Mon, 16 Mar 2026 22:01:02 +0100WeeblyMon, 16 Mar 2026 19:45:00 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/sazdanostNovo jutro meri svet,
bez dlanova i kraja,
gradi nadu kroz bolna stradanja.

Beličast sneg spokojno grli senku,
jer u svakom glasu stanuje muk,
u tišini oduvek zapisan je šum.

U oštrom ledu tinja dah plamena,
u zemlji mir, al i glad korenja.
Jer sve je ravnoteža: smrt i rađanje,
čovek i zver, ljubav i strah.

U mulju klija najčistije saznanje-
da blato i zvezde imaju isti prah.

Majda Zurapi]]>Mon, 16 Mar 2026 19:44:32 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/nespokojU sećanju mi tiho vri
zaplavljeno veče, mirisni bagremi,
topli asvalt što rasprostire stid.

Na prozoru gledam kroz dlan,
ne pamtim čas i krah,
kao da je oduvek
pod rebrima utkan žar.

Nikome ne govorim,
reči su običan vir,
do grla se diže izvor
u njemu počiva krik.

Umesto ruke evo ti more,
tražićeš i onda obale,
gde je nekad sijao spas.

U sećanju mi tiho vri,
ono što ne izbija
vazda je strašnije od talasa.

Majda Zurapi]]>Mon, 16 Mar 2026 19:43:26 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/lament8018801Čuvam još u zenicama
dodire od damasta,
pod baldahinom vremena
ostaju bljeskovi u sada.

Reči su naučeno lutanje,
svaki trzaj ima senku,
tragovi rasuti ko čestice prašine.

Od jučerašnjeg
nema blažeg ukusa,
i lament je lep
obložen u svileni med.

​Majda Zurapi]]>Wed, 11 Mar 2026 08:09:57 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/zvecanjeZnaš li ti zemljo bezumna crna i alava
Koliko je u tebi kostiju svetih
Kostiju kletih i jednonogih ždralova
Znaš li hladnoco koliko je srca okamenjenih
Ćupova razbijenih zaboravljenih
Zlatnika što pusti zveče kroz vekove
Blaga sto im sjaj kroz zemlju teće..
Vidiš li ptico zavetna učmale druge svetove
Ili samo po zemlji zlo krcka
Vidiš li majko što si me rodila
Medju burjane i crno groždje
I ti mesečino što si me plodila
Ko zemlju zrela plovdina 
Da ljubav umreti neće
Vidiš li svete da zveri prete
Čeljusti im klete pa smrdljive jape
Ništavilom sete..
Niz krila mi borovina
Niz kose orovina pod grudima hrast
Ustani vetre olujo bičem umiri plast
U senu je ljubav u ljubavi spas
Poljubi me ptico plavetna
..zagrli anđele među lavande 
Probudi mi svece i sunca osmehe
Probudi svice isisaj otrove
Probudi andjele i viteze srebrne
Vojnike olovne Aladine medju ćupove
Utopli među stene prolaze 
Da srcu lakše bude
Dok mi zbog ljubavi sude.

Dragica Ilić]]>Wed, 11 Mar 2026 08:05:08 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/kosmicka-ljubavHodam putem crnim
Njise se paučina kao mreža svemira
U iglicama borova jodova vodica
Svilen konjica prati brodica
Rata zavrsenog prošlog
Sto dusu uzima i dusu da
Vatrenim bičem medju hordama
I zvezda rojeva i jaja nojeva
Ovo je barka sto crna pluta
Prevozi ljubav i slomljena srca

U noci mesec žut
Pravi mi zrikavi put
Prašina zvezdana  u kosi sirena
Sfera ko vera u zube kera
Treperi sena ko u vodi mrena
Zeleno mrvi se kamenje
A iznad poljem zrikavac mio
Vode bi modre iz dlana mi pio
Dok usne nudim dragom svom
Darove primam ne uzimam
Još kruške sadim
da nagradim plod zreo
Hlad zaljubljenima pravim
Medj zrelim boravim

Od korena do ploda
Moja je duša gospodar roda
Kapija grada po usnama slada
Anđela palog zalutalog
U mesecu zlata 
Kada svaka su vrata 
Širom otvorena
A loza crvena 
Čokot bez trnova
A grozđa mrvena
Pa usne pune nektara
I soka vinova cedjena
Dok piješ mi sa usana.
Ljubav je suđena

