|
Rekao si dođi na Mont Everest,
čekaću te sa šoljom tople ljubavi. Došla sam! Dao si mi samo šolju, praznu šolju... Prigrlih je i stavi u kutiju uspomena. Rekao si doplivaj na dno Okeana, čekaću te sa dzakom sočnih poljubaca. Doplivala sam! Bez daha, hrlila ka dnu. Dao si mi samo dzak, prazan dzak... Uzeh ga i stavi u kutiju uspomena. Rekao si dođi u Saharu, čekaću te sa buketom budućnosti i želja za nas. Došla sam! Pekla kolena i stopala po vrelini. Nisi bio tu! Uzela sam šaku peska i stavila u kutiju uspomena. Rekao si dođi budi mi đak, objasniću ti nepoznate osećaje u tebi. Došla sam! Tvoja klupa bila je prazna, uzeh zvuk zvona, zadnjeg časa I stavih u kutiju uspomena. Rekao si dođi na mesto gde oči vide nepipljivo. Došla sam! U najdublji deo tebe, ali tamo nije bilo mene. Uzeh taj put i stavi ga u kutiju uspomena. Više mi nisi rekao ništa, bio si sve tiši i tiši.. I posle svega opet bih došla iako znam, šta me na kraju tog puta čeka. Sada svoju kutiju grlim, lutam sa njom od sela do grada I često mislim, da li bi bila ovako lepa da nije puna sada. Vanja Zorić
0 Comments
Ukrcala sam svoje kosti
na poslednji voz, kroz polje mog spasenja. Mašem nikome, i istom govorim zbogom. Vozovi kasne, na neke kasnimo mi. Ovaj voz je za zaborav u kom se karta plaća dušom. Plaćeno sve je do poslednje stanice. Prosuto vreme ne prašta, vožnje vozovima u pogrešnim smerovima. U kupeu, poderan i stari kofer izmenjanih boja, drema.. Pretežak, pun sitnica, bezvrednih i vrednih, mojih i tuđih... Broji svoje poslednje stanice. Najzad može da odahne, ovaj put voz ide u pravom smeru... Vanja Zorić Zidovi od starih rana,
Zaklanjaju vidik. Ruke izlomljene od Pogrešnih zagrljaja Kome bi dobro došle. Usne zašivene, u smeh više ne umeju Srce izlizano, gnezdi se u oklopu duše naviklo na mrak. Rastavljena i sastavljena po hiljaditi put. Svaki lom parče manje. Na kraju nova verzija liči na neku drugu koju ni sopstveni vlasnik više ne prepozna pa iznova uči živeti sa nekom novom. Ne zameri ni ja ne zameram, Što te/me nikada ne nađeš/m Kakvog/u sam/si te/me Ostavio/la Rastavio/la Sastavio/la Vanja Zorić NE u tvom glasu, ledeno NE
Jer nije po PRAVILU. A ja te grizem za vrat I pokušavam ti pustiti krv, Dok bez grimase i trzaja misliš na PRAVILA. Dišeš, a dahće ti se, kao što ja isprekidano dišem Dok želim još tvoje krvi. Vezujem ruke u čvor pred tobom, Stojim potpuno divlja, i tvoja mi krv teče niz bradu, Tebi niz vrat lenjo. Uzmi me, tu na tom stolu na kom stvaraš Gurni te papire, beleške, išutiraj PRAVILA, Pucaj, daj se i uzmi! Prestani da govoriš NEE. Zgrabi me vezanu, uzmi me, trese me strast.. Stojim i ližem ti crvene kapi, tople su, tvoje su.. Sve me tvoje želi sem PRAVILA, ona odbacuju sve što može biti!! Pršti, varniči sve oko nas, a između nas pršte PRAVILA I bedno NE. Stiskam butine pod tvojim rukama koje riju Ali se čuje NE, PRAAVILA nalažu NE Nemoj sebi dati užitak, daj PRAVILIMA slasti, Ovaj i svaki naredni divlji ugriz, I stisak i onaj izdah zadovoljstva Posluži ta PRAVILA i svoje NE. Oni grizu bez vidljivih tragova ne kao ja, Oni mame uzdahe, ali ne zadovoljstva Već teskobe! I tvoje NE nek stoji polu golo pred tobom, Dok ti želja tera vodopad kroz vene... Vanja Zorić Noćne svetiljke noćas su budne
