je sjajem njihovim duša moja sjala,
Zbog njih sam sebe od sebe krala,
Delić po delić srca otkidala
I u oblake, pod nebo belo, ih utkala,
Dok sam sama sebi rane vidala
I svaki put još čvršći bedem oko srca svog zidala.
Ali, znam, da će doći onaj pravi
Koji neće samo srca mog iluzija biti,
Koji će istom merom mom uzvratiti i vrata svoja otvoriti,
Koji će umeti da sve moje ponese,
Koji će umeti da se sa snagom moje ljubavi i strasti nosi,
Onaj koji će sa mojom rukom u njegovoj, životu moći da prkosi,
Uz koga će duša moja ostariti
I srce moje, do kraja, u njemu sagoreti. 

Ana Čabrović
]]>Fri, 15 May 2026 18:48:16 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/tajnaBila je skrivena negde, u mojoj duši.
Srećan sam bio kada sam ugledao njen lik,  toga dana.
Tako poznata,  a ipak strana,
bila mi je sve, a ona to nije znala.
Bila je iskra svakog mog dana.
Bila je san svakog mog sna.
Bila je misao, najveća nada,
bila je moje kraljevstvo, blago bez blaga.
Bila je sneguljica moja,
pahulja koja zanosno pleše dok pada!
Bila je moje leto, moja jesen,
moja zvezda i moja rana.
Bila je nemi svedok mog postojanja
i najlepši cvet koji nikad uvenuti neće,
jer ga iz daljine zalivam svakoga dana!
Bila je ona moja ptica selica,
koja se u proleće vraća srećna i nasmejana!
Bila je,  i ostala je samo moja.
Ali ona to nikad nije saznala.
Ona je bila, samo moja, TAJNA!

Dragana Pantelić
]]>