 Dragica Ilić
]]>Wed, 11 Mar 2026 08:03:13 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/odrvenelaGube mi se misli kao dronjci
Kao mladi što puze poponci
Ogubavljeni nemiri čuče skrhani
slomljeni od bola
U vrtu sto ga ulepila smola
Opet sam ona ista vidim spoj polova..
sve više izbrojanih godova..i polomljenih rogova.
Pod zemljom žar,
nemirnim odrazom treperim..ogledam se
Pod pazuhom osecam se 
Niz butine odrvenela..uspavana
Jesam li hras ..smreka igličasta ili samo sena od onoga..kada bejah žena
Žvalave usne niz dojke bride me
Presahle suze zamisljene klize a oči vide me
 a ti morže debele kože zadrvljeni plutas ..silinu gutaš dubinom lutaš...
Iznikle su puzavice i trave 
U nogama se vatre razbuktane lože..moj ranjivi stože
Zamnom leti jato ptica medj grane gnezdo svile krilima me zaklonile pa burjan ispod mene vristi bez sunca guši se
Blatnjavim kopitom zagrebah tlo ..vise na sebe ne ličim 
Jesam li ždrebe sto kasom reže šumom rže ...njisti
Kože mi ko stara borovina
Ispod kore zmija šišti
Oci mutna jalovina ko zemlja hladna..crna ..usamljena
Zamnom senke trčkaraju 
Tudjini vrtloge stvaraju 
Moj dom razaraju i moje zrno
U ljubavi začeto..ne načeto
U jezgru plavicast svod
Ja sam sloboda i  nisam rob 
Odvenjena mi duša napustila brod i samo me čvorci kljuckaju...ribe pljuckaju 
A dusa odrvenela od hiljadu vekova.od usnulih svetova 
U nebo prnu jerebica.
Ispod svoda drveno korito
U njemu pije nebeska ždrebica

Dragica Ilić ]]>Mon, 09 Mar 2026 22:38:48 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/zena-s-telom-nojeve-barkeLepa ženo s` telom Nojeve barke,
Oči nam jezera još od potopa,
Svesni da je život na vodi stopa
Samo samrtnici vole bez varke.

Grlimo se ispod zavetne duge,
Plaža zagrljenih plimi prkosi,
Mirno spim zamršen u tvojoj kosi,
Sem Tvog bedra nemam obale druge.

Maslinova grana kad nas podari
Kroz Tebe darova dane buduće,
Svet potopa s` Tobom nije bespuće
Dok svetinja majke svetom krmari.

Lepa ženo s` telom Nojeve lađe,
Pokolenja spasi Tvoja utroba,
Hej Božana iznad vodena groba,
Svesni te samrtnik ljubi najslađe.

​Dragomir Lazarević
]]>Mon, 09 Mar 2026 22:38:00 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/reka-nikoga-ne-cekaZnaj da reka nikoga ne čeka,
Reka smrti i reka Ljubavi,
Kad ne ljubiš trene svoga veka
Možda večnost tebe zaboravi.

Dvoje mladih otkrili mi tajnu,
Ljubeći se na grobljanskoj klupi,
– Svaki časak ište zvezdu sjajnu,
Minuti su k`o planete skupi.

Ja sad dišem saputnice moja
Beskonačnost naših kratkih sata,
Vidim kroz flor mojih nespokoja,
Ovom svetu da si ti pozlata.

Ti si krčag sa reke radosti,
Kog razlupa moja tuga preka,
Pola ispih, za pola oprosti,
O prosuta čašo moga leka.

Dragomir Lazarević
]]>Mon, 09 Mar 2026 22:37:13 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/golub-sa-jordanaMoj golube sa Jordana
Sanjao sam tvoje lice,
Nad srušenim skutom hrama
Moje duše preljubnice.

Do životnog zadnjeg trunka
Sam sam sebi rodilište,
Mnoge greje grobna humka
Kao prvo im ognjište.

Dok u meni čovek pati
Čovek će se nov rađati,
Ali će se živim zvati
Koji s` Bogom zna pevati.

Moj golube sa Jordana
Nadleti mi stranputice,
Da pregazim jaz bezdana
Lako kao senka ptice.

Dragomir Lazarević
]]>Mon, 09 Mar 2026 22:36:15 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/drama-u-vocnjakuU grlu na volju propadljivom voću,
Askete bez Boga u drami cvokoću.
Tuga voćke neubrane
Svakom smislu krši grane.

Zar si post`o ptičije strašilo
Za devojče što bi te ljubilo?
Zar ćeš krivit` pticu prozeblu
Sa tvog dlana jugu odbeglu?

Sveni ruko kad se kloneš branja,
Podno sunca što bolji svet sanja;
Čemu rumen` žbun narova
Iznad djeve gladnih snova?