Stavile svoje uloge na tvoje korake. Noćas je moja ulica postavila zamke Za ulov vas, tebe i tvoje senke. Noćas su drvoredi kraj puta Naštimovali lišće, da ukrste D-mol, A-mol, i E-mol. Noćas su svi spremni, pa čak i ja. Za čudo! Samo je drum, ta betonska podloga Svesna da čudo ovim putem ne prolazi! Vanja Zorić Tvoja sam amajlija,
crveni konac oko zgloba tvoje šake. Tvoj sam pancir od otrovnih strela i ona zvezda što svetlost u tmini nadu daje. Tvoj sam čuvar loših snova, Meka podloga da ublaži pad. I detalina sa četiri lista u levom dzepu pantalona. Tvoj sam isceliteljski melem za bol, tugu, rane.. Tvoj sam talisman, tvoja talija. Potkovica nađena na putu(tad najveću moć ima) Sidro za sreću i bezbrižnost. Tvoja sam amajlija sad i zauvek. Vanja Zorić Novo jutro meri svet,
bez dlanova i kraja, gradi nadu kroz bolna stradanja. Beličast sneg spokojno grli senku, jer u svakom glasu stanuje muk, u tišini oduvek zapisan je šum. U oštrom ledu tinja dah plamena, u zemlji mir, al i glad korenja. Jer sve je ravnoteža: smrt i rađanje, čovek i zver, ljubav i strah. U mulju klija najčistije saznanje- da blato i zvezde imaju isti prah. Majda Zurapi U sećanju mi tiho vri
zaplavljeno veče, mirisni bagremi, topli asvalt što rasprostire stid. Na prozoru gledam kroz dlan, ne pamtim čas i krah, kao da je oduvek pod rebrima utkan žar. Nikome ne govorim, reči su običan vir, do grla se diže izvor u njemu počiva krik. Umesto ruke evo ti more, tražićeš i onda obale, gde je nekad sijao spas. U sećanju mi tiho vri, ono što ne izbija vazda je strašnije od talasa. Majda Zurapi Čuvam još u zenicama
dodire od damasta, pod baldahinom vremena ostaju bljeskovi u sada. Reči su naučeno lutanje, svaki trzaj ima senku, tragovi rasuti ko čestice prašine. Od jučerašnjeg nema blažeg ukusa, i lament je lep obložen u svileni med. Majda Zurapi Znaš li ti zemljo bezumna crna i alava
Koliko je u tebi kostiju svetih Kostiju kletih i jednonogih ždralova Znaš li hladnoco koliko je srca okamenjenih Ćupova razbijenih zaboravljenih Zlatnika što pusti zveče kroz vekove Blaga sto im sjaj kroz zemlju teće.. Vidiš li ptico zavetna učmale druge svetove Ili samo po zemlji zlo krcka Vidiš li majko što si me rodila Medju burjane i crno groždje I ti mesečino što si me plodila Ko zemlju zrela plovdina Da ljubav umreti neće Vidiš li svete da zveri prete Čeljusti im klete pa smrdljive jape Ništavilom sete.. Niz krila mi borovina Niz kose orovina pod grudima hrast Ustani vetre olujo bičem umiri plast U senu je ljubav u ljubavi spas Poljubi me ptico plavetna ..zagrli anđele među lavande Probudi mi svece i sunca osmehe Probudi svice isisaj otrove Probudi andjele i viteze srebrne Vojnike olovne Aladine medju ćupove Utopli među stene prolaze Da srcu lakše bude Dok mi zbog ljubavi sude. Dragica Ilić Hodam putem crnim
Njise se paučina kao mreža svemira U iglicama borova jodova vodica Svilen konjica prati brodica Rata zavrsenog prošlog Sto dusu uzima i dusu da Vatrenim bičem medju hordama I zvezda rojeva i jaja nojeva Ovo je barka sto crna pluta Prevozi ljubav i slomljena srca U noci mesec žut Pravi mi zrikavi put Prašina zvezdana u kosi sirena Sfera ko vera u zube kera Treperi sena ko u vodi mrena Zeleno mrvi se kamenje A iznad poljem zrikavac mio Vode bi modre iz dlana mi pio Dok usne nudim dragom svom Darove primam ne uzimam Još kruške sadim da nagradim plod zreo Hlad zaljubljenima pravim Medj zrelim boravim Od korena do ploda Moja je duša gospodar roda Kapija grada po usnama slada Anđela palog zalutalog U mesecu zlata Kada svaka su vrata Širom otvorena A loza crvena Čokot bez trnova A grozđa mrvena Pa usne pune nektara I soka vinova cedjena Dok piješ mi sa usana. Ljubav je suđena Dragica Ilić Gube mi se misli kao dronjci
Kao mladi što puze poponci Ogubavljeni nemiri čuče skrhani slomljeni od bola U vrtu sto ga ulepila smola Opet sam ona ista vidim spoj polova.. sve više izbrojanih godova..i polomljenih rogova. Pod zemljom žar, nemirnim odrazom treperim..ogledam se Pod pazuhom osecam se Niz butine odrvenela..uspavana Jesam li hras ..smreka igličasta ili samo sena od onoga..kada bejah žena Žvalave usne niz dojke bride me Presahle suze zamisljene klize a oči vide me a ti morže debele kože zadrvljeni plutas ..silinu gutaš dubinom lutaš... Iznikle su puzavice i trave U nogama se vatre razbuktane lože..moj ranjivi stože Zamnom leti jato ptica medj grane gnezdo svile krilima me zaklonile pa burjan ispod mene vristi bez sunca guši se Blatnjavim kopitom zagrebah tlo ..vise na sebe ne ličim Jesam li ždrebe sto kasom reže šumom rže ...njisti Kože mi ko stara borovina Ispod kore zmija šišti Oci mutna jalovina ko zemlja hladna..crna ..usamljena Zamnom senke trčkaraju Tudjini vrtloge stvaraju Moj dom razaraju i moje zrno U ljubavi začeto..ne načeto U jezgru plavicast svod Ja sam sloboda i nisam rob Odvenjena mi duša napustila brod i samo me čvorci kljuckaju...ribe pljuckaju A dusa odrvenela od hiljadu vekova.od usnulih svetova U nebo prnu jerebica. Ispod svoda drveno korito U njemu pije nebeska ždrebica Dragica Ilić Lepa ženo s` telom Nojeve barke,
Oči nam jezera još od potopa, Svesni da je život na vodi stopa Samo samrtnici vole bez varke. Grlimo se ispod zavetne duge, Plaža zagrljenih plimi prkosi, Mirno spim zamršen u tvojoj kosi, Sem Tvog bedra nemam obale druge. Maslinova grana kad nas podari Kroz Tebe darova dane buduće, Svet potopa s` Tobom nije bespuće Dok svetinja majke svetom krmari. Lepa ženo s` telom Nojeve lađe, Pokolenja spasi Tvoja utroba, Hej Božana iznad vodena groba, Svesni te samrtnik ljubi najslađe. Dragomir Lazarević Znaj da reka nikoga ne čeka,