Mre nevesta praznih dlanova,
Gordi sine škrtih svatova,
Ti si samo voćka u jesenjem dobu,
Mirisni mladiću, cvete na svom grobu.

Dragomir Lazarević
]]>Sun, 08 Mar 2026 22:39:06 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/tuga-je-lepaSutra će moja tuga biti najlepša,
ne zato što će boleti manje,
nego zato što ću je nositi tiho,
kao čistu košulju bez mrlja od juče.


Večeras je razbacana po podu,
u čašama koje nisam dopila,
u rečenicama koje sam prećutala,
u rukama koje su ostale prazne.


Ali sutra—
sutra ću je skupiti pažljivo,
ispraviti joj ivice,
i reći joj da sedne pored mene,
a ne na mene.


Sutra neće vikati.
Biće umorna,
možda čak blaga.
Gledaće svet kroz mene
i neće tražiti objašnjenja.


Ljudi neće znati
da nosim nešto teško,
reći će:
„Izgledaš mirno.“
A ja ću znati
da sam samo naučila
kako se tuga drži za ruku,
a ne za grlo.


Sutra će moja tuga biti najlepša
jer ću je prvi put pustiti
da postoji


bez potrebe da me slomi.

​Lana Anastasijević
]]>Sun, 08 Mar 2026 22:38:04 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/saraRođena je da pati, kažu,
kao da je to bio potpis na krštenici,
mrlja umesto imena.


Hoda sporo,
ne zato što je slomljena
nego zato što je naučila
da svet udara brže
kad se pretvaraš da ti nije stalo.


Muškarci su je voleli
onoliko koliko se voli pepeljara 
dok je puna,
dok gori nešto u njoj.


Radila je poslove
koje niko ne pamti
i volela ljude
koji nikad nisu ostali.
To je talenat, znaš,
voleti ono što te ne želi.


Uveče sedi sama,
ne dramatično,
nego onako kako sedi neko
ko je preživeo dan
i nema potrebu da ga slavi.


Ne veruje u sreću,
ali veruje u jutra,
u kafu koja je gorka
i u činjenicu
da se još uvek budi.


Kažu da je rođena da pati,
ali niko ne primeti
kako nosi tu patnju
kao stari kaput 
iznošen,
ali njen.


I u tome, negde,
bez aplauza,
bez spasa,
postoji tiha pobuna:


Još je tu

​Lana Anastasijevuć
]]>Sun, 08 Mar 2026 22:36:29 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/zemlja-govoriJa sam ih primila
bez pitanja.


One koje niko nije zvao,
koje nisu imale kome da se vrate.


Poznajem ih po težini 
nisu teške,
lakše su od drugih,
kao da su se već bile odrekle života
pre nego što su mi došle.


Spuštaju ih na moj kraj,
tamo gde staze prestaju
i gde se imena brže brišu.


Ne bune se.
Nikada se nisu bunile.


Ruke im prazne,
biografije kratke,
ljubavi bez svedoka.


Ja ih pokrivam ravnomerno,
isto kao sve druge,
ali znam razliku:
njih niko neće razgrnuti.


Kiša im dolazi umesto poseta.
Vetar umesto sećanja.


Ako nešto ostane,
to nije ime,
nije datum,
nije krst.


Ostane samo navika
da budu same.


I tu, kod mene,
one su najzad
na svom mestu.

Lana Anastasijević

]]>Sun, 08 Mar 2026 22:30:02 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/vlasnici-nesreceVlasnici nesreće u duši,
tako rođeni.


Ništa im nije obećano
i ništa nisu tražili.


Sreća ih je uvek mimoišla
kao sramota
koja ne želi svedoke.


Navikli su da ćute,
jer kad govore
niko ne sluša.


Vole pogrešno,
gube pravilno,
i umiru tiho
da ne smetaju.


Na kraju,
njihovi grobovi su na kraju groblja,
bez staze,
bez sveća koje se vraćaju.


Zemlja ih zatvara
kao grešku.


Tako rođeni.
I tako završeni.

Lana Anastasijević

]]>Sun, 08 Mar 2026 17:00:31 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/strah6385432U tišini u njemu je udarao paradiddle*
Ritam između ljubavi i straha.
Ritam koji nije uspeo da zaustavi.
Svaki pokušahj vratio bi ga
na početak poznatog ritma.
Nada, strah,nada i nadjačao bi strahom strah.
Kao divlji vetar
u preponama magle
lutao je tražeći stihiju
da ga nasuče na tihu obalu
rascvalih hibiskusa.
I dok je tako sam,
u tišini svog straha začahuren,
šest stotina triliona molekula,
ceo jedan mol ljubavi,
u čaši nektara,
čekanjem do ispijanja
osušilo mu usne

A život mu lagano klizi niz prste.