Reka smrti i reka Ljubavi, Kad ne ljubiš trene svoga veka Možda večnost tebe zaboravi. Dvoje mladih otkrili mi tajnu, Ljubeći se na grobljanskoj klupi, – Svaki časak ište zvezdu sjajnu, Minuti su k`o planete skupi. Ja sad dišem saputnice moja Beskonačnost naših kratkih sata, Vidim kroz flor mojih nespokoja, Ovom svetu da si ti pozlata. Ti si krčag sa reke radosti, Kog razlupa moja tuga preka, Pola ispih, za pola oprosti, O prosuta čašo moga leka. Dragomir Lazarević Moj golube sa Jordana
Sanjao sam tvoje lice, Nad srušenim skutom hrama Moje duše preljubnice. Do životnog zadnjeg trunka Sam sam sebi rodilište, Mnoge greje grobna humka Kao prvo im ognjište. Dok u meni čovek pati Čovek će se nov rađati, Ali će se živim zvati Koji s` Bogom zna pevati. Moj golube sa Jordana Nadleti mi stranputice, Da pregazim jaz bezdana Lako kao senka ptice. Dragomir Lazarević U grlu na volju propadljivom voću,
Askete bez Boga u drami cvokoću. Tuga voćke neubrane Svakom smislu krši grane. Zar si post`o ptičije strašilo Za devojče što bi te ljubilo? Zar ćeš krivit` pticu prozeblu Sa tvog dlana jugu odbeglu? Sveni ruko kad se kloneš branja, Podno sunca što bolji svet sanja; Čemu rumen` žbun narova Iznad djeve gladnih snova? Mre nevesta praznih dlanova, Gordi sine škrtih svatova, Ti si samo voćka u jesenjem dobu, Mirisni mladiću, cvete na svom grobu. Dragomir Lazarević Sutra će moja tuga biti najlepša,
ne zato što će boleti manje, nego zato što ću je nositi tiho, kao čistu košulju bez mrlja od juče. Večeras je razbacana po podu, u čašama koje nisam dopila, u rečenicama koje sam prećutala, u rukama koje su ostale prazne. Ali sutra-- sutra ću je skupiti pažljivo, ispraviti joj ivice, i reći joj da sedne pored mene, a ne na mene. Sutra neće vikati. Biće umorna, možda čak blaga. Gledaće svet kroz mene i neće tražiti objašnjenja. Ljudi neće znati da nosim nešto teško, reći će: „Izgledaš mirno.“ A ja ću znati da sam samo naučila kako se tuga drži za ruku, a ne za grlo. Sutra će moja tuga biti najlepša jer ću je prvi put pustiti da postoji bez potrebe da me slomi. Lana Anastasijević Rođena je da pati, kažu,
kao da je to bio potpis na krštenici, mrlja umesto imena. Hoda sporo, ne zato što je slomljena nego zato što je naučila da svet udara brže kad se pretvaraš da ti nije stalo. Muškarci su je voleli onoliko koliko se voli pepeljara dok je puna, dok gori nešto u njoj. Radila je poslove koje niko ne pamti i volela ljude koji nikad nisu ostali. To je talenat, znaš, voleti ono što te ne želi. Uveče sedi sama, ne dramatično, nego onako kako sedi neko ko je preživeo dan i nema potrebu da ga slavi. Ne veruje u sreću, ali veruje u jutra, u kafu koja je gorka i u činjenicu da se još uvek budi. Kažu da je rođena da pati, ali niko ne primeti kako nosi tu patnju kao stari kaput iznošen, ali njen. I u tome, negde, bez aplauza, bez spasa, postoji tiha pobuna: Još je tu Lana Anastasijevuć Ja sam ih primila