*PARADIDDLE- ritmička ili pedagoška onomatopeja, koristi se u bubnjanju
                              za osnovni obrazac udaranja, prati strukturu udaranja
                              desna – leva – desna – desna
                               leva – desna – leva – leva
AVOGADROV BROJ – šest puta deset na dvadesettreću (šestotina triliona ) broj molekula 
                                        u jednom molu.

Zvjezdana Vojnović]]>Sun, 08 Mar 2026 16:59:57 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/cekajuci-vremeČuješ li me?
Jesam li ti kušnja,
ili zrno žita zastalo u grlu rajske ptice?

Možeš li me čuti,
kao zvuk skupocenih čaša u vitrini?

Trebaš li me…
kao ovas u jutarnjoj kaši?

Čuješ li (me)?
Dah je omirisan peludom proleća.

Tvoj vrat iščekuje vreme
umočeno u slador trajanja.
Strpljenjem ophrvan.
Usamljen.

Sa ostrva sete odleteše cvrčci.

Neka.

Zvjezdana Vojnović]]>Sun, 08 Mar 2026 16:59:08 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/trenutakProkišnjele noćas zrele bobe samoće.
Rastoči se mošt mirisom kiseljaka.
Niz put s obruši kiša.


Svratih u polja semena sunca.

Dolazim u Gaj.

Zvjezdana Vojnović]]>Sun, 08 Mar 2026 16:58:15 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/neukrocenostZajahat ću divlji vetar
i neobuzdanog tako prepustiti svojoj duši.
Sledim drhtaje neukroćenosti moje majke
u jajovodu oplođene.
Treba mi vreme.
Zadržavam dah.
Uhvatim još koji sat dana obgrljenim kolenima,
sam uzdah je suvišna navika.
I sama igra svetlosti je varka.
Širi se neprimetno kao miris smilja u mojoj pesti.
Šta te buni u mom usponu,
uz gravidne planine,
u bacanju koplja u dalj?
Moja majka u meni!
Kroz nozdrve širi se miris mleka.

Zvjezdana Vojnović]]>Mon, 02 Mar 2026 22:50:32 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/nasloni-sakeNasloni šake 
Na zvezde lake 
I crtaj mi ljubav po mojoj meri 
Dani sve brži 
Koga drži strast u zabludi 
Nasloni šake 
I kreni niže do svemira 
Noć mi je svedok 
Da je bez tebe otvorenih očiju prespavam 
Nasloni šake na zvezde lake 
Pričaj mi kao i uvek one tvoje bajke 
Možda jednom 
Opet ti i ja 
,, Moja si mala "
Šapući brže dok se usne drže 
Lava uzdaha 
Sada

Ana Milivojević ]]>Sun, 22 Feb 2026 09:04:20 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/poteraJure me, jure vuci..
urlici, kurjaci, 
glasni zvuci i krici…
u ovoj noći, što nije moja. 
Zveri raznog soja
mi traže zvezdu padalicu, 
u nedrima skrivenu...
opila ih njena toplota.
Njena nedorečena, neopisiva krasota
je izvor radosti i svakojakih slasti...
A ja ginem za tu zvezdu
do prvih jutarnjih sati, 
dok me od nemani ne skriju
anđeoska krila.
A kad nova tama dođe,
slaće slatkorečive,
prosjake, i đavole u belim odelima
da za luč moje zvezde mole,
dok žele da me vode skroz do dole, 
do pakla, da im služim. 
I dok mi iskre sjajne padalice
čuvaju lice da ne poružni, 
a krikom mojim dozvani
doleću svici i ptice
da me vrate u visine,
ja šaptaću snagom svom
da za ovu lepotu ginem
jer su u njoj skice i klice
samoga života.
Ja šaptaću snagom svom
da za ovu lepotu ginem
jer je u njoj Božije srce. 