bez pitanja. One koje niko nije zvao, koje nisu imale kome da se vrate. Poznajem ih po težini nisu teške, lakše su od drugih, kao da su se već bile odrekle života pre nego što su mi došle. Spuštaju ih na moj kraj, tamo gde staze prestaju i gde se imena brže brišu. Ne bune se. Nikada se nisu bunile. Ruke im prazne, biografije kratke, ljubavi bez svedoka. Ja ih pokrivam ravnomerno, isto kao sve druge, ali znam razliku: njih niko neće razgrnuti. Kiša im dolazi umesto poseta. Vetar umesto sećanja. Ako nešto ostane, to nije ime, nije datum, nije krst. Ostane samo navika da budu same. I tu, kod mene, one su najzad na svom mestu. Lana Anastasijević Vlasnici nesreće u duši,
tako rođeni. Ništa im nije obećano i ništa nisu tražili. Sreća ih je uvek mimoišla kao sramota koja ne želi svedoke. Navikli su da ćute, jer kad govore niko ne sluša. Vole pogrešno, gube pravilno, i umiru tiho da ne smetaju. Na kraju, njihovi grobovi su na kraju groblja, bez staze, bez sveća koje se vraćaju. Zemlja ih zatvara kao grešku. Tako rođeni. I tako završeni. Lana Anastasijević U tišini u njemu je udarao paradiddle*
Ritam između ljubavi i straha. Ritam koji nije uspeo da zaustavi. Svaki pokušahj vratio bi ga na početak poznatog ritma. Nada, strah,nada i nadjačao bi strahom strah. Kao divlji vetar u preponama magle lutao je tražeći stihiju da ga nasuče na tihu obalu rascvalih hibiskusa. I dok je tako sam, u tišini svog straha začahuren, šest stotina triliona molekula, ceo jedan mol ljubavi, u čaši nektara, čekanjem do ispijanja osušilo mu usne A život mu lagano klizi niz prste. *PARADIDDLE- ritmička ili pedagoška onomatopeja, koristi se u bubnjanju za osnovni obrazac udaranja, prati strukturu udaranja desna – leva – desna – desna leva – desna – leva – leva AVOGADROV BROJ – šest puta deset na dvadesettreću (šestotina triliona ) broj molekula u jednom molu. Zvjezdana Vojnović Čuješ li me?
Jesam li ti kušnja, ili zrno žita zastalo u grlu rajske ptice? Možeš li me čuti, kao zvuk skupocenih čaša u vitrini? Trebaš li me… kao ovas u jutarnjoj kaši? Čuješ li (me)? Dah je omirisan peludom proleća. Tvoj vrat iščekuje vreme umočeno u slador trajanja. Strpljenjem ophrvan. Usamljen. Sa ostrva sete odleteše cvrčci. Neka. Zvjezdana Vojnović Prokišnjele noćas zrele bobe samoće.
Rastoči se mošt mirisom kiseljaka. Niz put s obruši kiša. Svratih u polja semena sunca. Dolazim u Gaj. Zvjezdana Vojnović Zajahat ću divlji vetar
i neobuzdanog tako prepustiti svojoj duši. Sledim drhtaje neukroćenosti moje majke u jajovodu oplođene. Treba mi vreme. Zadržavam dah. Uhvatim još koji sat dana obgrljenim kolenima, sam uzdah je suvišna navika. I sama igra svetlosti je varka. Širi se neprimetno kao miris smilja u mojoj pesti. Šta te buni u mom usponu, uz gravidne planine, u bacanju koplja u dalj? Moja majka u meni! Kroz nozdrve širi se miris mleka. Zvjezdana Vojnović Nasloni šake
Na zvezde lake I crtaj mi ljubav po mojoj meri Dani sve brži Koga drži strast u zabludi Nasloni šake I kreni niže do svemira Noć mi je svedok Da je bez tebe otvorenih očiju prespavam Nasloni šake na zvezde lake Pričaj mi kao i uvek one tvoje bajke Možda jednom Opet ti i ja ,, Moja si mala " Šapući brže dok se usne drže Lava uzdaha Sada Ana Milivojević |
Reč urednikaOvde smo zbog lepe poezije i svega plemenitog što ona nosi sa sobom. Archives
March 2026
Categories |
RSS Feed