​Petra Grujin]]>Sun, 22 Feb 2026 09:03:56 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/odrazOtkad te nema, spoznadoh sebe. 
Onako, na prstima i polako, 
kao lopov kad se prikrada. 
Spoznadoh sebe plašljivo, 
a pomalo i s otporom, 
ne želeći da stradam. 
Slika tvoja, a moja, 
progonila me, 
k’o vojnik na straži, 
što mi ne da da snevam. 
Pa ne stigoh, čestito, 
od srca da pevam, radujem se, 
smejem, i verujem. 
Čega sam se bojala?
Možda prikrivenog zla, 
prišivenog mi pod kožom? 
Možda kužnog znaka, što na čelu nosim? 
A sada, znaj, kosim, 
ovo naše zajedničko prokletstvo, 
psovke, značajne svađe, razmirice, kavge...
jer izabrah sebe-jedinu na svetu. 
Ja sam slobodna- i po prvi put
vidim sebe k’o pticu u letu, 
odsjaj sunca na pločniku, 
i rumeni cvet, izdanak, 
što s novom zorom opojno miriše, 
svežinom i mirom. 
Sve što je bilo-neka ti je prosto. 
Tvoje laži i iluzije
sada su prošlost, 
a ja ću i dalje rasti, 
bez okova i divlje, 
kao nova Božija ideja, 
kao nove reke bujica, 
jer to je ono što jedino mogu. 
I što, s pravom, 
svojoj duši dugujem. 

Petra Grujin]]>Sun, 22 Feb 2026 09:02:44 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/hrabrostJednoga vrućeg, tropskog dana, 
na granama velikog stabla, 
malena se gusenica skrila. 
Skrila i svoj ponos
mislima popila:
“Ja sam nemoćna, u prirodi je tako. 
Istina je da me ubiti može svako, 
te ću sebi skrojiti skrovište, 
neprobojno i jako.”
Od straha njenog, iz tela joj se izli
sok gust i sladak, kao kod ribizli, 
te joj biće obavije sasvim.
S urlicima glasnim, nagriza je kiselina.
Niti sjajne, kao svila, 
tesan joj pokrov prave, 
dok joj vazduha ponestaje. 
Skiči i pišti gusenica:
“Šta uradih sebi samoj?
Od života me strah odvaja, 
Gospod me carstvu svom sad pripaja, 
dok me majka priroda međ’ crve stavlja. 
Nestadoše sve boje, 
otpadoše noge moje, 
od njih sto što ih nosam-
osta ih najviše osam.
Pustite me, pustite!
Hoću da živim! Da se večito radujem!
Ovaj bol je teška kazna!
Vinula bih se i u visine, da ga lakše podnosim!
Mala gusenica gurnu zidove svoje
i probi ih rukama golim. 
I kad svojoj snazi poče da se divi, 
dok se, kao idolima, 
samoj sebi klanja, 
s treskom na zemlju, njen kavez pade. 
Gde pade, tu mala gusenica, 
najednom, 
veliki i beli leptir postade. 

Petra Grujin]]>Wed, 04 Feb 2026 21:11:06 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/putokazNa poslednjem slogu
prećutah ti ptice.
 
A u grlu još čuvam
krik olujnog dodira,
kao nož, umotan
u meko tkivo glasa.
 
Slova su zapaljiva
na bezdomnim stazama,
naliv-pero, promuklo
od metafora.
 
Moja istina nema gnijezdo
u koje spušta
ptiće sudbine.
 
Ponavljam u sebi
Pavlovićev rekvijem…
 
I mi ćemo nekome,
jednom, biti putokaz.
​

Vanja Parača
]]>Wed, 04 Feb 2026 21:10:07 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/akademija-pticaSavremena utvrđenja kamenosti oživljavaju.
 
Teško te je čuvati u epruveti
kontraktilnih ideala,
dok trzaj sjećanja
klima oblake na žici.
 
Vjetar još uvijek spava.
 
Biću nasušna tkanina
po kojoj listaju rane,
nemoćne kao isušena zvanja
u akademiji nevinih ptica.
 
Dan je napravio korak (u)naprijed.
 
Nevidljivošću hranim mikropostojanja,
tajne i očekivanja.
Možda bi sve bilo drugačije,
kad bi smisao dobio
nepoznato ime.
 
I kad bi život udahnuo nemir
u vrijednosti karaktera.

Vanja Parača

]]>Wed, 04 Feb 2026 21:08:40 GMThttps://www.poetum.rs/poezija/paleta-vremenaDok vlastiti osjet sastavljam
prema uputstvu
razorene hemijske sinapse,
izgubljen je cijeli jedan vijek
 
Sakupljači misli
melanholičnog oblika mira
 
Izgubljena je paleta govora,
pameti i lica
 
Ipak, na svome je sve
 
Vozovi doživljaja lutaju
sporednim šinama aprila
 
Strepnja i noć!
Misleća zakrpa na božijoj kecelji
 
Zar je lakše na vratima ostaviti stvarnost
dok nemir utišava godine?
 
Pa onda stići do zauvijek

Oduvijek

​
​Vanja Parača]]>